Politizacija ontologije

Metafizika bi se mogla definisati i kao čvrsta vera u nepromenljivu strukturu stvarnosti: šta god da se dogodi, kakva god promena da nastupi, samo jezgro stvarnosti ostaje netaknuto, jednako sebi. Duh, recimo, nikada ne umire, za razliku od propadljivog tela. Stvarnost se tu vidi kao dovršena struktura, a na tumačima je samo da otkriju njene zakonitosti, da nam pokažu kako ona radi i šta je njena istina. Filozofska disciplina koja pokušava pojmom da zahvati taj nepromenljivi sloj stvarnosti, njen temelj, izvor i njenu svrhu istovremeno, naziva se ontologija: nauk o biću kao biću, o onome što uvek postoji bez obzira na oblik ili način na koji se pojavljuje. Na ontolozima – tim predanim čuvarima bića, sveštenicima istine kao takve – nezahvalan je zadatak da istinu stvarnosti otkriju, da sa nje zbace ćebe predrasuda, privida i gluposti (da je razodenu takorekuć) i da nas suoče s njom, pa šta bude.

U takvoj postavci politika se ne kotira preterano visoko. Ona je, naime, uvek stvar ljudi, ljudskih poslova, a tu, međ’ ljudima, kao što je poznato, ima svega i svačeg, ponajviše laži, gluposti, nevere i uopšte sranja. Pa kad već stvari tako stoje (loše, dakle), neka se rešavaju sredstvima političkim (bolja ni ne zaslužuju), dočim je istina stvar uzvišena i politikom neuprljana, te se njome imaju baviti bogovi, um(j)etnici i filosofi. Ova je slika tek blaga karikatura onoga što se u ontološkom vrtu može pronaći i nije čudo kad se poneki ontolog – sjajan, čak i genijalan (poput Hajdegera) – na drugoj ravni pokaže kao kompletan idiot (opet Hajdeger).

Novosadskom filozofu Alparu Lošoncu ništa nije toliko strano kao ovaj i ovakav pogled na svet (i filozofiju). Ako je tačna ona čuvena Fihteova opaska da svaki filozof bira filozofiju prema sopstvenom temperamentu, prema tome kakav je čovek – pa će miševi da potraže pribežište u nekakvom naturalizmu gde ne preti velika opasnost od preuzimanja odgovornosti za to što misle i za način na koji misle, dok će odvažni da se opredele za „sistem slobode“ (Sloterdajk) – Lošoncova je filozofija, bez sumnje, filozofija slobode, a to znači filozofija koja se ne krije iza velova metafizičkih sistema i teorija koje korespondiraju samo sa večnošću, već preuzima odgovornost za ono sada i ovde. Lošonc misli politički. On radi na fragmentima stvarnosti izlažući ih visokoj temperaturi pojma rizikujući da, u jednom trenutku, popuste ili stvarnost, ili pojam. Za Lošonca nikakva struktura stvarnosti, pa ni istina, ne prethodi političkom životu. Za istinu se imaš izboriti. Lošonc je, utoliko, moderan mislilac, ili, kako bi to rekao njegov povlašćeni sagovornik Žil Delez, mislilac imanencije. Lošoncova knjiga Otpor i moć, uz pratnju najrecentnije literature na četiri jezika, nastavak je prodornih analiza moći započetih u tekstovima Suverenost, moć i kriza (2006) i Moć kao najveći društveni događaj (2009).

Lošonc pribegava strategiji koja ruši hijerarhiju utvrđenih, kanonizovanih filozofskih pojmova: objektivnim strukturama on suprotstavlja intenzitete, strahu suprotstavlja afektivne konfiguracije, nasilju suprotstavlja moć, iskazivanju bića u simboličkom poretku suprotstavlja refleksiju o sopstvenom položaju sada i ovde, utemeljenju suprotstavlja ono kertesovsko bezsudbinstvo, a suverenosti – snagu događaja. Sasvim je logično, zbog toga, što su Lošoncovi sagovornici Agamben, Fuko, Ransijer, Hana Arent, Marks (dosta prostora odlazi i na Badjua, premda nije sasvim jasno zbog čega). Drugim rečima, Lošonc politizuje ontologiju. Noseći tekst ove zbirke nesumnjivo je „Politizacija imanencije; politizacije posredstvom imanencije“ u kojem autor, hvatajući se u koštac sa teškim mestima Delezove filozofije, energično razbija guste slojeve transcendencije u filozofiji i politici i pokazuje u kojoj meri su i transcendencija i pripadajuća joj ontologija pasivne strukture koje, po prirodi svoje pasivnosti, pružaju otpor politici shvaćenoj kao delovanje. Jednostavnije: ako političko mišljenje razbija svaku pretpostavku koja u sebi nema dovoljno životne snage, onda je napetost između politike i ontologije prirodna posledica takvog odnosa: istina ne čeka da bude otkrivena (ontologija), nego osvojena (politika). Istovremeno, međutim, da bi ono političko zasluživalo svoje ime, da bi očuvalo supstanciju slobode koja se razvija iz sebe same, ono u sebi mora da razvije strategija otpora svakoj vrsti tlačenja koje dolazi iz samog političkog! Zaplet je potpun. Da bi ga, barem donekle razrešio, a više da bi pitanja postavio na drugačiji (nečuven) način, Lošonc u svoju dinamičnu igru uvodi predstavljanje, melanholiju, ponovo pojam krize, autonomiju subjekta i njegovu zavisnost, ideologiju, sve vreme održavajući snažnu vezu sa sadašnjošću, ali ni u jednom trenutku ne odustajući od pojma. Jer, kao filozof, on drugo oruđe do pojma nema.