“Kad nam se približio pripadnik Žandarmerije, nekoliko puta sam ponovila da sam novinarka, a on je grubim tonom rekao: ‘Šta snimaš?’ i udario me po ruci i telefonu”
Protesti u Beogradu tokom leta 2024. godine bili su obeleženi tenzijama, čestim sukobima sa policijom i brojnim incidentima. U takvom okruženju, novinari i novinarke koji su izveštavali sa ulica suočavali su se ne samo sa fizičkim i logističkim preprekama, već i sa direktnim napadima od strane onih koji bi trebalo da garantuju javni red i bezbednost. Među njima je i novinarka portala ZOOMER Teodora Šulj, koja se u noći 13. avgusta u centru Beograda našla na meti pripadnika Žandarmerije.
Vidno obeležena žutim PRESS prslukom i novinarskom akreditacijom, Teodora je prišla da dokumentuje trenutak kada je policija brutalno privodila jednog demonstranta u Ulici kralja Milana. Uprkos njenom jasnom predstavljanju i ponavljanju da je novinarka, policajac joj je grubo prišao, obratio se rečima: “Šta snimaš?” i udario ju je po ruci i telefonu nastojeći da je spreči da zabeleži hapšenje. Taj trenutak bio je jasna poruka da čak i novinari i novinarke, radeći u javnom interesu i u skladu sa zakonom, nisu zaštićeni od strane organa javnog reda i mira.
“VREME”: Možete li opisati šta se tačno dogodilo tog dana?
TEODORA ŠULJ: Izveštavala sam sa protesta u Beogradu 13. avgusta i pratila sam grupu demonstranata koja se nalazila u centru grada. Sećam se da sam sve vreme kontaktirala sa urednikom i dvoje kolega koji su takođe bili na terenu i da jedino u centru Beograda u tom trenutku nije došlo do sukoba policije i demonstranata. Oko 23 časa došlo je do prvih naleta policije na demonstrante. U drugom ili trećem naletu policajaca u Ulici kralja Milana, policija je počela da udara čoveka pendrecima i bacila ga na pod. Reporterka “Mašine” Ana Milosavljević i ja počele smo da se približavamo policajcima i čoveku na zemlji kako bismo snimile šta se dešava. Kad nam se približio pripadnik Žandarmerije, nekoliko puta sam ponovila da sam novinarka, a on je grubim tonom rekao: “Šta snimaš?” Udario me je po ruci i telefonu. I pre toga bila sam vrlo uznemirena pošto je ovo bio prvi put da sam izbliza videla nasilje policije. Međutim, znala sam da imam pravo da snimam. Nakon što me je udario po ruci, pitala sam ga uznemireno: “Zašto me udaraš?”. Nije imao odgovor i vrlo brzo se udaljio od mene i koleginice.
Da li ste u tom trenutku jasno pokazali da ste novinarka?
Da – na sebi sam imala žuti PRESS prsluk bez kojeg ne izlazim na proteste poslednjih meseci. Uz to sam imala i svoju ZOOMER novinarsku akreditaciju okačenu oko vrata na kojoj se nalaze moje ime i prezime. Takođe sam više puta glasno ponovila da sam novinarka, ali se policajac ni u jednom trenutku nije zaustavio.
Kako su policajci reagovali kada su shvatili da ste novinarka?
Nije mi uopšte jasno da li je policajac krenuo ka meni znajući ili ne da sam novinarka. Nosila sam vidno obeleženi prsluk, imala legitimaciju, i uz to sam više puta ponovila da sam novinarka. Ono što je on video kao problem bilo je to što ja snimam hapšenje i prethodno pendrečenje čoveka.
Kako je reagovala vaša redakcija i kolege nakon incidenta i da li je bilo reakcija novinarskih udruženja i međunarodnih organizacija?
