Savest i angažman

Za „Vreme“ iz Venecije

Film pobednik ovogodišnje Venecije Mrtva priroda Đija Zangkea (1970), izrazitog predstavnika nezavisnog kineskog filma, autora mlađe generacije, ušao je u konkurencju na „mala vrata“ sredinom festivala (5. i 6. septembar) i to kao 22. film u konkurenciji, prikazan kao „film iznenađenja“. Reč je o reditelju koji je na festivalu u Veneciji već dva puta bio u konkurenciji za nagradu sa filmovima Platforma (viđen na FEST-u 2000) i Svet (viđen u našim bioskopima 2004). Film govori o žiteljima Kine koji žive uz reku Jangce. Naime, obalje ove reke biće u najskorije vreme potopljeno zbog izgradnje velelepne „trostruke brane“, koja Kini treba da obezbedi ogromnu količinu električne energije. Jedan deo ovog područja je već pod vodom, ljudi su izgubili domove, vekovna ognjišta, život im je iz korena uništen, ostaju bez egzistencije i nade. Italijanski izveštači su odmah ovu pobedu povezali sa demonstracijama koje su pred završnu festivalsku svečanost trajale na Lidu celo poslepodne i to nedaleko od Palace del sinema. Demonstriralo se protiv budućeg podizanja sistema brana i ustava koji treba da obezbede da „stara lepotica“ Venecija ne potone, što će promeniti životne uslove, klimu pa i eko-ravnotežu ovog područja. Možda će čak Lido izgubiti svoje plaže i tako zapravo prestati da bude letovalište.

Sama završnica festivala u Veneciji, koji je ove godine ponudio zaista raznovrsne filmske pristupe, autorske zahvate i neobično mnogo debitantskih ostavrenja, čak 26, a sa koga je izveštavalo 3000 novinara iz 62 zemlje, bila je počastvovana najnovijim delom Dejvida Linča Unutrašnje carstvo, kao i svetskom premijerom Čarobne frule Keneta Brane. Linčovo delo našlo se na Lidu u čast dodele Zlatnog lava za životno delo ovom sasvim nekomformističkom američkom magu, predvodniku svega onoga što nije Holivud. I koliko su mnogi bili facinirani tokovima Linčove filmske svesti toliko je i sam Linč, a i vaš izveštač, ostao fasciniran glumom Lore Dern. „Ona je divna, pratila me je do najsitnijih detalja, bila fantastična, izuzetna, neodoljiva i neponovljiva i na tome joj se zahvaljujem“, izgovorio je Linč u jednom dahu na konferenciji za novinare o svojoj gumici s kojom je radio i na filmovima Plavi somot, Divlji u srcu. Tvorac Tvin Piksa i u najnovijem filmu Unutrašnje carstvo sasvim sigurno ima jedan od stvaralačkih vrhunaca.

Isto važi i za filmovanu Mocartovu operu Čarobna frula (prvi put izvedena 1791), urađenu za 27 miliona dolara iz Fondacije ser Pitera Mura. Fondacija je angažovala Branu povodom 250. godišnjice Mocartovog rođenja, libreto je preradio Stiven Fraj, a radnja se dešava u vreme Prvog svetskog rata. Neke operske numere u filmu zaustavljaju dah, dok prefinjeni britanski humor Keneta Brane donosi čarobna rešenja nekih scena. Bilo bi lepo kad bi naša publika ovaj film, na primer, videla u sklopu ovogodišnjeg BEMUS-a, a ne tek na FEST-u.

Današnja Amerika će pamtiti ovogodišnju Veneciju i zbog filmova kakav je bio visoko angažovani dokumentarac Spajka Lija Kad lišće umire: Rekvijem u četiri čina, nagrađen kao najbolji dokumentarac na festivalu. Ovaj četvoročasovni film je potresna priča o tome kako je „bela i bogata“ Amerika napustila „crnu i siromašnu“ za vreme i posle uragana Katrina 29. avgusta 2005. u Nju Orleansu. Savest iste te Amerike preispituje i Emilio Estevez u filmu Bobi – projekat u nastajanju, koji se dešava na dan ubista Roberta Kenedija. U filmu je prikazana rasno, socijlano i politički raslojena Amerika tog vremena.

Ovogodišnju Veneciju upamtiće i Italijani zbog svojevrsne renesanse italijanske kinematografije oličene u odličnim filmovima dvojice autora – Đanija Amelija (Zvezda koja nedostaje) i Emilija Krijalezea (Novi Svet – zlatna vrata, nagrađen Srebrnim lavom za otkriće). Film prvog autora je priča u kojoj Zapadnjak otkriva Kinu putujući sa svojim prevodiocem-vodičem, mladom Kineskinjom, kroz južnu Mongoliju i uz reku Jangce. To je priča o susretu dve civilizacije koje jedna o drugoj gotovo da ništa ne znaju, a teško da se u ovom trenutku mogu prepoznati i razumeti. Drugi film je čudesna kombinacija krajnje realističkog pristupa i poetskih slika koje autor konstruiše pričajući priču o jednoj seljačkoj porodici koja se iz sicilijanske zabiti iseljava u Ameriku negde s početka XX veka. I sam reditelj je sicilijanskog porekla, a glavnu ulogu igra Vinćenco Amato, poznati sicilijanski vajar koji živi u Njujorku.

Ovogodišnju Mostru pamtiće i Afrika, koja je ovoga puta imala samo jedan film, ali vredan, nagrađen Specijalnom nagradom žirija, film Suša Mahamata Saleha Haruna, autora iz Čada. Film je svedena priča o Čadu posle četrdesetogodišnjeg krvavog građanskog rata.

Vidno i značajno mesto ove godine u Veneciji dobila je Rusija. Najpre zanimljivim debitantskim ostvarenjem Euforija, filmom prvencem poznatog pozorišnog reditelja Ivana Viripajeva, koji je rađen minimalistički, gotovo bez reči, praćen upečatljivom muzikom dvadesetšestogodišnjeg genija na harmonici Ajdara Gainulina, koju on lično i izvodi u filmu. Rusija je bila prisutna i bogatim i zanimljivim, prvi put objedinjenim na jednom mestu programom nazvanim „Tajna istorija ruskog filma“, u kome je prikazano osamnaest ruskih filmskih mjuzikala. Ovaj program su na svojevrstan način predstavili Nikita Mihalkov i Andrej Končalovski, „kumovi“ ruskog filma, kako ih je najavila ovogodišnja Venecija. No, ono što je krunisalo prisustvo Rusije u ovogodišnjoj Veneciji bio je film prikazan na zatvaranju, Ostrvo, poznatog ruskog reditelja Pavela Lungina (Taksi bluz). Film o grehu, ispaštanju, iskupljenju. Čini se da je tako na samom kraju festivala baš ovaj film podvukao značaj onih prikazanih dela koja su preispitivala ljudsku savest i ukazivala na odgovornost za budućnost čovečanstva, među kojima je i sjajni dokumentarac o Džonu Lenonu The U.S. vs John Lenon, kao i delo Alfonsa Kaurona Ljudska deca, film o 2027. kada se na zemlji više neće rađati deca, a rat će biti deo svakodnevice. Svi oni su, želimo da verujemo, snimani u nameri da se tako nešto ne desi i da se čovečanstvo uputi ili bar iskorači u drugom pravcu dok ne bude kasno.