Bitefovske tendencije

Kako izgledaju predstave ovogodišnjeg 47. Bitefa realizovanog za 30 miliona dinara, „sa minimumom sredstava ispod koga je nemoguće ići“ – kako je na jednoj od konferencija za medije izjavila Anja Suša, koselektorka ovog međunarodnog festivala – videće se od 22. septembra do 1. oktobra. Biće ih dvanaest, po četiri iz Evrope, regiona i Srbije. Objedinjuje ih slogan „Teško je biti“.

Pokušali smo da sa Anjom Sušom manje razgovaramo o finansijskom problemu, temi koja dominira novinskim informacijama o ovogodišnjem Bitefu, a više o selekciji i predstavama koje su ona i Jovan Ćirilov odlučili da pokažu beogradskoj publici i inostranim gostima.

„VREME„: S obzirom na to da je budžet za deset miliona dinara manji nego prošle godine, jedan deo javnosti pretpostavlja da će i program Bitefa biti kvalitetno jeftin, zamera vam se zašto niste doveli manji broj, ali relevantnih predstava, smatra se da ste pozvali po četiri predstave iz regiona i Srbije zato što su se cenom uklopile u budžet… Šta biste odgovorili?

ANJA SUŠA: Broj predstava odgovara proseku proteklih nekoliko godina. Reč je o čuvenoj Bitefovoj dilemi: da li dovesti tri-četiri skupe predstave iz dalekog inostranstva, ili se opredeliti za program koji balansira između nekih daljih zemalja i regiona koji nam je geografski bliži. Ljudi pogrešno misle da smo se opredelili za domaće predstave i za predstave iz regiona zbog manjka para. Ne. Da nema Bitefa, naša publika bi propustila da ove godine vidi odlične predstave iz zemalja koje su nam blizu, ali nam, trenutno, uopšte nisu dostupne. Svi znamo da zbog finansijskih nemogućnosti repertoarska pozorišta ne mogu da ostvare zadatak da održavaju kontakt sa srodnim pozorištima regiona, pa je to, nažalost, postao još jedan od zadataka Bitefa. Da mi nismo doveli predstave Boruta Šeparovića, Marka Mandića, Varje Đukić, Tomija Janežića, Jerneja Lorencija, a reč je o savremenim umetnicima koji imaju ozbiljnu reputaciju i koji su stranim gostima koji se na Bitefu informišu o teatru ovog dela Evrope sigurno zanimljiviji od predstava iz njihovih zemalja, dakle da ih mi nismo doveli, teško da bi bile viđene u Beogradu. Osim toga, opredelili smo se za region zato što je naša sredina suviše mala da bi godišnje proizvela dovoljan broj relevantnih predstava za festival poput Bitefa. Inače, regionalno ujedinjavanje nije Bitefova izmišljotina, to funkcioniše u celom svetu. Princip uopštavanja i prevazilaženja nacionalnih koordinata je princip svih savremenih umetničkih praksi, i kome to ovde nije jasno, taj nije shvatio u kom vremenu živimo. Ja se protivim neokolonijalnom pristupu koji pasivizira poziciju selektora pa festival ne nudi ništa svoje, već samo importuje predstave koje se mogu videti i na drugim festivalima. U tom slučaju, on kupuje ono što su kupili i drugi, pa nudi kao u pozorišnom šoping-molu: u Zari u Berlinu možete kupiti isto ono što i u, Parizu i Beogradu! Ne vidim šta je u tom konzumerističkom pristupu kreativno, autentično i zanimljivo! To je nekorektno prema reputaciji koju ima Bitef. Što se tiče pitanja zašto smo doveli naše predstave, dužnost je svih savremenih festivala, a naročito onih koji su u okviru manje vidljivih kultura kao što je naša, da učine nešto i za svoju scenu tako što se informacija o njoj preko Bitefa lansira u svet. To rade svi. Na Avinjonskom festivalu podjednak je odnos predstava sa francuskog govornog područja i stranih. Zato ne vidim zašto je to upitno kod nas. I na kraju, želim još da kažem da se odsustvom domaće i regionalne selekcije ne bi ostavilo puno prostora za predstave iz udaljenijih zemalja, jer za to i dalje ne bi bilo dovoljno novca. Možda za još jednu, a onda ne bismo imali festival na koji smo navikli, već smotru od nekoliko naslova.

