Sve o Šekspiru i Šekspir svima

Priča o Šekspiru u Krajovi može se posmatrati kao priča o nastojanju jednog grada da pronađe svoje mesto na evropskoj kulturnoj mapi i učini sebe prepoznatljivim i jedinstvenim. Godine 1989. srušen je autoritarni režim u Rumuniji. Godine 1991. Nacionalno pozorište u Krajovi uspešno gostuje na Edinburškom festivalu. Tri godine kasnije, 1994, u Krajovi se održava prvi Međunarodni Šekspirov festival. Vezivanje festivala za ime Vilijama Šekspira, najpoznatijeg, najuticajnijeg i najznačajnijeg evropskog dramskog pisca, dala je festivalu mogućnost da razvije jasnu i prepoznatljivu koncepciju na osnovu koje može da okupi umetnike iz svih krajeva sveta i da grad Krajovu i rumunsko pozorište i kulturu predstavi kao integralni deo evropskog kulturnog prostora. Festival je, najvećim delom, podržao sam grad Krajova, ali pomogli su i Ministarstvo kulture, region, kao i mnogi međunarodni sponzori, fondacije, banke… Deset dana (od 21. do 31. maja) u Krajovi se odigravao veliki pozorišni vašar na kome su se po ceo dan prikazivale predstave i odvijali pozorišni događaji. Program festivala je pokrivao različite ciljne grupe: Šekspir za decu u vrtiću, Šekspir za tinejdžere, međunarodni teatrološki simpozijum posvećen Šekspirovom delu, koncerti, Šekspir na filmu, likovne izložbe inspirisane Šekspirom, Šekspirovo selo… U ponudi samog pozorišnog programa mogli smo da vidimo lutkarsko pozorište, cirkus, performans, moderni balet, monodramu, duodramu… i, naravno, velike ansambl predstave iz čitavog sveta. Iz obilja predstava i sadržaja izdvajamo tri predstave japanskih umetnika: Tit Andronik: Reborn, Hamlet | Toilet i Romeo and Juliet. Potpisnica ovih redova retko je bila u prilici da gleda pozorište iz Japana i ovaj se događaj nije smeo propustiti: kako umetnici stasali u japanskoj kulturi pristupaju Šekspirovom delu. Najzad, tu je bila i postavka Kralja Lira u režiji Silvijua Purkaretea i izvođenju pozorišta domaćina festivala.

TITUS ANDRONICUS: REBORN

Tit Andronik je jedna od najkrvavijih Šekspirovih tragedija (adaptacija i režija Ryunosuke Kimura, izvodi Theatre Company Kakushinhan). U obradi japanskog pozorišta, priča o Titu Androniku je upletena u japansku tradicionalnu i savremenu kulturu. Pozorišni set i kostim glumaca nalik su na one iz No drame. No drama je, ukratko, visoko estetizovano i veoma stilizovano tradicionalno pozorište u Japanu, namenjeno višim društvenim slojevima (za razliku od Kabukija). Na pozornici se prikazuju herojski doživljaji i patnje junaka. No pozorište i Šekspirovo pozorište postojali su u isto vreme, što ih čini bliskim. U oba pozorišta gluma je bila stilizovana, u oba se pozorišta govori o stradanju heroja, a radnja se u obe pozorišne kulture odvija na praznoj pozornici, na kojoj glumac svojom igrom treba sve da dočara publici. Šekspirovo pozorište nije bilo namenjeno samo visokim krugovima kao No pozorište, ali jeste bilo najviši estetski domet svoga doba na Zapadu. Predstava počinje kao šekspirovsko pozorište (na sceni) i sa kostimima kao iz No pozorišta, ali bez maski koje su obavezne u No pozorištu. Kako radnja Šekspirovog komada postaje sve krvavija, predstava se sve više približava No pozorištu. Sam Tit Andronik postaje junak iz No drame – nosi masku i periku tipičnu za ovu vrstu pozorišta i ima karakteristične spore kretnje i pevajući način govorenja. Ideja da se čovek u ekstremnoj patnji preobrazi u masku i izgubi ljudski lik jeste inspirativna, a ideja da se evropska dramska priča ispriča kroz estetiku No pozorišta zanimljiv je pozorišni eksperiment. Međutim, nevolja sa No dramom u tome je što je ona spora i traži strpljenje, a Šekspirova tragedija, kako se primiče kraju, traži ubrzavanje. Još veći problem ove predstave jeste to što su u nju ubačeni elementi popularne savremene kulture (muzika za žurke, golf, plastični T-rex…), koji možda treba da aktuelizuju priču, ali suštinski nemaju vezu ni sa Šekspirom niti sa No dramom i deluju kao distrakcija u umetničkom konceptu.

