Da odmah odgovorimo na pitanje iz naslova teksta: rekao bi Nikolo Makijaveli, gledajući srpsku političku scenu – a on je umeo da gleda – da je Vučić Aleksandar neviđena štetočina koja bestidno razara sopstvenu zemlju. Za one, međutim, koji ponešto znaju o Makijaveliju, ovakav odgovor ne bi bio uverljiv: zar nije upravo Makijaveli rekao da se vladar može služiti svim sredstvima – računajući i krv do kolena – kako bi osvojio vlast a potom je i zadržao? Utoliko je Vučić čist makijavelista – i dalje je na vlasti, s izvesnim izgledima da na vlasti ostane još neko vreme i ojadi zemlju koliko stigne. Međutim, problem je u tome što sam Makijaveli nije bio makijavelista.
PRINC TAME
Malo je pisaca, još manje filozofa, koji su posle smrti živeli tako punim životom kao Makijaveli: od 1527. godine do danas, dakle 500 godina, nije postojao nijedan period u kojem Makijaveli na jedan ili drugi način nije bio u centru filozofsko-političke pažnje. Čak je i neodoljivi Spinoza jedno vreme bio izvan fokusa (ko će ga znati zbog čega), ali ne i Makijaveli. Zašto je tome tako? Brutalan odgovor mogao bi da glasi: nijedan filozofski pisac nije toliko duboko prodro u živu ranu ljudske prirode, nijedan nije dopro do samog srca tame i otud se vratio da nam prenese svoje iskustvo.
Nešto manje brutalno: ne postoji pisac čiji se život i ono što je pisao u toj meri poklapaju i proističu jedno iz drugog: Makijavelije je pisao ono što je živeo i živeo ono što je pisao. Doslovno. Njegovi diplomatski izveštaji, na primer, iz kojih posle nastaju velika dela, pisani su dok mu je život visio o koncu, te je vodio računa o svakoj rečenici, o svakoj reči. Kada je lagao, radio je to da bi preživeo. Kada je govorio istinu, radio je to da bi preživeo. Kada je prećutkivao, to je značilo da mu je glava u torbi. Kada je brutalno imenovao, sam je izlagao vrat vešalima. I Vladar je, utoliko, knjiga s mnogo ulaza i nekoliko izlaza, a svakako s tri, četiri dna, kuća s lažnim stepeništima, tajnim odajama, ormar sa zaključanim fiokama. Na šta ćemo u toj knjižici naići, zavisi od našeg umeća čitanja.
Makijavelijev spis Vladar od jedva stotinak stranica i danas izaziva najdublje zgražavanje (broj tumačenja Vladara je nepregledan), te Makijaveli ne samo da se smatra princem tame i vođom razbojničke bande (kako će ga nazvati jedan ugledni dvadesetovekovni filozof), zbog čega je Katolička crkva to njegovo delce (opusculo) stavila na spisak zabranjenih knjiga (što je, prirodno, samo povećalo zanimanje za knjižicu), već ga drže ličnim sotoninim učiteljem. U svemu tome, međutim, nekoliko je stvari ostalo zagonentno. Pored Vladara Makijaveli je napisao i remek-delo Rasprave o prvom desetoknjižju Tita Livija, što čitaoci Vladara umeju da preskoče jer je to obimna knjiga. Uz to, po mnogo čemu ona je ključno Makijavelijevo delo. No, nije Vladar jedina sablažnjiva knjiga u istoriji. Od antičkih vremena do danas, i pre Makijavelija i posle njega, imamo gomilu makijavelista – kod Platona ih ima gomila, kod Tukidida još i više, o istorijskim likovima da i ne govorimo (evo nam Staljina, Hitlera, Miloševića, Putina) – ali je pogrdna reč makijavelista izvedena iz Makijavelijevog imena, ne iz Tukididovog (šta fali tukididizmu, na primer?). Zapravo, Makijavelijevo pisanje je neodoljivo. Evo samo da uporedimo Hitlerov Mein Kampf i Vladara: Hitlerov uradak je nešto najbanalnije i najdosadnije što se može zamisliti, a od Makijavelijevog spisa čitalac se ne može odvojiti. Zbog toga Makijaveliju verujemo čak i kada laže. Zbog toga Hitleru ne verujemo ni kada govori istinu.
KORUPCIJA
Makijaveliju su na prvom mestu bili država (stato) i republika kao oblik državnog uređenja. Ako je država cilj, onda je spisak sredstava za održanje države prilično, tako da kažemo, ekstenzivan. Čezare Bordžija bio je najveći krvolok Evrope u vreme kada je Makijaveli, kao poslanik Firence, bio na njegovom dvoru u Imoli. Svoju simpatiju prema Bordžiji Makijaveli nije krio čak i kada je je bio neposredan svedok Bordžijinijih političkih zločina. Uostalom, i Bordžija je znao s kim ima posla, pa je vodio Makijavelija, poslanika neprijateljske Firence, kao svedoka koji će – znao je to Bordžija – napisati savršene izveštaje o njegovim krvavim poduhvatima.