Govorite o razlozima zbog kojih ste odabrali baš te predstave koje ste odabrali kao da se pravdate, iako je pravo svakog selektora da odlučuje po sopstvenom nahođenju. Vaše kolege iz Oktobarskog salona, Bemusa ili Festa nemaju tu potrebu.

Svake godine Bitef je u situaciji da objašnjava stvari koje se same po sebi podrazumevaju, zato što naša pozorišna zajednica očigledno ima potrebu da postavlja pitanja koja su, po meni, skoro besmislena i taj usud prati Bitef od njegovog osnivanja. Kada je, na primer, slogan Oktobarskog salona Okolnosti, niko se javno ne zapita da li svi radovi odgovaraju tom nazivu, a i zašto bi? A kada Bitef ima bilo koji slogan, svi love predstavu koja se ne uklapa u taj slogan. Isto je i sa sintagmom koja prati Bitef od osnivanja – Nove pozorišne tendencije, koja ni u kom slučaju nije programska, već ima muzejsku vrednost i odnosi se na dane kada je festival osnovan. Pa ipak, pitanje da li predstave odgovaraju novim pozorišnim tendencijama nam se svake godine iznova postavlja, i to je kriterijum na osnovu kojeg se Bitef iznova vrednuje iako smo mi sto puta objasnili da ta sintagma nema nikakve veze sa aktuelnom selekcijom. Predstave Bitefa prolaze kroz izuzetno oštre kritičarske kriterijume koji se ne primenjuju na tekuću pozorišnu sezonu. To je, definitivno, znak da je u pitanju manifestacija koja je za našu sredinu zaista značajna i o kojoj ljudi imaju potrebu da govore čak i ako ne znaju kako, a mene to više zabavlja nego nervira.

Ako, kao što tvrdite, smanjenje budžeta nije uticalo na kvalitet programa, koji segment priprema bi bolje funkcionisao da je bilo više novca?

Za razliku od ranijih godina, ove smo manje putovali, jednom il dva puta o trošku festivala, a sva druga putovanja su bila u privatnoj organizaciji ili zahvaljujući pomoći Francuskog instituta u Srbiji, finske ambasade, i sličnih inostranih institucija. Međutim, to nije dobro i ne bi trebalo da postane praksa. Festivalski programi se prave po dve godine unapred, ljudi su zauzeti, a i mi postajemo nepouzdan partner kad ne možemo da im dva meseca unapred potvrdimo učešće. Ne radi se samo o količini para koje smo dobili ove godine, mi nismo alavi, snašli bismo se i sa to malo para kada bi stizale blagovremeno. Ali bez obzira na sve, mislim da je ovogodišnja selekcija kredibilna i vrlo interesantna, da se na Bitefu može videti mnogo uzbudljivih, pametnih predstava koje čine da duh Bitefa preživi ovo teško vreme.

Da li možete da garantujete da će i publika vašu selekciju doživeti kao kredibilnu i interesantnu?

Nadam se da hoće, ali ne mogu da garantujem tako nešto. Očekivanja su različita: dešavalo se da veoma poznate predstave sa poznatom reputacijom nisu doživele uspeh na Bitefu, a da su neke manje poznate predstave očarale Beograd. Bilo je i perioda kada je Bitef promovisao neke autore, poput Boba Vilsona, na primer. Nadam se da će takvo vreme da se vrati. Bitef nema obavezu da selektira predstave koje su ovde ocenjene kao najbolje, već predstave za koje smatramo da bi bile zanimljive u širem međunarodnom kontekstu. Pa otud i Galeb, i obe predstave o Zoranu Đinđiću, a otud i odluka da ne uvrstimo neke predstave koje se mogu smatrati uspešnim i dobrim u kontekstu redovnog repertoara, ali nisu dovoljno zanimljive za festival kao što je Bitef. Nas zanimaju ekstremni teatarski poduhvati s naših prostora, i to baš oni o kojima se pričalo, koji su uzburkali javnost.

