Jovan Nenadić je običan čovjek. Član je zbora Konjarnik u Beogradu i vlasnik „Imele“, najpoznatije cvećare u zemlji – u manje od pet mjeseci, ona je dva puta paljena da bi izgorjela u trećem pokušaju.
„Šteta je totalna“, rekao je Nenadić za „Vreme“.
Kad mu je sredinom augusta 2025. prvi put zapaljena cvjećara, njen vlasnik je pomišljao da se možda radi o osveti „neka nezadovoljne mušterije“. Drugi put, desetak dana kasnije, Nenadić nije bio u nedoumici – u pitanju je osveta režima zbog njegove podrške studentima. Za pravo mu je davao i maltretman u režiji Komunalne policije i poreske inspekcije…
Nepoznati počinioci su uspjeli iz trećeg puta. Valjda im je bilo pitanje časti da završe svoje nedjelo.
Ali zašto baš cvjećara „Imela“ Jovana Nenadića? Ovdje se ne može govoriti o sukobu u podzemlju. Još manje je riječ o ličnosti koja ima poseban uticaj među protivnicima režima. Naprotiv, čovjek je poput toliko drugih građana Srbije koristio svoje ustavno pravo na okupljanje i slobodu govora i ništa drugo.
Dripačko sejanje straha
Možda je prvi pokušaj spaljivanja „Imele“ predstavljao samo „dobru priliku“. Nema obezbeđenje, na dostupnom je mjestu, ulica je tu pusta po noći… Uglavnom, naprednjački nasilnici su poslali prvog dostupnog dripca sa Molotovljevim koktelom. Možda je dobio nešto para ili kesicu dopa, svejedno je.
Ciljevi su im bili jasni. Prvi – pokazati „blokaderima“ da režim zna tko su, kao da se oni kriju. Drugi – tobože nasumičnim nasiljem posijati strah da niko i ničija imovina nisu sigurni. I treći – demonstrirati vlastitu moć i nekažnjivost.
Mada je ozbiljna šteta počinjena, „Imela“ nije izgorjela. A da za režimske nasilnike stvar bude još gora, revoltirala je i solidarizirala građane sa vlasnikom objekta.
„Na mene je najveći utisak ostavila podrška ljudi, to je bilo onako udarno“, rekao je tada Nenadić. „Posle toga sve nije izgledalo tako strašno.“
Osokoljavanje na kriminalni način
Iz perspektive naprednjačkih nasilnika ovako nije smjelo ostati: em ništa nisu postigli, em su ispali nesposobni. Pored prva dva spomenuta cilja, sada su dobili i treći. A to je da pokažu da kad nešto započnu, oni to i završe, te tako osokole vlastito biračko tijelo koje oblikuju TV Informer i slične trovačnice.
Opet su pare ili kesice sa gudrom promijenile ruke, opet je podmetnut požar u cvjećari i opet režimski nasilnici nisu uspjeli. Poslije ove paljevine, „Imela“ je postala simbol bezakonja i represije.
„Nastavićemo sa podrškom studentima i građanima u protestima“, bio je jasan Jovan Nenadić. „Ne podležemo pritisku. Uplašili se nismo, a povući se nećemo. Nastavljamo dalje.“
Punom parom u mafijaško bezakonje
Naprednjački nasilnički eskadron nije odustao od „Imele“, već se primirio na četiri i po mjeseca, pa ponovo udario. To je najbolji dokaz koliko ih je pekla. Ovaj put cvjećara je izgorjela, a to se desilo baš u trenutku kada režim punom parom srlja u još veću represiju i bezakonje.
Šta dalje?
Građani ponovo moraju pokazati revolt i solidarnost sa Jovanom Nenadićem. Dok se „Imela“ poput fenkisa bude uzdizala, to će biti jasan znak da se nisu uplašili, niti odustali. U suprotnom, svakog od nas čeka Nenadićeva sudbina, ovako ili onako, prije ili kasnije.
