Cenzura je zločin

U vremenu u kojem se velika obećanja čitaju kao fusnote, Andraš Urban vraća tekst u središte pažnje, ali ne kao ukras nego kao ranu. Njegova Utopija, zasnovana na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, ne nudi utočište već suočavanje. Andraš Urban jedan od ključnih rediteljskih glasova savremenog regionalnog pozorišta i direktor “Újvidéki Szinháza”, istrajno gradi pozorište koje neumorno preispituje svet i mesto čoveka u svetu. Utopija je, kako kaže, njegov manifest. U razgovoru za “Vreme” govori o granicama umetničkog delovanja, o stanju kulture u svetu koji menja svoje paradigme i o solidarnosti koja nam je potrebnija više nego ikada, a koja uporno izostaje.

“VREME”: U Utopiji se osvrćeš na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i svet koji je verovao u njene ideale. Te vere danas, izgleda, više nema. Zašto je nestao svet u koji smo verovali?

ANDRAŠ URBAN: Skloni smo mišljenju da je prošlost naprosto prošlost i da neke stvari ne mogu da nam se ponovo dogode. Desilo mi se jednom, u Mađarskoj, sedeo sam u kafiću, gledao u pločnik i razmišljao kako je na tom kamenu 1956. mogla teći krv i bio sam svestan da može opet da poteče. Čak i mi koji imamo iza sebe, i to ne tako davno, jugoslovenske ratove, umemo da se ponašamo kao da ih nije bilo. Najgore je kada se pomirimo s tim da to može i da se ponovi. Zaboravljamo na sav taj pakao i stradanje… S druge strane jasno je da se promenila paradigma u svetu. Promenio se način razmišljanja. Naivno je misliti da iza prethodnih ideologija, pa i u vreme kada je nastala Deklaracija, nije stajao nečiji interes. Svakako jeste, ali je makar predstavljao humanistička načela. Promena paradigme bila je u tome što se u centru više ne nalazi čovek nego – mada je to lažno – pripadnik određene nacije, građanin. Umesto humanizma u centru se našlo koristoljublje.

Na šta misliš kada kažeš koristoljublje?

Ne mislim samo na novac: u koristoljublje svrstavam i želju za sigurnošću. Više nije problem da tvrdimo kako ne činimo nepravdu upravo u trenutku kada je činimo, jer će nam tako biti bolje. Skloni smo to da prihvatimo. Empatija se gubi, nestaje. Da ne pričam o konstantnom zaglupljivanju. To se svima dešava. Političari su postavljeni na pijedestale, imaju ogromnu moć. Ubedili su narod da je politika prljav posao u kome se sve može: da se laže, krade… I narod to oprašta jer je naučio da se to može ili mora. Sav javni prostor zauzimaju političari, oni se ponašaju kao da su rok zvezde današnjice. Rade to što rade i govore to što govore zbog svojih glasača, zbog koalicionih partnera, a od nas se očekuje da mislimo ono što oni govore. A to je strašno glupo. Kako to prihvatiti? Kako da mislimo ono što neko odredi? To je bolno. Ali ako ne misliš “kako treba” ili ne pratiš sadržaje koje političari nude, postaješ neprijatelj.

Kao da je reč o nekoj vrsti konstante?

Pričam uopšteno o čoveku. Kakav to čovek nastaje, kakva to zajednica postaje? Ako čovek govori to što ne misli i ako se od njega očekuje da govori neistinu, na šta bi ličila takva zajednica? Takva zajednica bi živela tuđu stvarnost. Simuliramo formu, živimo u ljusci bez istinskog sadržaja. Jako je opasno ukoliko ne govorimo ono što mislimo. Pričam sada vrlo mekano, pažljivo, u odnosu na to koliko je svet oko nas postao opasan. Pitamo se hoće li doći do kataklizme ili nekog apokaliptičnog ludila? Ali upravo se tim strahovima koriste političari kako bi opravdali to što u svom dvorištu rade šta hoće. I to vidimo iznova i iznova. Kada laž više ne može da se trpi, odmah se ukazuje na kataklizmu u svetu. Sve to, svaka pretnja apokalipsom svetskih razmera stiže nam kao razlog za ćutanje. Sa spoljašnim neprijateljima uvek se utvrđuje sama vlast. Ako nema da ponudi druge sadržaje, koristi se stari recept. Mislim da i u drugim zemljama vidimo da se stalno relativizuju konvencionalne vrednosti, moralne, po principu: sve se može prekoračiti zato što nam sledi ogromna opasnost.

Od tebe se uvek očekuje stav, reakcija. A kakva je zapravo pozicija direktora gradskog pozorišta na mađarskom jeziku, da li je taj položaj složeniji nego neki drugi položaji?

