Krivi toranj u Pekingu

U srcu novoizgrađenog pekinškog poslovnog centra, uz rub istočnog dela trećeg saobraćajnog kružnog prstena oko kineske prestonice, dva naherena čelična skeleta, nagnuta kao da će jedan drugome pasti u zagrljaj, pre nego što se sasvim uruše, brojne putnike namernike, turiste, verovatno i domaće sumnjičavce navode na pomisao da je neko negde pogrešio u proračunu. Toliko dva čelična džina prkose gravitaciji i Zemljinoj teži. Upućeni u ovaj projekat, međutim, tvrde da su ti strahovi neopravdani.

Kada se dva „kriva tornja“ spoje i čelični zidovi prekriju staklenim zastorima od vrha do dna, a biće to svakako pre idućeg leta i početka Olimpijade u Pekingu, „trodimenzionalni neboder“, kako o njemu govori njegov idejni tvorac, holandski arhitekta Rem Kolhas (Rem Koolhaas), pomeriće granice mogućeg u arhitekturi. Uostalom, građevina u koju će se useliti osoblje Centralne kineske televizije i zamišljena je tako da na sebi svojstven način bude metafora aktuelnog kineskog ekonomskog uspona.

Glavni kineski grad je u proteklu deceniju i po umnogome već pomerio te granice „mogućeg“. Moderna zdanja, elegantni neboderi – u Pekingu ih ima preko 400 viših od 30 spratova, od skupih materijala, sa mnogo mermera, čelika i stakla – preobražavaju ovaj grad u svetsku metropolu XXI veka. A buduća zgrada Centralne kineske televizije biće jedan od njenih najprestižnijih simbola. Kineski zvaničnici će ne bez ponosa reći da su Peking, Šangaj i drugi kineski gradovi pozornica za najhrabrije arhitekte i inženjere današnjice. Taj otvoreni poziv je poslednjih godina odlično shvaćen, a izazov prihvaćen. Od potpisnika idejnih tvoraca na poslovnim i stambenim zgradama, trgovinskim centrima, hotelima, bankama, kompletnim naseljima mogla bi se napraviti solidna publikacija „Ko je ko“ u savremenoj svetskoj arhitekturi. Osim kineskih, tu su obavezno i japanski, američki, francuski, britanski, holandski… Ne smeta što bi uz imena nekih od njih (uključujući i Rema Kolhasa) stajalo „kontroverzni“, jer se za mnoge tehničko-tehnološke inovacije, za prodor u sfere neistraženog i (ne)mogućeg i, uopšte, za napredak civilizacije duguje upravo takvima.

DESET KINESKIH ČUDA: Većina krupnih građevinskih poduhvata i u Pekingu i u drugim gradovima podrazumeva da im je prethodio javni međunarodni konkurs na koji se javljaju potencijalni investitori i izvođači (preko takvog međunarodnog „konkursa“ u Šangaju je za manje od 20 godina podignut velelepni, potpuno nov grad Pudong). Da među njima izumitelji i kreatori „hrabrih rešenja“ imaju posebno mesto, ne treba posebno isticati. Bračni par poslovnih ljudi u sferi nekretnina, Džang Šin i Pan Šiji, angažovao je za realizaciju sopstvene zamisli stambeno-poslovnog kompleksa „Komuna“ 12 vodećih azijskih projektanata i svakome obezbedio budžet od milion dolara da ostvari svoje snove. „Komuna“ još nije završena – iako u njenom središtu već posluje hotel iz čuvenog svetskog lanca „Kempinski“ – a već je svrstavaju u moderna „svetska čuda“ stanovanja i uživanja.

Osim suvoparnim brojkama kojima poslednjih godina meri svoj nezaustavljivi ekonomski uspon, Kina nastoji da svoje prestižno globalno mesto osigura i građevinskim poduhvatima bez premca. Kineski zid, autentično delo kineskih graditeljskih ruku koje je nedavno svrstano na aktuelnu top-listu modernih svetskih čuda, reklo bi se pre je početak nego kraj neke buduće rang-liste tog tipa. U tom smislu postoji i interno takmičenje na kome je već odabrano deset modernih „kineskih čuda“. Iako se dva najmnogoljudnija kineska grada Peking i Šangaj tradicionalno međusobno u svemu nadmeću među deset odabranih, sedam ih se nalazi u Pekingu, što svakako godi sujeti prestonice. Pogotovo imajući u vidu predstojeće Olimpijske igre, za koje se kineski glavni grad uveliko priprema u nastojanju da se u toj jedinstvenoj prilici pokaže pred svetom u najboljem izdanju. Osim već spomenute zgrade Centralne televizije i naselja „Komuna“, tri objekta su i neposredno vezana za dolazeći najveći svetski sportski praznik.

