Ko ima najveće šanse da pobedi kandidata vlasti

U ranu zoru krvavih jugoslovenskih ratova, na sastanku sa predsednicima opština i gradova Srbije, Slobodan Milošević je izrekao često parafraziranu misao: “Ako ne umemo dobro da radimo, bar ćemo znati da se dobro tučemo!” I dobio je aplauz na otvorenoj sceni. Plitkoumna i mitomanska retorika koja nam je uspešno uništila živote, a mnoge i oslobodila životnih muka.

Ali nije Milošević baš skroz promašio – fakat je da je naša zemlja imala, i da još uvek ima, problem sa vrhunskim radnim dostignućima. A što se tiče dobre tuče? Kada se svedu računice, devedesetih se pokazalo da Srbija nešto baš i nije ispala vrhunski MMA borac – ma koliko god bila u ogromnom preimućstvu, izgubila je sve ratove, uključujući i one u kojima nije ni sudelovala.

Vučić to nije izgovorio, ali svi znaju da takvo što misli. Ako ne znamo da radimo, ako smo uništili i opljačkali sve čega smo se dotakli, ako smo državu i društvo rasturili tako da ni narednih pet generacija neće uspeti da ih poprave – bar znamo da bijemo. Politika je za naprednjake rat u kojem protivnika treba sravniti sa zemljom, kundacima lupati u glavu dok ne prestane da diše. I kao devedesetih, nema zazora, koristiš sva sredstva. Igraš poganije nego reprezentacija Paragvaja protiv Francuske na aktuelnom fudbalskom prvenstvu sveta. Udaraš u cevanicu, laktom u rebra i, kada niko ne vidi, pesnicom u glavu. Mora se priznati Vučiću da je, uz dobru saradnju sa domaćim i međunarodnim kriminalom, svoju stranku organizovao kao subkoordiniranu paravojnu formaciju, nepregledan bataljon siledžija koji ne znaju ništa da rade, ali znaju da biju. Doduše, isključivo slabije. Recimo, četvorica bilmeza palijama biju studentkinju koja leži na zemlji.

foto: rade prelić / tanjug

Naravno, glavni boj se bije na izborima. Vučić nije dobio niti jedne izbore koje sam nije organizovao. Setimo se, nije on pobedio Tadića nego nesrećni Toma, kojem se Vučić kasnije zahvalio na saradnji. Ako Vučić nešto zna da radi, onda je to organizacija izbora na kojima nema izbora. Vučićevi izbori su izgledali slično sceni iz završne rečenice prethodnog pasusa. Ide tenkom na protivnika koji od oružja ima samo gaće. I potom slavi pobedu i podršku naroda. Brojni izborni ciklusi održavani su da se narod malo zabavlja, ali i da se stranačko-paravojna izborna mašinerija uvežbava. Ali sa tom pričom je završeno! Bar u to možemo biti sigurni.

STVARI SE SE, MEĐUTIM, PROMENILE

Od početka studentsko-građanske pobune stvari su se izmenile. Više je nego jasno da je režim nervozan. Ne samo da je rejting naprednjaka ozbiljno opao, ne samo da se njihova mašinerija raspada na naše oči već se prvi put pojavio protivnik koji ima realne šanse da ih pobedi uprkos razrađenom izbornom inženjeringu, odnosno medijskom, političkom i klasičnom, uličnom nasilju. Tu su mnogi, mnogi građani, u svakom selu ih ima, koji neće ćutati na, deminutivno rečeno, izborne nepravilnosti, bar one na biračkim mestima. Znaju naprednjaci da tuku samo slabije, kao i svi nasilnici, ali sada će slabiji znati i hteti da odgovore na udarce. Videli smo već to. Nije to isprazni optimizam: građani se u tišini pripremaju za ovu bitku. A mrak je najgušći pred zoru.

Promenilo se tu još štošta drugoga. Vučić je bio glavni junak svih izbora od 2014. godine do danas, bilo da su u pitanju parlamentarni, ili predsednički, ili lokalni. Hteće on da bude glavni junak i svih narednih izbora, svejedno kada i u kom formatu budu raspisani. Ali i tu dolazimo do problema.

Prvo, njegov rejting je krahirao. Ljudima se smučio toliko da će njegovo pojavljivanje u prvom planu biti veći motiv za građane koji će glasati za njegove protivnike nego za naprednjačku klapu. Drugo, on više ne može da bude predsednički kandidat, nije razmišljao na vreme pa promenio ustav. Odnosno, tu će se morati pojaviti još neki lik kojeg treba probrati i brendirati, i koji će izigravati predsedničkog kandidata. A gde ga naći?

Vučić je od svojih saradnika sa namerom napravio karikature da bi u odnosu na njih sam izgledao manje karikaturalan. Osim toga, broj javnih ličnosti koje ga podržavaju baš se istanjio – zapravo, oko njega nema niti jednog kredibilnog čoveka koji ima šanse da pobedi makar u svojoj mesnoj zajednici. A čak i da postoji, Vučić neće moći mirno da gleda kako neko drugi, pored njega živog, postaje politički važan.