Ne ulazeći u njihove složene odnose, ovde valja reći da Bordžija nije pljačkao građane svoje Romanje. Za Bordžijinog vakta Romanja je postala zemlja dostojna pažnje. Zbog niza po Bordžiju nesrećnih okolnosti, na vlasti se zadržao isuviše kratko da bi se ostvarile neke Makijavelijeve ideje, naročito ona o ujedinjenoj Italiji. S druge strane, Makijaveli nije podnosio vladare koji su radili protiv interesa sopstvene zemlje, a zarad gomilanja ličnog bogatstva. Korupcija je jedna od najčešćih i najozloglašenijih reči u njegovim spisima. Korumpirani vladar je rak-rana jednog društva, jer proždire sopstvenu zemlju, a najveća opasnost u tome je što takav vladar može da korumpira čitavo društvo do te mere da se ono nikada više ne oporavi od toga. Zajednica korumpiranih građana, naprosto, pre ili kasnije propada.
Zbog toga bi Makijaveli s prezirom gledao na Vučića koji je korupciju pretvorio u princip vladanja. No, i Vučić neprestano ponavlja kako sve radi u ime Srbije, te da mu je samo Srbija (dakle država, dakle društvo, dakle zajednica) na pameti (zbog čega, uostalom, spava na podu u Briselu, noću kupuje knjige po njujorškim knjižarama i ogrće se zastavom u zgradi Ujedinjenih nacija). No, jedno je priča, a drugo su dela. Makijaveli je više verovao u dela nego u reči. Vučićeve priče nemaju nikakvo uporište u stvarnosti.
REPUBLIKA I STRASTI
Ali to nije sve. Rasprave o prvom desetoknjižju Tita Livija pokazuju Makijavelija kao zagriženog republikanca, što je, uostalom, u svom političkom delovanju i bio. Uostalom, pošto su se Medičijevi posle pada republike vratili u Firencu, Makijavelija su malo razvlačili na točku da bi utvrdili da li je učestvovao u zaveri republikanaca protiv diktatorske medičijevske vlasti ili nije. Neka svedočenja kažu da se na mukama junački držao, a u zaveri nije učestvovao. Dakle, zarad odbrane republike sve je dopušteno, jer jedino republikansko uređenje jamči održivost jednoga društva. Jedva da je potrebno reći kako je Vučić temeljito uništio ustavni poredak Srbije, dakle prvu srpsku republiku. Neprijatelje republike smatrao je Makijaveli najtežim političkim izrodima i podsećao da je osnivač rimske republike Lucije Junije Brut zarad očuvanja te republike žrtvovao sopstvene sinove, pa je čak, u skladu sa zakonom, prisustvovao njihovom pogubljenju.
Najzad, jedno od najvažnijih Makijavelijevih političkih otkrića jeste to što nije pokušavao, kao antički filozofi, da izgna strasti iz politike – jer to je nemoguće (šta je čovek bez strasti?). Isuviše je Makijaveli, od mladih dana, bio u politici da ne bi znao kako se politika ne može svesti na racionalne sheme. Svojim je očima gledao kako strast osvaja i kako strast razara, ma po svome je delu rasuo primere strasnih političara – bilo da su, poput pape Julija II, uspevali ili poput Čezara Bordžije propadali. Dakle, umesto da stavi zabranu na strasti, on je shvatio da se strastima mora otvoriti prostor za izražavanje, a da to, istovremeno, ne ugrozi poredak. Prostor za izražavanje strasti mora biti slobodan, a to je republikanski javni prostor. (Zbog toga je Sovjetski Savez, taj ogromni sabirni kamp, bio siva, tužna tvorevina ugušenih strasti, kao što je to, uostalom, i Srbija pod Vučićem danas.) Utoliko je upravo slobodan javni prostor mesto na kojem se uzajamno suprotstavljene strasti sukobljavaju, što je, kako je Makijaveli govorio, dobar sukob. Loš sukob je pak onaj koji preti da razori poredak, sukob u kojem onaj koji je na vlasti ne želi da odstupi ni po cenu propasti zemlje. Vučić je, dakle, zatvorio javni prostor za sve osim za sebe, a kada su se građani pobunili nije mu palo na pamet da bi nagomilane strasti mogao da kanališe pa su se one izlile na ulice. Takav sukob ne može dobro završiti. Ili će vlast otići na neslavan način ili će poredak završiti u ruševinama.
PRINC SLOBODE
Makijaveli se, dakle, nije klonio sukoba, koji je smatrao osnovnim sastojkom političkog života. Loš sukob, međutim, nastaje kada vođa zaključa politički život, kad zasedne na sve stolice javnosti i ne prestaje da vrti istu priču, svoju. No, stvarnost to ne može da podnese, pa betonske nadstrešnice koje se drže na vezivnom tkivu korupcije počnu da padaju i ubijaju ljude, a vođa se, gonjen paranojom, nesposoban da razluči stvarnost od sopstvenih laži, zatvara u svoje razbojničko gnezdo.
Na jednoj strani su on, njegova ekipa pljačkaša i nesrećni svet koji ne razlikuje stvarnost od privida koji vođa stvara. Na drugoj strani su građani koji vide da ih pomahnitala ekipa vodi u ništavilo. Utoliko je borba građana Srbije borba za slobodan javni prostor, dakle za republiku. Na kojoj bi strani bio princ slobode, kako je Makijavelija nazvao Spinoza, nije nimalo teško pogoditi.