foto: alex mecklosky

HAMLET | TOILET

Predstava je nastala u Japanskom društvu u Njujorku 2024. godine i predstavlja pokušaj susreta savremene japanske i zapadne kulture (reditelj Yu Murai). Sama ideja predstave, skatološki Hamlet, učinila mi se umetnički bezobraznom, što je bio razlog za gledalački izbor. Hamlet | Toilet počiva na provokativnoj premisi. Svi znaju da Hamlet ima unutrašnje dileme. Autori predstave postavljaju pitanje šta je naša unutrašnjost ako dušu nismo nikada videli? Ako nema duše, onda je naša unutrašnjost sadržaj našeg stomaka – naša creva i njihov sadržaj. Zato se Hamlet odvija u savremenom javnom WC-u. U kakvom su odnosu sterilni, beli, savremeni toaleti, u kojima je čovek odvojen od svih oko sebe, i unutrašnja Hamletova dilema, koja ga odvaja od drugih stanovnika dvora? Treba znati da je upravo renesansa, kojoj pripada i Šekspir, preko Rablea otvorila pitanje odnosa groteske, skatološkog humora i visoke umetnosti. Ovu ideju je u 20. veku dalje razvijao čitav niz avangardnih umetnika, na čelu sa Žarijem i njegovim komadom Kralj Ibi, koji je takođe inspirisan Šekspirovim delom. Dakle, početna premisa predstave jeste provokativna, ali je nevolja u tome što njen koncept ne može na sceni da izdrži duže od desetak minuta – već posle monologa “biti ili ne biti” čitava zamisao postaje “pročitana”, a predstava monotona i pored velikog truda glumaca da nas šokiraju, provociraju i, na kraju krajeva, zabavljaju skatološkim doskočicama.

foto: promo

ROMEO AND JULIET

Plesna duodrama koja se dešava nakon smrti Romea i Julije (Romeo: Saburo Teshigawara, Julija: Rihoko Sato, koreograf Saburo Teshigawara, pozorište “Karas”). U ovoj plesnoj predstavi inspirisanoj Šekspirovom tragedijom, dvoje starijih, iskusnih plesača u zadivljujućoj plesnoj kondiciji i sa telima na kojima se vidi bogata plesna biografija, igraju Romea i Juliju kao dva duha koji se traže na onom svetu – život je napustio tela ljubavnika, ali sećanje na ljubav je ostalo. Oni se traže, promašuju, ne prepoznaju, a kada se konačno sretnu, bivaju užasnuti saznanjem kako se telo i duh menjaju sa protokom vremena jer je svako u sebi sačuvao sećanje na mladog ljubavnika/ljubavnicu. Predstava budi niz pitanja o smislu ljubavi. Dok gledate predstavu, asocijacije se roje: može li ljubav da bude jača od smrti, kada volimo, koga mi zapravo volimo – drugu osobu ili našu zamisao o njoj, šta mi od ljubavi tražimo i može li nas ljubav učiniti srećnim. Uzbudljivo je gledati ta tela sa bogatom plesnom biografijom kako se tanano, elegantno i ekspresivno kreću po sceni. Dodatnu dramatiku plesu daje odlično urađeno svetlo, koje pravi svetlosne rake i svetlosna vrata (plesači izlaze i ulaze u svetlo). Svetlosni efekti ples čine dodatno dramatičnim, čineći da ukupna pozorišna slika bude nalik na barokne slike sa religijskom temom. U predstavi gotovo da nema direktnog referisanja na Šekspirovu tragediju, ali ono čega ima jeste obilje umetničkih asocijacija na dvoje koji se ludo vole i koji se međusobno traže. Upravo zato što je predstava tako duboko stilizovana, jedini višak je bio pantomimski izvedena scena ispijanja otrova. To je bila jedina scena koja je imala neposrednu asocijaciju u zapletu komada, ali je kao takva bila strano telo u uzbudljivoj plesnoj slici potrage za bliskim bićem.

