Suze sina razmetnoga

Finale „Velikog brata“ VIP – najgledaniji realiti šou program u kojem je pobedu odneo bivši fudbaler Saša Ćurčić. U trenutku proglašenja popularni Đani je kleknuo na kolena i izgovorio molitvu, da parafraziram, Bože da li sam ja Taj, da li sam ja pravi reprezent Ukućana! Verovatno bi mnogi pravoslavni vernici mogli biti sablaznuti profanisanjem vere u TV emisiji, ali u Đanijevom iskrenom pitanju pronalazim i zrnce budizma, gde je naša duša tek privremeni ukućanin u smrtnom telu. Ipak, finale je variralo na granici ekscesa, jer televizija jednostavno ne trpi ličnosti poput Saše Ćurčića. Apsolutna iskrenost i spontanost je nešto što televizija ne kontroliše, pa stoga i teško prihvata. Televizija bi, čak i u realiti programu najviše volela da se skineš go kada je to zgodno, da se lepo okreneš prema kameri, da završiš rečenicu kada odgovaraš voditeljki, da ne komentarišeš njena nebulozna pitanja, da se ne rasplačeš od uzbuđenja i da ti gaće ne padnu i otkriju „vodoinstalatersko dupe„. Zato je svojevrsni uspeh pobeda Saše Ćurčića, jer je savladao svoje konkurente, nije pokazao agresivnost prema njima, ostao je dosledan sebi i doveo realiti program na rub smislenosti. Ćurčić je takođe uspeo da se udene u jednu arhetipsku srpsku matricu, koja je takođe u osnovi hrišćanska, a to je model pokajnika. Celokupni novokomponovani opus (namenjen muškarcima) zasnovan je na kajanju zbog protraćene mladosti, a Džoni Štulić je isti sindrom nazvao – vitez propuštene prilike. Ukoliko tzv. novokomponovani hrišćani (poput Đanija ili Olje Karleuše) imaju ovakav moralni kod, poverovaću da je moguć preporod jedne cele generacije, jer je Đani pred kamerama pokazao neverovatnu toleranciju i osećajnost. Svestan sam da je ipak reč o individualnim osobinama, o jednom čudnom sazrevanju, o emocijama koje ponekad zaista deluju autodestruktivno i tu se krije naravoučenije pobede Saše Ćurčića – mi smo sami sebi najveći neprijatelji.

Nisam mogao da se otmem utisku da je hapšenje Zdravka Tolimira imalo u sebi element sličan VIP finalu. Dobrovoljne predaje optuženika, spektakularna hapšenja, pompezne akcije policije, sve to mnogo liči na TV spektakl. Dakle, pravila su sledeća: mi pozovemo Karlu prvi put u goste, Tadić ode da priča sa Olijem Renom, posle gledaju fudbal i mi dobijemo, a baš tada – mi uhapsimo Tolimira i to u Republici Srpskoj, jer, zaboga, takvih nema u Srbiji. Holivudski! E, onda se pojavi problem, jer Tolimir neće da sarađuje, pa krene da ogovara Službe u Hagu. Prvo, čovek izgleda kao avet, pa objasni da je uhapšen u Srbiji, pa prebačen u Srpsku, da su ga vodali ko mečku i snimali pored vojnih objekata gde se navodno krio. Naši ministri ćute ili papagajski ponavljaju štura saopštenja, ukratko – prave se mutavi. Logično pitanje koje sada sebi postavljaju u Vladi jeste kako li će tek Mladić umeti da peva, ako je Tolimir ovako nekooperativan. Nisu fotogenični.

Poseban oblik realiti programa nastao je na TV B92 u okviru dramatizacija prisluškivanih razgovora. Žanr je pokrenuo „Insajder“, gde smo čuli razgovore pripadnika zemunskog klana u karakterističnom žargonu. Prošle nedelje čuli smo radio igru dostojnu Drugog programa Radio Beograda, a razgovarali su telefonom članovi tzv. drumske mafije.

Pominje se Velja, direktor puteva Jocić, papani iz policije, ovi iz Vlade, a ekipa se žešće osolila. Pitanje glasi da li su pali jer nisu imali meru, ili su pogrešno skapirali Velju, pa su mislili da policija juri Čumetovu ekipu. Šifra za tugovanje je – Paloma, što bi bio neviđeni reklamni fazon. Kao, uhapšeni mafijaš u Specijalnom sudu, dolazi advokat konselijere, pevuši mu „zar je da im brišem suze“ (šifra za Tužilaštvo nema dokaze), obraća se branjeniku dodaje mu maramicu, sledeći kadar drumski razbojnik na slobodi, čujemo: „Paloma, daje osećaj slobode!“

Na kraju, najlepša TV sapunica poslednje nedelje je nastup naših na „Rolan Garosu“. Gledamo ih ko Kasandru, lepe mlade, kako pobeđuju, a neke super doterane cice navijaju za Novaka, ili legende svetskog tenisa aplaudiraju Ani i Jeleni. Šampioni i šampionke bogataškog sporta iz naše siromašne Srbijice – svetsko čudo. Ispred moje zgrade klinci i klinke počinju da vežbaju prve pokrete, kao što smo mi pokušavali da imitiramo Brusa Lija. Evidentno – biće mnooogo normalniji od nas.