Ako je jezik onaj tihi, ponekad neprijatni, ali uvek pouzdani svedok epohe, onda se o civilizacijskom i političkom položaju određene ljudske zajednice – u ovom slučaju naše – može prosuđivati upravo s obzirom na mogućnosti toga jezika: kako na srpski (hrvatski, bošnjački) prevesti francusko citoyenneté, englesko citizenship, ili italijansko cittadinatà? Odgovor: teško. Naš jezik nema odgovarajući, ili barem nema razrađen termin za jedan od ključnih pojmova modernog doba. Aljoša Mimica, prevodilac zbirke tekstova Etjena Balibara Mi, građani Evrope? reč citoyenneté preveo je sa građanskost, dakle nastojao je da bude precizan po prevodilačkom sistemu „reč za reč“, ali je svoje rešenje platio nasiljem nad jezikom. Mirko Đorđević, prevodilac knjige Žerara Rolea Apologija građanskog, zadržao je pridevsku varijantu, ono građansko, ali je time ispustio bitan, supstantivirajući momenat koji se čuje u onome citoyenneté. Ovde je, naravno, od drugorazrednog značaja što rečeni termin u romansko-germanskim jezicima ima zajednički latinski koren, iz čega bi se hitro i pogrešno moglo zaključiti da je Englezu mnogo lakše sporazumeti se – barem u predahu između ratova – sa Francuzom, nego sa kakvom nežnom slavjanofilskom, u latinskom jeziku neukorenjenom dušom. Na delu je nešto drugo: napor pojma, volja da se razume ko smo, dokle smo stigli i kuda idemo. (Bošnjaci, Hrvati i Srbi govore jezikom ne istoga porekla, nego istim jezikom, pa im to ipak ne predstavlja nikakvu prepreku da s vremena na vreme odglume savršeno nerazumevanje, da jedni druge proglase varvarima i da se, napokon, bratski i kvalitetno uzajamno pokolju.) Ako je, dakle, suditi po prevodilačkoj dilemi, pojam građanin na ovim prostorima pati od hronične zapuštenosti.
Balibar i Role, francuski filozofi koji su s mukom izašli iz teške senke velikih „filozofa razlike“ (Fuko, Delez, Liotar, Derida), nisu imali tu vrstu problema, ali njihove skorašnje knjige – koje su se u izdanju Beogradskog kruga pojavile u razmaku od svega nekoliko meseci – uprkos dugoj tradiciji francuske (evropske) građanskosti, pokazuju svu složenost izraza citoyenneté, njegovu ambivalentnost i neophodnost, njegovu krhkost i snagu da se suprotstavi bogatim i nikada neumrlim varijetetima varvarstva.
U knjizi Mi, građani Evrope? sakupljeni su Balibarovi tekstovi pisani od 1995. do 2000. godine, dakle u vreme kada se Sovjetski Savez već bio raspao, a SFRJ se upravo na spektakularan način rastavljala, što sa svojim u bratstvu i jedinstvu sjedinjenim udovima, što sa svojom dušom. Kao istureno opitno odeljenje Evrope, Balkan je i ovoga puta poslužio kao mesto na kojem su neupokojene sablasti nacije, naroda, identiteta ili suverenosti veselo odigrale svoj danse macabre, a kada se aveti u toj meri razmašu posve je jasno da sa pojmom nešto nije u redu: kad god pojam zataji vampiri se, dozvani mitotvoračkom strašću, dižu iz svojih memljivih grobova, gladni. Stoga Balibar pojmovnom ispitivanju podvrgava tako poznate, ali ne i spoznate pojave kakve su narod, suverenitet ili identitet. On podseća na dvosmislenosti pojma zajednice kao zajednice naroda i zajednice građana. U sukobu su etnos i demos, to jest „‘narod’ kao imaginarna zajednica pripadnosti i srodničke povezanosti, te ‘narod’ kao kolektivni subjekt predstavništva, odlučivanja i prava“. Problem je, dakle, kako pomiriti te nepomirljivosti u samom pojmu, kako izumeti jedan nov oblik sapripadanja, to jest odnos „između pripadnosti istorijskim zajednicama (ethnos) i ustrajnog stvaranja građanskosti (demos)“. Kako razoriti velike pojmove političke filozofije (suverenost), a da na njihovo mesto ne stupe njihove nakazne replike? Da li će, najzad, uprkos naletu mondijalizacije i liberalno-demokratskog modela, građanin uspeti da opstane u trenutku kada se politika, odnosno ono političko, povlači pred drugim, pre svega juridičko-ekonomskim mehanizmima?
Žerar Role u knjizi Apologija građanskog – što je, u stvari, za srpsko izdanje proširena verzija njegove knjige istog naslova – radi gotovo istu stvar kao i Balibar, samo na drugom teorijskom modelu, naime on ispituje nosivost republikanske ideje u doba nadirućeg političkog liberalizma. Republikanizam je, uz multikulturalizam i deliberativnu demokratiju, jedna od varijanti kritike političkog liberalizma, a Francuska se s pravom može smatrati utemeljivačem republikansog modela. Zbog toga se Role na malom prostoru (jedva 130 stranica) poziva na bogatu francusku republikansku tradiciju, zatim kao odličan poznavalac Kantove političke filozofije u samo nekoliko energičnih poteza pokazuje aktuelnost Kantove misli, munjevito se osvrće na sporove koji vladaju u današnjem francuskom društvu (problem islamizma, recimo), i, najzad, kroz sporove komunitarizma i liberalizma, odnosno sporove u kojima učestvuju Volcer, Rols i Habermas, daje izvrsnu sliku republikanskih mogućnosti kao onog modela koji, po njegovom mišljenju, omogućuje održavanje onog građanskog. U izvanredno usredsređenim razmatranjima tolerancije i pravde, kao nužnog, ali ne i dovoljnog vezivnog tkiva savremenih demokratija, Role pritiska bolna mesta evropskog identiteta, odnosno onoga što Balibar naziva, ne bez izvesne ironije, „gradilištem demokratije“.
Najzad, kao kuriozitet valja pomenuti da su svi poslanici novog saziva srpske skupštine od izdavača na poklon dobili po jedan primerak Balibarove knjige. Da li je nekima od njih knjiga zacvrčala u rukama, kao krst u rukama vampira, nije poznato.
