„Čovek u modi“ i „nedodirljivi čovek“ – reči su kojima je pozorišna javnost najčešće opisivala Tomaža Pandura zato što se latio režije kultnog romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, zato što je doveo internacionalnu ekipu kakvu niko do sada ovde nije okupio, i zato što je od prve probe do završnog aplauza nakon premijere bio nedostupan za ceo svet.
Tomaž Pandur je slovenački reditelj sa svetskim iskustvom. U Beograd je došao nakon Hamburga gde je režirao Danteovu Božanstvenu komediju. Hazarski rečnik potpisuje i kao producent u ime svog pozorišta Tomaž Pandur Theatres, uz Atelje 212, i „Centar Sava“. Nakon premijere i pet predstava u Beogradu i isto toliko izvođenja u Ljubljani, „Hazari“ kreću u svet, „da nastave svoj san“, kako kaže Tomaž Pandur.
„VREME„: Rad na svakoj predstavi nazivate snom. Sad, neposredno nakon premijere, kako se osećate nakon buđenja?
TOMAŽ PANDUR: Buđenje nas tek čeka. Mi smo u ovoj predstavi pomerili granicu između jave i sna. U stvari, već na početku ulaženja u materijal predstave shvatili smo da ta granica ne postoji, da je zapravo najlepše nalaziti se na raskršću, dakle, u tački koja spaja san i javu. Zato smo predstavu smestili u taj međuprostor, ali ne samo između svesti i nesvesnog nego između severa i juga, i svih ostalih raskršća, najdramatičnijih i najuzbudljivijih mesta jer ih je nemoguće definisati. Neulovljiva su.
Kakva je poetika pozorišta snova? Pre vas, takva teatarska forma nije postojala.
To je nekonceptualno polje potpune slobode. Tu čovek može da piše pravila, da stvara svet kome može verovati. To je, u institucionalnom smislu, najslobodnija forma pozorišta koja se može prilagođavati svakom projektu posebno. I ne postoji ništa što bi taj kreativni impuls ograničavalo.To je teatar kako ga ja doživljavam: kao misao u pokretu, u akciji. Često govorim da je pozorište polje za neprestano sopstveno obnavljanje, i to svakodnevno. Brzina pozorišta je to što me najviše uzbuđuje jer, noću sanjaš, ujutru probaš, a uveče taj san već realizuješ. Dakle, iz dana u dan, iz predstave u predstvu, to je nezaustavljivi tok.
Na prvoj konferenciji za štampu rekli ste da odgovor na pitanje šta je tema predstave tražite od momenta kada se odlučite za rad. Da li ga sada znate?
Da, i to ne samo ja, nego i svaki član ekipe. Jer, tema je da ima toliko tema koliko i gledalaca. Verujem da koliko ima sedišta, koliko pari očiju u gledalištu, toliko ima različitih odgovora na to isto pitanje. Mi smo dramaturgijom sna, ili dramaturgijom leksikona, došli do strukture koja to omogućava. To je, znači, ulaženje gledaoca u strukturu predstave kao kreativnog autora svog vlastitog iskustva. Mislim da pozorište ne pruža definicije i odgovore, ali pobuđuje na pitanja i, priznajem, to me uzbuđuje. Činjenica da pozorište nije diktat misli i emocija, nego jedno otvoreno široko polje iz koga svako može da uzme šta hoće i koliko god hoće. Važno je da predstava to pruži. Mislim da je to suština pozoriša kojim se bavimo. Neki to više i ne nazivaju pozorištem. To je forma koja još nema imena, možda se u tome krije ključ nekog budućeg pozorišta koje će delovati izvan svih konvencija s kojima smo mi odrasli i arhetipova pozorišta koje nosimo u sebi. Mislim da je potrebno smisliti i definisati ono što će pozorištu omogućiti da napravi nov korak, da u pozorištu ne govorimo jezikom prošlih vekova, treba pronaći nove termine. Mislim da je moj zadatak bio da s ovom pozorišnom predstavom otvorim nove mogućnosti. Zbog toga ona sadrži sve iskustvo prošlosti, to je i leksikon pozorišta, predstava prolazi iskustva pozorišta od ritualnih antičkih tragedija, renesansne drame, preko početka prošlog veka, ruskog naturalizma, na primer. Znači, predstva pokušava da sadrži kompletno iskustvo pozorišta kao fenomena i da preko njega formira novi jezik.
Milorad Pavić je rekao da Hazari ne postoje, da ih je on izmislio. Da li vi verujete u njih?
To su najintrigantije teme, da se odlučiš za svoj kôd verovanja. Na život izvana smo ionako osuđeni i živimo ga takav kakav je, a pozorište otvara druge mogućnosti, u njemu sami postavljamo pravila. I svaka tema kojom se bavimo za nas je istinita, kao religija, vera u nešto što tek treba da oživi. Mislim da je to proces izvan svih konvencija, koji pobeđuje sve predrasude. Za nas se nikad nije postavljalo pitanje da li su Hazari izmišljeni, za nas su oni ono čime smo se bavili, a za mene lično su, otkad sam pročitao knjigu, vrlo realni.
Da li vas je značaj te knjige pritiskao? I pre ove predstave radili ste po velikim knjigama, ali ova je savremena i još uvek živa.