Jeste delikatna situacija u kojoj se nalazi Novosadsko pozorište, ali i bilo koje pozorište danas. Jako je jednostavno dovesti stvari do propasti, teško je održati kontinuitet. Mislim da je moj rad kao direktora, ali i kao pozorišnog reditelja, iznad mesta na koje politika svrstava kulturu. Politika postavlja tako uske granice da normalan čovek ne može da opstane unutar njih. Pitaš me za strategiju preživljavanja, a ja sam u jednom trenutku prestao da preživljavam, po principu: biće šta bude. Narosto postoje skandali koji nisu dovoljno vredni da bi se dogodili. Usred svega onoga što se dešavalo i što se dešava, pojavila se želja da se rad nastavi. Motivi su mnogo drugačiji, ali kao i za vreme korone, kada sam vodio pozorište “Deže Kostolanji” i festival “Dezire”, sve smo mogućnosti koristili da radimo, da nastavimo sa radom. Kao reditelj i direktor funkcionišem onda kada ljudi gledaju predstave, kada se predstave igraju. To je pozorište za savremenog čoveka, glupo bi bilo odreći se toga. Mi svojim predstavama delujemo na ovaj svet.

Da li razdvajaš identitet umetnika i identitet građanina?

Posedujemo i identitet umetnika i posredstvom svoje umetnosti postojimo kao građani ili kao misleći ljudi. Stvaralac razmišlja o odgovoru koji daje svetu. To je i Utopija. To je izrazita priča o ljudskoj slobodi. Naravno, na strani čovekove slobode. Utopija je moj umetnički i građanski manifest. Nekada smo se žalili na nedostatak stručnosti, a mislim da više nije reč o tome, mislim da su na funkcijama ljudi koji ne kriju da su po partijskoj liniji došli tamo i da izvršavaju partijska naređenja. Pošto vodim pozorište, mogu da kažem da je puno stvari za koje nemate kome da se obratite. Dugo se borimo da sve ne propadne. Ali već niz godina doživljavamo bukvalno uništavanje institucija kulture. Iz ugla nezavisnog umetnika mogao bih se radovati tome, ali ne mogu. Ipak pobeđuje nekultura. A kultura je organska priča. Svi misle konceptualno: dobro, sa dobrom idelogijom, kontekstom, stvorićemo novu kulturu koja je starija od stare. To su budalaštine. Možete zavaravati narod, manipulisati, stvarati paralelnu stvarnost… ali šta je to?

Na šta misliš kada kažeš paralelna stvarnost?

Pod paralelnom stvarnošću mislim na izmišljenu ideološku manipulativnu stvarnost koju na kraju krajeva i živimo. Načini borbe su različiti. Mi sada živimo u vreme kada svi prave liste: ko je šta rekao, ko šta nije rekao… Iskreno, to je strašno neozbiljno. Budalaština je da svi misle kako će doći dan kada će se roditi novi svet i mi ćemo biti oni koji odlučuju ko opstaje i ne opstaje… to ne postoji. To je velika varka. Neke stvari ipak ne treba ili ne smeju da se rešavaju na ulici, no istina, za neke ponekad nema drugih mogućnosti. Sve u svemu, ne prihvatam nasilje ni u kom obliku.

Da li je nekada bilo drugačije?

Politika sigurno pravi greške, jer se bavi samo sopstvenom vlašću i vlašću koalicionih partnera. Politika se ne bavi zajednicom, društvom, ljudima… A bilo je drugačije, makar je to bio privid, ali se u tom prividu moglo živeti koliko-toliko slobodno. A sad nema ljudi iz vlasti koji su odgovorni za kulturu i koji se kulturom bave. Ljudi kažu da “Novosadsko pozorište” dobija dovoljno novca, a mi imamo problem sa kanalizacijom i smradom… “Novosadsko pozorište” vodim na način na koji sam vodio “Kostolanji”, znači da se radi prekovremeno, preko svojih granica, ne znam ni zašto, ali kako drugačije? Stalno govorim o pozorišnoj infrastrukturi. Šta je sa majstorima za svetlo, dekoraterima, tehničarima? Oni rade na minimalcu. Ispada da sitničarim, ali ti ljudi žive od toga. Stvaraš pozorište, a ko će ostati da za 50.000 dinara uloži svoj život u pozorište? To je apsurdno. Evo, samo primer: uvedene su inostrane dnevnice od 15 evra. Pa pošaljite vi na svoju odgovornost nekog čoveka u inostranstvo sa 15 evra dnevnice. I da li neko priča o tome? Ne, svi se snalazimo. To je pogrešan način. Čujemo, kao, bila je loša pozorišna sezona u Srbiji i sad se samo to mora reći. Ja, recimo, mislim da smo u “Novosadskom” imali dobru sezonu. Zašto prećutati sve što je dobro? Naivno je misliti da ćemo naštetiti vlasti ako govorimo samo o onome što je loše. Ne, njima to dobro dođe. Mislim da je dobro funkcionisanje vrsta dobrog otpora.

