Koraci

Da mi je početkom ove godine kada sam se vratila novinarstvu, neko rekao da ću pešačiti od Beograda do Novog Sada i to dva puta, i to reporterski, verovatno bih ga pitala da li je lud.

Ali, već krajem januara sam se našla u toj prvoj ovogodišnjoj ruti Beograd – Novi Sad kao jedina novinarka koja je pešačila sa studentima da bi izveštavala iz kolone o onome šta rade, o čemu razmišljaju, kako ih ljudi dočekuju. Pred polazak nisam očekivala toliku količinu emocija, oduševljenja, hrane, ozarenih i rasplakanih lica onih koji su studente dočekivali. Trudila sam se da sve to dočaram a da opet ostanem na svom zadatku, da me ne povuče emocija, nego da mirno prenesem šta se dešava ali i da dam boju svakom pređenom koraku.

A bilo ih je mnogo. Put je dug 80 kilometara.

Prošli su meseci, održani su brojni protesti i isto tako brojne ture.

Posle devet meseci, krajem oktobra, ponovo sam se uputila istom rutom sa studentima kada su peške krenuli ka Novom Sadu da bi 1. novembra prisustvovali komemoraciji povodom godišnjice smrti 16 ljudi zbog obrušavanja nadstrešnice.

Sada su, osim nas iz Beograda, ka Novom Sadu pešačili studenti i građani iz brojnih drugih gradova. Tura kojom sam ja krenula bila je najkraća po kilometraži, ali najduža po broju pešaka.

Zašto sam htela da opet prepešačim 80 kilometara? Želela sam da sada, posle burnih meseci, sagledam kakvo je raspoloženje ljudi, da li se i šta promenilo. Želela sam da sagledam i sopstveno mesto i ulogu u društvu koje teži promeni. Zanimalo me je hoće li po mestima kroz koja kolona prolazi opet biti sličnih dočeka, hoće li biti suza, da čujem o čemu sada studenti razmišljaju, da li je Srbija posle toliko meseci probuđena, da li su se umorili, jesu li spremni za nastavak…

Put od Beograda do Novog Sada, starom rutom kroz obližnja mesta, dug je oko 120.000 koraka.

Obula sam patike, spakovala ranac i krenula već poznatom rutom.

Srela sam i neka poznata lica sa prethodne ture. “Studentska baba” Sofija, gospođa u srednjim šezdesetim, i ovog puta je nosila transparent na kome je baš to pisalo. Sada je, kaže, krenula između ostalog i zato što joj je stalo da Srbija postane ponovo zemlja u koju će i njen sin, koji živi u Americi već duže od deset godina, poželeti da se vrati.

Za razliku od januara kad sam duž rute često sretala iste ljude na različitim mestima, sada je to bilo gotovo nemoguće – kolona je bila nepregledna.

Trčala sam s jedne strane kolone na drugu, a kolona je bila duga. To možeš da sagledaš samo ako kreneš s čela na začelje ili ako pogledaš snimke iz drona. Zastajala sam nekoliko puta da bih izmerila prolazno vreme kolone. Pešacima je bilo potrebno oko petnaest minuta da pređu između prve vrste redara na čelu i onih koji su obezbeđivali začelje.

Prethodna tura, ona januarska, izazvala je veliku pažnju, ali je organizovana, rekla bih, ad hoc, a verovatno i da tada, pre više od devet meseci, niko nije slutio koliko će ti studentski koraci biti veličanstveni. I koliko će ih biti.

Sad, krajem oktobra, bilo je manje suza nego prošli put. Navikli su, čini mi se, ljudi na ovakve poduhvate. Bilo je i više reportera koji su pratili svaki studentski korak. Nastale su veličanstvene fotografije i snimci.

Spavalo se i ovog puta na otvorenom u Inđiji. Ali manje nego u januaru iako je sad bilo nekoliko puta više pešaka. Prošlog puta se spavalo na fudbalskom terenu, pod šatorima, u vrećama za spavanje, a retko ko je pristajao da ode u smeštaj koji su Inđijci nudili.
Ovog puta spavalo je i po desetak ljudi po jednosobnim stanovima, autobusi Miomira Jaćimovića prevozili su studente iz Inđije na konak u Staru i Novu Pazovu i ujutru ih vraćali u Inđiju. Spavalo se i u radnji polovne garderobe.

Dočeci su, kao i onda, i sad bili veličanstveni, ali čini mi se da je manje ljudi usput pozdravljalo pešake. Da li zato što su već navikli da studenti koračaju, možda i zato što su istom ovom rutom prethodnog dana prošli Novopazarci, pa ljudi nisu mogli dva dana da izlaze i dočekuje studente, ili zato što su se možda i umorili – nemam odgovor.

Ponuda hrane bila je bogata, ali mi se činilo da niko od domaćina nije očekivao toliki broj pešaka. Pred ulazak u Sremske Karlovce redar je upozorio one na početku kolone da ne pokupe svu hranu, kako bi bilo i za one na kraju. Verujem da niko nije ostao gladan i žedan hrane, ali i dalje su mnogi gladni i žedni slobode. Svaki njihov prazan stomak, žulj, istegnuće, svaki bol, manje su vredni od onoga za šta se bore: slobode i pravičnijeg društva.

Možda je ovo maratonska trka kojoj se studenti nisu nadali, ali deluje mi da su spremni da je nastave. A za mene bilo je ovo sjajno reportersko iskustvo o kome će se tek pisati.