Unutar programa vidljive su polarizacije: u predstavi Before your very eyes, belgijsko–nemačke koprodukcije, koja otvara festival, igraju tinejdžeri, dok u predstavi 55+ igraju penzioneri, zatim dve predstave o Zoranu Đinđiću iz beogradskog Ateljea 212 i novosadskog Studentskog kulturnog centra…

Mada Bitef nije programski festival, kada birate predstave nastale u jednom periodu logično je da će tretirati zajedničke probleme. Tako ove godine selekcijom iz Srbije dominira političko pozorište sa eksplicitnim i radikalnim političkim stavovima o temama koje nas se tiču. Osim obe predstave o Đinđiću, i Aristofanove Žene u skupštini, predstava u izvođenju Subotičkog pozorišta je duhovita politička satira savremenog srpskog društva, dok se Galeb Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada sa nešto suptilnijim jezikom i emocijama povezuje sa Olujom Mestnog gledališča iz Ljubljane i sa Beogradom kompanije Espas iz Francuske koje se bave društvenim ambijentom, ali ne eksplicitno. Toj grupi odgovara i predstava Postskriptum, projekat Varje Đukić, u izvođenju Crnogorskog narodnog pozorišta, koje poslednjih godina pravi smele repertoarske iskorake. Predstava je relevantna za Bitef i zato što se bavi životom i radom Danila Kiša. Zanimljiva je i polarizacija deca – stari. Belgijsko-nemačka predstava Before your very eyes „Gob Squad teatra“, u kojoj igraju tinejdžeri, bavi se prošlošću i budućnošću iz pozicije sadašnjosti. Deca na sceni komuniciraju sa samima sobom na video-zapisu snimljenom kada su bili mlađi i kada su zamišljali budućnost koja je sada postala sadašnjost, a zatim odigravaju različite verzije sopstvene budućnosti. Ta pozicija pojedinca koji odrasta u surovom savremenom svetu je duhovita i s njom se lako identifikujemo. S ovom predstavom je u vezi hrvatska 55+ „Montažstroja“ iz Zagreba u režiji Boruta Šeparovića, koja se bavi problemom penzionera – društvene grupe kojoj se, naročito u našim društvima divljeg kapitalizma, posvećuje vrlo malo pažnje. Dolazak ove predstave je veliki festivalski uspeh zato što su njeni izvođači autentični penzioneri, pa je izvedena samo u Zagrebu, a Šeparović ju je obnovio za Bitef. Najstariji izvođač ima preko 80 godina, a svako priča svoju ličnu priču onoliko sekundi koliko ima godina.

Zašto ste pozvali francusku predstavu Beograd, da li zbog naslova?

Tekst je napisala Angelika Lidel, jedna od, po mom mišljenju, najuzbudljivijih umetnica i performerki koja se bavi različitim stvarima. Nikada nije bila u Beogradu, a tekst s naslovom našeg grada napisala je inspirisana sahranom Slobodana Miloševića, čiji je prenos gledala preko televizije. Taj veliki medijski događaj posmatrala je u odnosu na sopstveni život – život pojedinca. Tekst je poetičan, nežan rekla bih, i zapravo ne nalikuje Angeliki kao performerki. Reditelj je mlad, Žulijen Fišera. Aduti predstave su jak i uzbudljiv tekst i odlični glumci.

Bitef zatvara mađarska predstava Teško je biti Bog u režiji Kornela Mundrucoa, od koje je pozajmljen ovogodišnji slogan. Zašto baš ova predstava?

Mundruco je vrlo poznat evropski reditelj, i filmski i pozorišni, a ova njegova predstava se bavi temama mađarskog društva koje potresaju ekstremizmi svih vrsta. Nama je to prepoznatljivo. Njegov rediteljski postupak je vrlo snažan, a njegovo pozorište je teško probavljivo: predstave deluju u polju tame, mučne su, i nisu lake za konzumiranje. Mundruco se nadovezuje na tradiciju dobrog mađarskog telesnog teatra i vrlo ekstremnog u smislu emocija. Mađarsko pozorište počiva na jakim glumcima spremnim da se izlože svemu što je potrebno. Predstava Teško je biti bog je efektna i polarizuje publiku.