Knjiga je toliko slavna u svetu, toliko se književnost s ovih prostora identifikuje s njom da je to fascinantno, pa je zapravo velika privilegija raditi tako nešto. Uvek radim velike knjige, koje uzbuđuju, koje zapravo niko ne čita, ali svi sve znaju o njima, kao o, na primer, Danteovoj Božanstvenoj komediji. I zato je bilo lepo nastaviti s Hazarskim rečnikom posle „Pakla“, „Čistilišta“ i „Raja“. Jedan krug se zatvorio i prešao u novi. Nikad nisam opterećen autorom, ali ovog puta radi se o živom piscu, vrlo prisutnom ne samo ovde nego i u svetu. Pavić je sam otvorio vrata da nastane predstava stavom da je potrebno uraditi Hazarski rečnik bez reči. Knjiga je napisana, ima svoj život, i ja mislim da su Hazari u pozorištu nešto što ima, ali i nema veze s knjigom. U svakom slučaju, to je odvojen život.
Da li ste, tragajući za nekim starim, pronašli današnje lovce na snove?
Lovci su svuda oko nas, kao i anđeli, ali je potrebno ne samo gledati nego i videti; potrebno je osetiti, prepoznati.
Kako je izgledao prosečan dan rada na Hazarskom rečniku?
To vam je nalik svešteničkom, jednoličnom životu, životu po programu hotel–pasarela–Sava centar i obrnuto. Stalno smo se šalili da smo kao reprezentacija koja živi u potpunom karantinu, u nekoj vrsti posvećenja.
Niste dozvoljavali nikom izvan ekipe da oseti kako i šta radite, ogradili ste se od sveta, što je, naravno, doprinelo već ionako velikom interesovanju za predstavu.
Ja s projektom ulazim u stanje potpuno drugačije koncentracije. A ovde u Beogradu, zbog relativno kratkog vremena za tako veliku predstavu, naročito. Probali smo osam nedelja 15 sati dnevno i jasno je da tu nema ni delića energije koji bi se mogao usmeriti na drugu stranu. To je jedan ranjiv, težak proces kroz koji prolazi ekipa, proces u kome se dodiruju najbolnije i najiskrenije tačke naših života. To je proces koji je za mane i suština života u pozorištu. Jasno da je to privilegija koju egoistično čuvam za sebe. Kad predstava počne da živi s publikom, tad i ja počnem da živim s vanjskim svetom. Stanje te posvećenosti, koncentracije, stvaranja predstave je divan ali bolan proces. Nikad ne želimo ni da se pokazujemo ni da pričamo o svojoj ranjivosti. Sve su to ranjivosti duše, koje, znamo, najviše bole. Zapravo, sada nastupa veliki šok, sad treba izaći iz erkondišna i iz ustaljenog programa, to je jedno novo buđenje. Treba se privići na javu, do sledećeg projekta.
Sastavili ste ekipu od ljudi potpuno suprotnih temperamenata, različitih običaja, iz raznih krajeva sveta.
Mislim da se dogodilo čudo, baš na pravi hazarski način. Imali smo dogovor, koji najviše poštujem, da ispočetka krenemo na put za koji niko ništa ne garantuje, u avanturu za koju treba hrabrost. I ako takva odluka padne na početku projekta, to se pretvara u zajedničku snagu koja prevazilazi sve turbulencije, kišne i sunčane dane. Meni je baš ta različitost nešto najinteresantnije što se može dogoditi. Spojiti glumce sa svih strana sveta, staviti ih u prostor pozorišne arene nešto je najuzbudljivije što postoji. Nikad ne pokušavam da izmenim individualnu energiju, crpim snagu iz energije svakog pojedinca. Tokom rada, te energije se izjednačavaju, dolaze na nivo kad počnu da se dele i oplemenjuju druge. Ovde nema prostora za negativnu energiju, ovde se sve kreće prema stvaranju. I mislim da je to ključ, u pozitivnom energetskom pristupu koji vodi do predstave. Jer, u ovom projektu ne učestvuje niko ko nema razloga za to. Zato mislim da svakome pripada po deo predstave. Mislim da su to svi sjajno iskoristili i prepoznali.
Došli ste sa svetskim iskustvom u sredinu za koju mnogi misle da je ispod svetskog nivoa.
Ne, uveren sam da su to predrasude nesposobnih, to je jako dobar izgovor, odbrambeni mehanizam iza koga se krije lenjost duha i kreativnosti. Mislim da je dobro što je ova predstava urađena baš ovde i mislim da će uticati na promenu u svesti ljudi. Isto će se desiti i zbog činjenice da ovaj projekat nije imao nikakvog budžeta. Finansirali su ga isključivo sponzori, zahvaljujući snalažljivosti naših scenografa i kostimografa. Nema klasičnog finansiranja, istina, i Beograd i Ljubljana stoje iza predstave, ali ne materijalno, pružili su svojevrsne usluge. Sve ostalo je urađeno sponzorstvom. Time se ponosim, jer to ruši i sistem vrednosti koji je uspostavljen i ovde i u Sloveniji zato što se iza takvih ideja uvek skriva nesposobnost ljudi koji se bave pozorištem. Zbog toga Hazari odjekuju intenzivno i u pozitivnom i u negativnom smislu. Mislim da je prošlo vreme pravljenja pozorišta u ležernom ulepšavanju naših prikrivenih slabosti, došlo je vreme za pozorište koje budi čoveka na svim nivoima, i racionalnom i intelektualnom i emotivnom, da čovek posle predstave bude na neki način promenjen. Čvrsto verujem u neizmerljivu moć pozorišta.
Krajem avgusta čeka vas premijera u Ljubljani. Da li ćete tamo prikazati reprizu beogradske premijere?
Ova predstava će se menjati, pa i beogradska u septembru neće biti ista kao ova koju smo upravo odigrali jer će, posle Ljubljane, dobiti novi život. Volim da intervenišem na predstavi i posle premijere jer mislim da je premijera rođenje nečega što će se tek razvijati.