Iz svega ovog se može naslutiti da će vlast verovatno ići na raspisivanje istovremenih predsedničkih i parlamentarnih izbora, u kojima će Vučić biti u prvom planu, a kandidat za predsednika biti predstavljen kao zastupnik njegovih interesa. Neki naprednjaci znaju da to može biti kobna kombinacija za njih, ali ako sultan tako odluči – tako će biti.

Kako god, režim je ne zreo za pad nego je istrunuo. Kada ljosne sa drveta, od njega će ostati samo fleka. Jedino može da ga spase ova “naša”, druga strana, ukoliko bude povlačila sumanute poteze i nastavila da zabija autogolove. Što manje budu dirali dugmiće, to bolje.

Vidimo već sada de će na parlamentarnim izborima biti više antivučićevskih kolona, koje su posledica sujeta i sitnih interesa, a ne ozbiljne političke strategije. Dobra je stvar, međutim, to što je veći deo opozicionih faktora najavio da će podržati predsedničkog kandidata kojeg bude predložila studentska lista, pa to može biti mesto nekakave sinergije. Naravno, možemo se nadati da će predsednički kandidat studentske liste biti neko ko može da bude prihvatljiv najširem biračkom telu. Dobra je vest i to što do sada nisu napravljene nepopravljive greške.

SILAZNA PUTANJA REŽIMA

Sa Miloradom Đurićem, politikologom, i Bojanom Pajtićem, profesorom Pravnog fakulteta u Novom Sadu, razgovaramo o tome koje profile ličnosti možemo očekivati kao kandidate vlasti i antirežimskog bloka na narednim predsedničkim izborima. I da li i njima miriše, kao nekim političkim komentatorima, na to da će parlamentarni izbori biti raspisani paralelno sa predsedničkim.

Đurić veli da je sasvim vidljivo da neminovno približavanje izbora u vladajućoj stranci proizvodi nelagodnost i napetost, posebno kada je reč o predsedničkom kandidatu. Smatra da njihov problem proizilazi iz naše političke kulture, u kojoj funkcija predsednika ima izraziti značaj, uprkos tome što je taj značaj obrnuto proporcionalan normativnim ovlašćenjima koje ova funkcija sa sobom nosi. Zbog toga, kaže, raste nervoza u redovima režima, budući da dosadašnji predsednik više nema prava da se kandiduje za to mesto, a to, u za njih nepovoljnom političkom kontekstu, “pojačava utisak silazne putanje”.

“Drugi problem je potreba za svojevrsnim resetovanjem i reprogramiranjem političkog polja. Izvesno je da Vučić nastavak svoje političke karijere vidi u premijerskoj funkciji, kao što je izvesno i da će svu efektivnu političku moć poneti sa sobom. Zato potraga za režimskim predsedničkim kandidatom istovremeno znači pokretanje svojevrsnog ‘alhemijskog’ procesa. U njemu će biti neophodno da se obezbedi pobeda za mesto predsednika koje će ubuduće biti obesmišljeno. Istovremeno, uloga premijera, do sada brutalno obezvređena, moraće ponovo da bude predstavljena kao centar političke moći. U tom normativno-funkcionalnom rolerkosteru niko na režimskoj strani neće biti naročito zadovoljan. Neće biti zadovoljan ni budući predsednički kandidat, jer mu je namenjena funkcija ispražnjena od gotovo svakog političkog smisla. Neće biti zadovoljan ni Vučić, jer se, ipak, vraća na funkciju koju je do sada tretirao s očiglednim prezirom”, kaže Đurić.

On ukazuje i na još jedan problem naprednjaka: u stranci stranci nema “ličnosti broj dva” koja bi mogla da zadobije autentičnu i masovnu podršku građana.

“Foto-robot idealnog režimskog kandidata podrazumevaobi da ta ličnost poseduje politički integritet i kvalitet i da, istovremeno, bude apsolutno lojalna i potpuno podređena Aleksandru Vučiću. Imajući u vidu da to, sasvim izvesno, nije moguće, najverovatnije će vladajući režim odlučiti da se predsednički i parlamentarni izbori održe zajedno, kako bi se omogućio transfer Vučićevog političkog rejtinga na njihovog predsedničkog kandidata, i kako bi se u potpunosti iskoristio mehanizam ‘povezanih’, sigurnih glasova (‘povezanih’ na sve moguće i zamislive načine)”, kaže Đurić.

“GLASATE ZA VUČIĆA!”:

I Pajtić smatra da je veliki problem režima to što je godinama stvarao sistem u kojem postoji samo jedan politički autoritet. Aleksandar Vučić je, kaže, sistematski uklanjao svakoga ko je mogao da stekne ozbiljniji politički ugled ili samostalnu podršku građana. Zato SNS ima ogroman državni aparat, ali gotovo da nema političara koji može samostalno da dobije poverenje građana na predsedničkim izborima.