Budući olimpijski stadion, najveći „zeleni teren“ na svetu, projektovala je poznata švajcarska firma Hercogan de Muron (Herzogand de Meuron). Idejni tvorci su se odlučili da modernom olimpijskom vremenu daruju objekat sa dodirom antike, jer stadion prati liniju rimskog Koloseuma, ali je tehnički i tehnološki prilagođen „održivom razvoju“, kako se politički korektno nazivaju građevinski poduhvati koji vode računa o zaštiti okoline i ekologiji. Duh prirode je prepoznatljiv i u celokupnom dizajnu, jer splet čeličnih „grana“, „grančica“ i „pruća“ liči na „ptičije gnezdo“, što i jeste nadimak novog pekinškog olimpijskog stadiona.

Drugi veliki projekat iz olimpijskog serijala je Nacionalni plivački centar, koji potpisuju vodeće konsultantsko-projektantske australijske firme PTW i Ove Arup.

I „vodena kocka“ je građena po standardima „održivosti“ (voda u bazenima obezbeđivaće se od kišnice, a zagrevati solarnom energijom). Ono što „kocku“ izdvaja među građevinama slične namene jeste njena spoljašnost, poput kože prekrivene mehurićima. Početna ideja je i bila u tome, jer je zasnovana na proučavanju strukturnih svojstava mehura od sapunice, čime su se bavila dvojica fizičara u Dablinu.

Konačno, i dovršetak zgrade pekinškog međunarodnog aerodroma spada u isti uslužni lanac za goste i učesnike Letnje olimpijade. Iako, naravno, ima i druge ambicije. Poznata britanska firma „Foster i partneri“ (Foster and Partners), koja već ima iskustvo u gradnji megaaerodroma (u Hongkongu), projektovala je i pekinški, kapaciteta od 43 miliona putnika godišnje, sa mogućnošću da do 2015. primi i svih 55 miliona, čime se svrstava među deset najprometnijih vazdušnih luka na svetu. Pekinški međunarodni aerodrom pod jednim krovom-kupolom objedinjuje prostor i veći od milion kvadratnih metara (što je više od američkog Pentagona, na primer). Providna kupola je zamišljena i pojektovana tako da sunčevu svetlost boji crvenim i plavim senkama, koje će se na unutrašnjim zidovima prelamati tako da putnicima pomažu u kretanju kroz različite delove goleme aerodormske zgrade.

ODRŽIVOST GRADA: Među pekinškim arhitektonskim čudima je i mini stambeno naselje za 2500 stanara, sa samo 700 apartmana. I tu nailazimo na magičnu reč „održiva“, sa prefiksom „visoko“, a to znači sledeće: naselje čini ukupno osam zgrada različite visine, povezanih u jedinstven servisni prsten (od kafića do hemijskog čišćenja) prsten na 20. spratu. Najkarakterističnija odlika „visokoodrživog“ projekta stambene arhitekture jeste geotermalni sistem najveći na svetu koji će u svakom kutku, na svakom spratu celog kompleksa održavati istu temperaturu: bez radijatora, bojlera, klima-uređaja i drugih klasičnih toplotno-rashladnih uređaja, stanari ovog naselja budućnosti imaće i zimi i leti odgovarajuću temperaturu i toplu i hladnu vodu. Sve je to tako zamislila i projektovala poznata američka arhitektonska firma „Stiven Hol“ (Steven Holl architects), a vodeći projektant u grupi za Peking je Li Hu.