KRALJ LIR

Pozorište “Marin Sorescu” (Narodno pozorište u Krajovi) inicijator je i domaćin festivala, a reditelj Silviju Purkarete je nama najpoznatije rumunsko rediteljsko ime. Njegov Kralj Lir se igra na praznoj sceni na kojoj su zajedno i publika i glumci. Zato što publika i glumci dele prostor, imamo osećaj da smo samim scenskim prostorom uvučeni u predstavu, da smo bili neka vrsta svedoka pa i saučesnika u drami. Kralj Lir počinje kao dekadentna gozba, na kojoj se kraljevstvo deli kao parčad slavljeničke torte, a onda preterana samouverenost i bahatost glavnog aktera povuku sve u sunovrat. Kralj Lir (glumac Claudiu Bleont) nije senilni, poludeli starac, kako često zamišljamo kralja Lira. On je čovek koji je još uvek u snazi, ali je na vlasti toliko da je potpuno izgubio kompas, te njegova nepromišljena i hirovita odluka dovodi do kolapsa čitavog sistema. Gonorila (Romanita Ionescu) i Regana (Iulia Colan) dve su savremene skockane žene koje se užasno trude da izgledaju korektno, no ispod njihove korektnosti i pristojnosti izbija duševna tama kojoj je uzrok u ličnoj frustraciji i želji da se otarase autoritarnog oca. Kordelija (Costinela Ungureanu) je vesela devojka koja ne mari za dvorske protokole i liže fil za slavljeničke torte. Kada počne Lirov pad, ona će se pretvoriti u Ludu koja će Lira sprovesti kroz njegovo stradanje: tu nema oluje, ali ima razaranja kao učinka političkih igara u porodici i državi. Mnogo se raspravljalo o tome zašto likove Kordelije i Lude igra ista glumica i zašto čitava predstava ima rondo strukturu – počne i završi se gozbom – vladar se promenio, ali konvencije vladanja nisu. Purkareteova predstava ne teži tome da sve bude jasno, ali provocira iznova i iznova na pitanje o aktuelnosti Šekspirovog dela u savremenom porodičnom, društvenom i političkom kontekstu. A to jeste i glavna vrednost ove predstave, ali i čitavog festivala.

Festival u Krajovi podstiče na razmišljanje o tome kako se Šekspirovo nasleđe uplelo u razne aspekte savremene kulture, da li različite kulture mogu da se sretnu u Šekspirovom delu, šta sve Šekspirove tragedije, istorijske drame i komedije mogu da donesu i šta one nikako ne mogu da budu, odnosno poziva na ispitivanje sopstvenih granica prihvatljivog, odnosno onoga što se ne može prihvatiti.

Za savremeni sprski kulturni kontekst festival u Krajovi višestruko je inspirativan. U Krajovi niko ne postavlja pitanje da li to što je festival posvećen engleskom piscu Šekspiru guši duh rumunskog naroda, kao što niko ne postavlja pitanje da li je rumunska kultura deo evropske kulture, te kao takva ima pravo da baštini i dela drugih evropskih kultura. Niko ne problematizuje odnos Ministarstva i lokalne samouprave prema kulturi i niko ne dovodi u pitanje da se za potrebe festivala na vreme odobre dovoljna sredstava. Niko ništa ne bojkotuje. U festivalskim događajima učestvuju svi, od dece u vrtiću do uglednih teatrologa, koji su zbog konferencije doputovali iz Indije, Kine, Francuske, Amerike… Niko se ne postavlja kao moralni, estetski ili politički sudija koji procenjuje da li festival treba da postoji i ko je na njega dobrodošao a ko ne. Niko ne kuka da je previše para dato za festival – veći deo programa je besplatan i uložen je ozbiljan trud da se građani animiraju, da učestvuju u festivalu i prihvate festival kao svoj. Koliko je to svetlosnih godina daleko od naše trenutne pozorišne situacije i naše pozicije u savremenoj Evropi i šta će, za ime sveta, biti sa našim Bitefom, koji je stariji od Međunarodnog Šekspirovog festivala u Krajovi?