Strip na fakultetu

Nedavno objavljene knjige Ranka Munitića Deveta umetnost, strip i Fucking comics, skrenule su pažnju na sebe ali i na, moguće, manje poznat podatak o domaćem stripu. Oba naslova su pomoćni udžbenici iz predmeta Ilustracija na ateljeu Grafika i knjiga odseka Primenjena grafika Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, i za mnoge je otkriće da se u našem obrazovanju uči o stripu.

„Retki su tekstovi koji tako analitički i sažeto obrađuju neku temu, u ovom slučaju strip, kao što je to ova studija Ranka Munitića“, zapisao je profesor Rastko Ćirić u predgovoru Devete umetnosti, stripa, uz ocenu da „zahvatajući ikonografske odlike, istoriju i estetske karakteristike medija, ova knjiga predstavlja pravu udžbeničku literaturu neophodnu svakome ko se iole zanima za ovaj medij“. Osnova knjige je tekst „Strip – deveta umetnost?“ objavljen 1975. godine u tematskom broju časopisa „Kultura“. Od tada do danas desili su se, po Ranku Munitiću, mnogi razlozi zbog kojih je u naslovu znak pitanja postao suvišan, odnosno neverica da je i strip vrsta umetnosti. Strip je, kako objašnjava Ranko Munitić na početku knjige, „fenomen prema kome svaki, da tako kažemo, civilizovan čovek zauzima određeni stav, bez obzira da li je reč o racionalno definisanom ili intuitivno zauzetom stanovištu“. Te priče u slikama su jedan „od najustaljenijih lajtmotiva našeg života: strip nas prati od detinjstva, preko škole, do porodičnog okruženja, da bi nas i danas svakodnevno podsetio na svoje prisustvo čim otvorimo bilo koji dnevni list ili zabavni časopis“. Strip se ne služi, poput književnosti, rečima i rečenicama „da bi njihovim nadovezivanjem izazvao u duhu čitaoca određeni doživljaj“, već se služi „direktnim prikazivanjem motiva, likova i situacija putem slike“. Ali, za razliku od slikarstva, registruje događaj i opisuje ga sukcesivnim fazama koje „teku pred našim očima u obliku povezanih kvadrata – jediničnih prizora, to jest sličica koje čine strip“. Nakon detaljne analize medija, morfologije, dramaturgije, tipologije i mitologije stripa, te istorijskog pregleda umetnika, i remek-dela devete umetnosti, na kraju knjige je Hronoantologija, odlomci iz stotinak reprezentativnih stripova od Tapiserije iz Bajea, nastale oko 1070. godine, do aktuelnih stranih i naših autora.

Munitićeva knjiga Fucking comics se od Devete umetnosti, stripa razlikuje kao praksa od teorije. Munitić je napravio strip-kolaž spajanjem kvadrata iz raznih klasičnih i porno-stripova. Nije docrtao ni izbrisao ni jednu jedinu tačku, nije promenio nijedan oblačić, samo je komentarisao dobijene spojeve. Knjiga ima 50 celina, svaka je posvećena drugom klasičnom junaku. U komentarima, Munitić se identifikuje sa junacima i time dobro znane heroje osvetljava iz druge perspektive. Sačinio je stilski najneujednačeniji strip spajajući realistični, avanturistički, stari, novi, kriminalistički, horor, erotski, porno, dečji i sve druge vrste stripova u čvrsto jedinstvo. Knjiga je zabavna, ali u najboljem smislu te reči i školski primer postmodernizma.

Obe knjige su objavljene u ediciji „Signum“, osnovanoj prošle godine pri Fakultetu primenjenih umetnosti s namerom da „fakultetsku praksu dopuni teorijom“, kako kaže profesor Rastko Ćirić, urednik ove edicije.

STUDIRANJE STRIPA: Otkuda strip na Fakultetu? „U vreme kad sam ja studirao kod profesora Bogdana Kršića, dobili smo zadatak da napravimo kaiš od nekoliko strip-sličica, ali da ga izvedemo u nekoj grafičkoj tehnici. Tako je, čini mi se, sve počelo“, kaže profesor Rastko Ćirić, čijom je inicijativom kasnije i uveden strip u nastavu. Poslednjih petnaestak godina strip je obavezan zadatak studenata završne tri godine u okviru predmeta Ilustracija, sa mogućnošću da se izabere i kao tema diplomskog rada. „Na Fakultetu se insistira na likovnim kvalitetima, na primeni likovnih znanja u komercijalne svrhe. To znači da se od studenata traži da ne koriste nečije već osvojene manire i stilove, nego da istraživanjem dođu do svog stripa.“ Mnogi autori današnje beogradske strip-scene učili su se ovoj umetnosti na FPU-u, spisak ima oko 25 imena, a neki su stigli i do svetskih izdavača: Dražen Kovačević je diplomskim radom Točak osvojio nagradu francuskog izdavača Glenat; Aleksa Gajić je serijalom Bič Božiji stekao status velike strip-zvezde, njegov diplomski rad Tehnotajz objavljen je u Francuskoj, a Gajić po njemu upravo radi dugometražni animirani film.

Domaći strip je, dakle, kod nas institucionalno ozvaničen, u svetu je poznat i priznat, pa ipak ima se utisak da je u zapećku domaće kulturne scene. „Da, proizvodnja stripa ne stiže ni do četvrtine postojećeg potencijala naših crtača. Ne proizvodi se zato što se slabo prodaje, pa je i logično što nema izdavača koji bi ga kontinuirano objavljivali. „Vreme“ objavljuje Zografov strip redovno, neke dnevne novine objavljuju kaiševe domaćih autora, i ‘Zabavnik’, koji inače jedini u kontinuitetu pedeset godina objavljuje strip, s vremena na vreme objavi neku dužu domaću strip-priču. Ali, to je izuzetno malo u odnosu na potencijal. Izdavači ne podržavaju domaći strip zato što ne veruju da mogu da ga prodaju. Gotovo sve što se objavi, objavljeno je privatnom inicijativom, kao na primer Faktor 4, prvi domaći superherojski strip. A entuzijazam, razumljivo, traje onoliko koliko i isplativi tiraž – samo je o ekonomskoj računici reč. Čim se ne prodaju dva broja zaredom, serijal se mora ugasiti.“

Profesor Ćirić podseća da nedostatak publike i njena promena afiniteta prema stripu u odnosu na doba SFRJ nisu karakteristike samo našeg tržišta. „U Sjedinjenim Američkim Državama imaju izuzetno malo tržište u odnosu na broj stanovnika. Samo u Japanu prodaju strip u milionskim tiražima, imaju svoje mange koje prave za domaćice, za zaposlene, za decu, za svaku ciljnu grupu posebna manga. Od evropskih zemalja samo u Francuskoj i Španiji postoji dobro tržište. Ne treba, naravno, zanemariti ni kupovnu moć sadašnje publike.“ Rastko Ćirić se ne slaže sa mišljenjem da publiku treba privući objavljivanjm komercijalnih stripova. „Treba objavljivati paralelno i jedne i druge: za one koji žele komercijalni sadržaj, i za one kojima odgovara umetnički. Ne treba zapostaviti nijedan.“

Deveta umetnost, strip i Fucking Comics Ranka Munitića su svakako podrška i doprinos nastojanju da strip postane naša svakodnevna pojava.