“U demokratskim i fer izbornim uslovima teško je zamisliti da bilo koji kandidat SNS-a može da pobedi. Posle toliko godina vlasti, ta stranka je postala sinonim za korupciju, bahatost, urušavanje institucija i partijsku državu. Međutim, bilo bi naivno zanemariti činjenicu da Srbija još nema ravnopravne izborne uslove. SNS kontroliše najveći deo medijskog prostora, zloupotrebljava državne resurse u kampanji, kupuje glasove, a hiljade ljudi u javnom sektoru, kao i zaposlene u delu privatnih kompanija koje zavise od poslova sa državom, drži u atmosferi pritisaka i ucena. Zbog toga nijednog kandidata vlasti ne treba potcenjivati, bez obzira na njegov lični rejting”, kaže Pajtić.

On pretpostavlja da će režim pokušati da pronađe kandidata koji nije mnogo politički eksponiran, koji nema mnogo “političkih ožiljaka” i koga će predstaviti kao “novo lice”. Ali to neće biti kampanja tog kandidata, već Vučićeva kampanja. Ime tog kandidata biće na glasačkom listiću, ali će svaki plakat, svaki televizijski spot i svaki miting zapravo govoriti: “Glasate za Vučića!”

“Zato ne bih isključio mogućnost da predsednički i parlamentarni izbori budu raspisani istovremeno. To bi bio pokušaj da se Vučićev lični rejting iskoristi kao politički respirator za predsedničkog kandidata i za listu SNS-a. Kada nemate dovoljno jakog kandidata, pokušavate da ga sakrijete iza najjačeg političkog brenda koji imate”, kaže on.

KANDIDAT KOJI JE SIMBOL NORMALNOSTI

Pajtić kaže da će antirežimske snage učiniti ogromnu uslugu režimu ako predsedničke izbore pretvore u međusobno nadmetanje. Predsednički izbori, smatra, nisu takmičenje sujeta niti konkurs za najlepši politički program. To je izbor između dva politička pravca. Zbog toga je potreban jedan kandidat oko koga će se okupiti svi koji smatraju da je Srbiji potrebna promena.

“Taj kandidat ne mora da bude najglasniji niti najradikalniji. Naprotiv. Mora da bude osoba koja uživa lični integritet, profesionalni autoritet i poverenje šire javnosti, uključujući i one građane koji nisu tradicionalni opozicioni birači. Predsednički kandidat mora da bude simbol normalnosti, pristojnosti i države koja služi građanima, a ne jednoj partiji. Jedan zajednički kandidat nije pitanje političke romantike, već elementarne političke logike. Svaki dodatni kandidat koji uzme nekoliko procenata glasova objektivno povećava šanse kandidata režima. To nije stvar emocija, već proste izborne matematike”, kaže Pajtić.

Poručuje da svi koji žele kraj ovog sistema moraju da pokažu političku zrelost. “Razlike među njima neće nestati, niti treba da nestanu. O njima će se raspravljati na parlamentarnim izborima. Ali predsednički izbori imaju samo jedno pitanje: ko ima najveće šanse da pobedi kandidata vlasti? Ako odgovor na to pitanje podredimo partijskim interesima ili ličnim ambicijama, onda ćemo ponovo dobiti isti rezultat i još jednu propuštenu priliku za promenu”, kaže Pajtić.

MOGUĆA KONFUZIJA U SLUČAJU SPOJENIH IZBORA

Đurić smatra da antivučićevske snage imaju mnogo jednostavniju poziciju od režima kada je reč o mogućem predsedničkom kandidatu, uprkos nesporazumima koji su vidljivi na ovoj sceni.

“Studentsko-građanski pokret još uvek ima pozitivan rast. Zbog toga bi, kao najjača antirežimska snaga, on morao da predloži predsedničkog kandidata. Taj kandidat bi trebalo da bude poznat i međunarodnoj i domaćoj javnosti, popularan i – nedvosmisleno lišen bilo kakve ideologije. Takve ličnosti u okviru pokreta već postoje, samo je pitanje donošenja dovoljno racionalne i pragmatične odluke. Ovakav izbor bi omogućio političku sintezu antirežimskih aktera, odnosno, najširu moguću podršku i proevropske opozicije i autentične (ma šta to značilo) desnice”, kaže Đurić.

On, međutim, smatra da je u slučaju spojenih predsedničkih i parlamentarnih izbora moguć izvestan stepen konfuzije kod antirežimskih birača, pošto je sasvim sigurno da će opozicione stranke izaći na parlamentarne izbore u nekoliko kolona.

“Zbog toga bi konkretnu taktiku i za predsedničke izbore trebalo testirati na osnovu validnih predizbornih istraživanja. Ukoliko pobeda antirežimskog kandidata nije izvesna u prvom krugu predsedničkih izbora, možda bi veći značaj trebalo dati čvrstom dogovoru o zajedničkoj podršci u drugom krugu”, kaže on.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!