Još nedovršeni, dovršeni i oni koji će tek biti izgrađeni objekti – u Pekingu trenutno ima 10.000 gradilišta – izmenili su kinesku prestonicu gotovo do neprepoznatljivosti. Ipak, „hutunzi“ (sokaci) u južnom delu grada, iza Zabranjenog grada, prizemne kuće, visoki dvorišni zidovi i senovite ulice, čuvaju duh prohujalih vremena. U njima se sada samo komfornije živi, sve ostalo je kao nekad – kažu Pekinžani koji svakodnevno i uživo prate burne mene. I to je istina: kada se uđe u park pored jezerceta u južnom Pekingu, kao da se kroči u vremeplov, jer iz vidokruga potpuno nestaje izlomljena linija velegradskih nebodera.

Netaknuto je i još jedno „svetilište“ i prestižni simbol prestonice. Centralni gradski trg Tjenanmen stamenom arhitekturom Svekineske narodne skupštine, Spomenika nacionalnim herojima i Mauzoleja Mao Cedunga prkosi novom vremenu i novom imidžu. Međutim…

U neposrednoj blizini, tik uz (zamišljenu) severozapadnu liniju koja oivičuje Tjenanmen, prostire se blještava staklena polulopta – Pekinžani su je već prozvali „velikim jajetom“. To je novi Pekinški grand teatar, kontroverzna tvorevina, kontroverznog autora, francuskog arhitekte Pola Andrea (Paul Andre). Polulopta, koja treba da ostavi utisak (kao) da lebdi iznad nekog veštačkog jezera, po zamisli autora, dvostruko je spektakularna. Za posetioce unutra, sa tri ogromna scenska prostora (za pozorište, operu i koncerte) i za prolaznike napolju, koji će posredstvom blještavog odraza kroz poluprovidne zidove „prisustvovati“ zbivanjima unutra. Pekinški grand teatar je upravo završen, iako još zvanično nije otvoren, ali nezvanične polemike o ovom zdanju ne prestaju. Možda i zbog samog autora, sedamdesetogodišnjaka, koga su osporavali još pre više od 30 godina. On je, naime, autor Terminala 1 na pariskom aerodromu „Šarl de Gol“, koji je tada, 1974. godine delovao suviše futuristički. Kasnije su, međutim, njegove smele lukove i ostale zamisli prihvatili drugi, tako da je upravo na aerodromu „Šarl de Gol“ ponovo dobio angažman (projektovao je i Terminal 2E ).

Iako vizuelno šokantno, pekinško jaje teško da će nadmašiti projektantsku slavu najpoznatije opere na svetu, sidnejske „školjke“.

Opera i teatar

(Slika – PEKINŠKO JAJE: Nacionalni grad teatar)

Zdanje buduće pekinške opere i nacionalnog teatra prati i svojevrsna (nezvanična) politička pikanterija. Naime, priča se da je lokaciju u neposrednoj blizini Tjenanmena (ozbiljni kritičari tvrde da će ova futuristička zgrada „idejno poništiti klasike u neposrednom susedstvu“, kakvi su skupštinsko zdanje i Spomenik) odobrio lično bivši šef partije i države Đijang Cemin. Ne samo zbog toga što je, kao što je poznato, i on sam voleo da zapeva već, navodno, zbog prijateljske bliskosti sa poznatom divom Pekinške opere Song Zujing.

Kolhasova vizija

„Trodimenzionalni neboder“ buduće Centralne kineske televizije predstavlja najveći izazov za statičare, na kojima je da u milimetar proračunaju ugao spajanja dva „kriva tornja“. Još je zanimljiviji objavljeni podatak da je i vreme ili trenutak u kome će se to odigrati takođe od krucijalne važnosti. Operacija spajanja mora se obaviti u rekordnom roku od samo sat vremena (!), jer u protivnom…

Kada je u ime sopstvene projektantske firme OMA (Office for Metropolitan Architecture) poslao ponudu za zgradu buduće kineske televizije, Rem Kolhas (63) je za svoju viziju, između ostalog, napisao da ona „poput skulpture pruža sliku elegancije i vitalnosti koja ne predstavlja samo imidž novog Pekinga, već istovremeno izražava i značaj i kulturni element TV medija u svom jeziku arhitekture. Imajući u vidu činjenicu da je Rem Kolhas karijeru počeo kao novinar, očigledno je da dobro poznaje oba jezika.