Moj urednik je još te večeri javio NUNS u šta se dogodilo. Pritom je iste večeri napadnuta i koleginica iz ZOOMER-a koja je u tom trenutku izveštavala sa protesta u Novom Sadu. Kada sam im poslala snimak, članovi redakcije i urednik su mi rekli da se pazim i da se ukoliko se ne osećam spremno da nastavim sa izveštavanjem, sklonim sa ulice. Sledećeg dana NUNS je objavio saopštenje u kojem su se, između ostalih, osuđeni napadi na koleginicu i mene.
Šta ovakav slučaj govori o bezbednosti novinarki u Srbiji?
Najstrašnija spoznaja za mene je da su novinarke i novinari u potpunosti nezaštićeni – kako od sistema, tako i od organa reda koji bi trebalo da nam omoguće da nesmetano obavljamo svoj posao. Međutim, oni nas sami ometaju u obavljanju posla. Čak i napadaju zbog onoga što radimo – barem nas koji nezavisno i sa integritetom obavljamo novinarski posao u javnom interesu. Zbog toga bi, prema mom mišljenju, morali dobiti srazmernu zaštitu – da novinari i novinarke zvanično dobiju status službenog lica. Dakle, smatram da je neophodna zakonska reforma jer bi nas jedino ona možda zaštitila od potencijalnih napada.
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori”. To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju
Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti je da reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara. Komentatorima su u oči upadale najčešće dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina
Velike nejednakosti među decom, preobimni programi, loš položaj nastavnika, nedostatak kadra i sve veća centralizacija, neke su od neuralgičnih tačaka naših osmogodšnjih škola, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal. Kakvo nas onda sutra čeka? Zašto svi đaci osmog razreda iz Srbije u proseku zaostaju za vršnjacima iz Evropske unije i kako to promeniti? Kako u tom duhu učitelj Predrag Starčević, čovek kome je njegov posao misija, uči decu pravim vrednostima
Kultura sećanja: 26 godina od ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije
Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka
Za samo dve godine, od početka rata u Gazi oktobra 2023, izvoz srpske municije za Izrael povećao se 42 puta i tokom 2025. i početkom ove godine dostigao 133 miliona dolara. Sve to uprkos izjavi predsednika Aleksandra Vučića juna prošle godine da Srbija obustavlja sav vojni izvoz. Samo u prva dva meseca 2026. organizovano je 14 kargo letova za Izrael, u poređenju sa 32 tokom čitave 2025. Vojne veze nisu jednosmerne. Izraelski “Elbit Systems” je krajem 2024. Srbiji prodao savremene artiljerijske sisteme, dronove i opremu u vrednosti od 335 miliona dolara. Opremu je vlast u Beogradu upotrebila za masovno praćenje svojih protivnika
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
“Počela sam da se osvrćem na ulici i da izbegavam izlazak po mraku. Moj sin je tada imao šest godina i bilo je teško objasniti mu zašto nas policija svakodnevno obilazi. On je izlazio da se igra ispred zgrade, a ja sam ga nadgledala i razmišljala da, ako neko zaista želi da mi naudi, to može učiniti i tako što će nauditi mom detetu. Smanjila sam i svoje i njegove izlaske i svela naš život samo na ono što je bilo najnužnije. Strah je rastao i kod mene i kod cele porodice. Kako je vreme odmicalo, bilo je sve teže – ne samo meni, već i mojim najbližima”
“Neophodno je da kampanje koje vode visoki državni zvaničnici protiv novinara i novinarki bez odlaganja prestanu. Njihovo sadašnje ponašanje ne samo da daje ‘zeleno svetlo’ institucijama da zažmure pred ugrožavanjem bezbednosti novinara, već predstavlja i otvorenu pretnju onima unutar tog sistema koji bi pokušali da ih zaštite”
“Položaj novinara i novinarki se značajno pogoršao… Indikativno je da su izloženi uglavnom napadima i prekomernoj upotrebi sile od strane policije. Nažalost, policija i dalje ne razume da njena uloga na javnim skupovima nije da onemogućavaju novinare da izveštavaju, već obrnuto – da omoguće bezbedne uslove kako bi novinari mogli da rade”