Publika dolazi sa različitim očekivanjima u pozorište. Kako praviš ravnotežu između umetničke slobode i očekivanja publike?

Mislim da umetnička sloboda nije protiv publike. Pozorište je, makar ima onih koji se neće složiti, vid zabave (smeh). Ali jeste i put otkrovenja, samoupoznavanja, učenja o nečemu… Mislim da ne pravim kompromise u procesima rada, nego generalno. Činjenica je da bih voleo nekad da se bavim slobodnijim i apstraktnijim stvarima u pozorištu, ali u tome me ne sprečava publika nego pozorišna stručna javnost (smeh). To je složena priča. Bavim se istim pitanjima kao i uvek, forma je možda drugačija, muzika manje disonantna… A priča o provokativnosti… jedan deo stručne javnosti prepoznaje samo provokaciju malograđanina ili političku provokaciju. Ne uočavaju se, međutim, provokacije u formi ili u društvenom kontekstu. Samo ono što je prst u oko primarnom građanskom moralu, samo se to smatra provokacijom. Ali to je dosadno. Ne vredi polemisati sa tim.

Gostujući u Klubu 2 kod Gordane Đurđević rekao si, parafraziram, da živimo u svetu u kojem je sve crno ili belo, sve se dočekuje “na nož”.

Pobrkali smo pamfletski način komunikacije i angažovani teatar. Pamflet jeste umetničko sredstvo, jedno od sredstava. A sada je ono glavni atribut. Ali to što neko viče sa scene nije ni angažovano ni političko pozorište.

Šta jeste?

Političkim pozorištem uglavnom nazivamo ono koje se, artikulisano i na određeni način, bavi nekim političkim problemom. Mislim da je Ljubiša Ristić jednom govorio o tome da je političko ono pozorište koje predstavlja ideologiju određene stranke. Politika je deo naše stvarnosti, ali to nije dovoljno da bi se i pozorište nazvalo političkim. Mada, teško je napraviti predstavu a da nemate političku poruku. Smešna je neduhovitost vlasti koja ne može ništa da prihvati. A moraće. Bio bi ogroman greh kada bismo došli u poziciju da u pozorištu ne govorimo o nekim stvarima. Bio bi to pravi zločin. Cenzura je zločin, misliti o tome kako će neko na nešto reagovati dok praviš predstavu… to su frustracije koje društvo pravi. Govorimo o tome, a meni izgleda kao da uz čaj pričamo kako je teško u Africi. Sada je mirno na ulici, a ne znamo šta će desiti za dva dana. Ne samo na ulicama, nego u međunarodnom prostoru. Mislim da smo zaboravili na pozorište. To su politički koncepti. Govoriti da je sezona loša, to je sada ono što treba govoriti, ali i to je politički koncept. Pozorišni stvaraoci nisu mazge na čija leđa treba stati da biste izgledali viši. Mi ne pričamo o umetnosti, ne pričamo o pozorištu. Nemamo pozorišni zakon, imamo dnevnice od 15 evra i nema nikakve reakcije. Pa nećemo valjda u novinama pričati o dnevnicama? A davimo se pod užasnim terorom finansijske birokatije. Pri tom je sve nejasno, a ustanove se iz godine u godinu dovode u infantilno stanje. Pozorišni direktori kao deca pitaju da li mogu dobiti džeparac ljude koji ne znaju kako pozorište funkcioniše.

Predstava Neoplanta ima svoje stoto izvođenje. Šta ti to znači? Da li je to više trajanje teme koju obrađuješ ili uspeh ansambla?

I jedno i drugo. Uspeh ansambla svakako. Mi smo davno imali sedamdeseto izvođenje, a sada ćemo imati stoto. Jedno vreme se predstava nije igrala, nije bila sklonjena, ali se nije igrala. Neoplanta je rasprodata i to dvanaest godina nakon premijere. Jako sam radostan zbog toga i biće igrana u februaru na dan premijere. Imao sam predstavu Turbo paradizo u “Kostolanjiju” koja je bila najavljivana: “Svaki dan sve aktuelnija”. Mislim da je Neoplanta ta predstava. Isti ljudi su igrali svih sto predstava, dogodila se samo jedna izmena. U “Novosadskom pozorištu” je Molnarov komad U zamku igran sto puta, i sada je to Neoplanta.

Na Procesu Peliko si rekao da nam je samo solidarnost ostala.

Mislim da je nema dovoljno, ali je priželjkujem. Ima je u nekom smislu, ali mi kao pojednici stradamo, a strada nam i kultura.