Nasilje

U društvima koja sebe smatraju stabilnim postoji iskušenje da se sila predstavi kao oblik komunikacije pa se nasilje posmatra kao energija i odlučnost, sposobnost da se stvari preseku. Kaže se: “Moramo biti jasni”. Jasnoća se zatim poistoveti sa oštrinom, a oštrina sa pritiskom. Posebno je opasno kada delovi vlasti tu logiku sistematizuju. Institucionalna moć tada počinje da proizvodi narativ u kojem je udarac brži od argumenta, a strah efikasniji od uverenja.

Nasilje nije odgovor, već prekid. Čovek pokuša da zaključi raspravu tako što vikne i rasprava zastane, a čovek zaključi da je pobedio. Međutim, idućeg dana mora glasnije da viče, a svakog narednog dana ta vika prerasta u sve nerazumljivije urlanje. Onda ostane bez glasa, ali rasprava nastavlja da živi.

To je struktura nasilja. Ono zahteva stalnu eskalaciju jer ne menja uverenja, već samo ponašanje pod pritiskom. Red uspostavljen strahom mora se stalno obnavljati strahom. U tom ciklusu, društvo postaje zavisno od sopstvene “čvrstine” što vodi upravo suprotnom – slabosti.

Vlasti koje podstiču nasilnu retoriku često tvrde da štite poredak. Međutim, poredak koji zavisi od sile nije poredak, već stanje neprestane pripravnosti. Svaka razlika u mišljenju doživljava se kao napad, svako pitanje kao provokacija. Tada se javni prostor sužava na jednu osnovnu poruku: ne pitaj previše.

Jednom su dva građanina odlučila da se ne udare. Stajali su jedan naspram drugog i razmišljali. To je potrajalo. Neko je primetio da vreme prolazi, a da se ništa spektakularno ne dešava. To je izazvalo nelagodu. Navikli smo da konflikti imaju zvuk. Tišina bez pretnje deluje sumnjivo. Zato ih je ostatak građana, ne mogavši više da izdrži neizvesnost, propisno izdevetao.

Nenasilje, međutim, nije tišina iz straha. Ono je odbijanje da se druga strana svede na metu, što zahteva pozamašnu disciplinu, jer je lakše reagovati impulsom nego izdržati napetost neslaganja. Lakše je pokazati snagu nego priznati ograničenje, ali umišljeni i samozaljubljeni, podanici kolektivnog identiteta i nacionalne mitomanije ni po koju cenu ne priznaju da su ograničeni. Nenasilje zato nije slabost; to je odlaganje trenutne satisfakcije, odbijanje da se čovek poda najnižim, ponekad isključivo animalnim porivima zarad dugoročnog rešenja.

Čovek koji u ruci drži čekić i gleda ga netremice, zaljubljeno, kao sakralni artefakt koji svedoči o njegovoj predodređenosti da nadmoćno vlada nad ostalima, “nedostojnima”, počinje svuda da primećuje eksere, i dok dlanom o dlan, iz opreza, počinje da zabija i eksere u daskama koje ne štrče. Država tako postane besprekorno ravna, ali potpuno nepomična, jer građani hodaju kao po jajima kako slučajno ne bi ispali iz te totalitarne “ravnoteže”. Neko se možda i zapita da nije problem u čekiću i ruci čiji je on neodvojivi deo postao, ali ćuti da ne bi prošao kao ekser.

Nasilje je upravo to: univerzalni alat za situacije koje nisu univerzalne. Ono briše razliku između neslaganja i pretnje. Kada se normalizuje, građani počinju da imitiraju obrazac. Ako država komunicira silom, i pojedinac će je smatrati legitimnom. Kultura se formira odozgo, ali se učvršćuje odozdo.

Istorija pokazuje da trajna stabilnost ne proizlazi iz straha, već iz poverenja u procedure i u to da će spor biti razmotren. Nenasilje je sporije jer podrazumeva frustraciju, pregovore i kompromis, ali jedino ono ostavlja mogućnost korekcije bez razaranja.

Čovek mlatne svom snagom pesnicom o astal ne bi li dokazao da je u pravu, ali astal ostaje astal, čoveka dugo posle toga boli ruka, ali i to prođe, dok argumenti protiv njegovog mišljenja, koje je udarcem trebalo da bude ustoličeno kao validno, ostaju večni.

Reći da nasilje nikada nije odgovor znači prihvatiti da društvo nije mašina koja reaguje na pritisak, već mreža odnosa koji zahtevaju održavanje. Odnos se ne popravlja lomljenjem već razumevanjem, koje opet zahteva vreme i izloženost drugačijem, ponekad sasvim suprotnom mišljenju.

Delovi društva koji to shvataju često su manje glasni jer njihova metoda ne proizvodi spektakl, ali, njihova doslednost ima kumulativni efekat. Svaki konflikt rešen bez sile smanjuje verovatnoću sledećeg. Svaki udarac je, naprotiv, povećava.

Nasilje je najkraći put do tišine. Nenasilje je duži put do smisla. Društvo mora odlučiti šta mu je važnije: trenutna kontrola ili trajna kohezija. Jedno isključuje drugo.