Gospodine kralju, niste nadležni!

Nekad se u zemlji Srbiji poštovao red i znalo se šta ko radi a šta ne radi. Evo nekoliko primera o tome.

Pre jednog veka, januara 1912, u beogradskom dvoru na Terazijama odigrao se značajan događaj za srpsku parlamentarnu demokratiju. Akademik Ljubomir Stojanović, vođa Samostalne radikalne stranke (otcepljene od Pašićevih narodnih radikala) koja je pobedila na tek završenim izborima, po pravilima zapadnoevropskog dvorskog protokola, zajedno sa nekoliko prvaka stranke, došao je u audijenciju kod kralja Petra I Karađorđevića.

U crnim frakovima, sa cilindrima u rukama, svi su stali pred uniformisanog vladara, predstavili se i izgovorili nekoliko važnih i uvek istih rečenica u procesu dobijanja mandata za formiranje parlamentarne vlade koju kruna prihvata, garantuje i “ništa više”, po rečima i sećanju Milana Grola. Kralj je takođe izgovorio “nekoliko važnih i uvek istih rečenica”, čime je zvanična ceremonija na dvoru bila završena. Ostalo je da se vidi da li će novu vladu potvrditi i Narodna skupština, kao najviši organ vlasti.

Ali, kralj je, upravo po okončanju poveravanja mandata, dok su ispijali šampanjac, sasvim uzgredno i više za sebe pomenuo kako bi on više voleo da je ministar vojni ostao general Stepa Stepanović. Novi mandatar se na to trgao i smesta odgovorio da se, čak i tako izgovorena vladareva želja kosi sa principima parlamentarne monarhije. Zapretio je ostavkom, a kada su zbunjenog kralja ostavili u dvoru, pratioci su u kolima pokušavali da smire Stojanovića i ubede ga da ne podnosi ostavku pred skupštinom. Ljuba Stojanović je svima, pa čak i poslanicima u Narodnoj skupštini, mirno obrazložio kako on vidi demokratiju i ulogu krune u njoj. Kralj je, na zahtev poslanika, bio primoran da dođe u skupštinu i pruži izvinjenje Stojanoviću, ali Stojanovićeva ostavka ispala je neopoziva.

Kralj se nekoliko godina pre toga takođe izvinjavao poslanicima u Narodnoj skupštini. Povod je bio na prvi pogled bezazlen i nije bio vezan za formiranje vlade. U popodnevnoj šetnji po Topčideru, na mestu gde je voleo da odsedi u hladovini jednog platana, užasnuo se kad je video da je upravo to drvo posečeno i naglas je upitao ko je to naredio, nazvavši tog “nekog” čoveka neprimerenim imenom! Taj čovek, ispostavilo se kasnije, bio je lično ministar poljoprivrede, koji je kralja potom tužio za uvredu, a ovaj je morao doći u Narodnu skupštinu i pred celim sazivom pružiti izvinjenje ministru za svoju nesmotrenost. Obećao je u svoje ime da nikad više (a poželeo u ime celog društva, da bilo ko drugi na javnoj funkciji) ne sme tako postupiti u pravnoj i demokratskoj državi, kojom vladaju institucije a ne bilo čija lična volja i prenagljena reakcija.

Pola veka pre ovih događaja, kad je na prestolu Srbije sedeo otac kralja Petra I, knez Aleksandar Karađorđević, ustavobranitelj, demokratija nije još uvek bila mnogo razvijena, ali jeste pravna država, pa je garanciju vladavine institucija pružao Državni savet, telo iz čijih redova su isključivo birani ministri. Godine 1856. knez je poželeo da na mesto ministra finansija postavi kneginjinog rođaka Aciku Nenadovića, koji nije bio član Državnog saveta. Razlog je nemušto objašnjavao činjenicom da su tri glavna oslonca celog ustavobraniteljskog režima, Avram Petronijević, Stojan Simić i Stevan Knićanin, preminula naglo i u najboljim godinama i da sada traži oslonac u ljudima u koje ima lično poverenje, makar to bili i njegovi rođaci. Ali desilo se da jedan od 17 savetnika umre i knez je, preko sebi odanih savetnika, odmah ubacio Nenadovića u Državni savet.

Tada se ministar Ilija Garašanin, koji je često povlađivao knezu i upravo on držao Nenadovića za svog pomoćnika ministra (unutrašnjnih dela), oštro usprotivio i u zvaničnom pismu knezu upitao ga je: zar on stvarno misli da je Acika dobro upućen u poslove koje mu je on (Garašanin) do tada poveravao? Iako je bio postavljen za pomoćnika ministra, mnogi savremenici (među njima i Jovan Ristić) primetili su da je Acika još tada počeo naglo da postaje “vrlo moćan, imajući neograničenog uticaja na kneza”. Brzo je postao najnepopularnija ličnost režima. Čak je i austrijski konzul Teodor Teja Radosavljević, Srbin iz Srema, često prisutan na dvoru i naklonjen Karađorđeviću, sugerisao knezu da su “sve tužnije okolnosti” u kojima se nalazi upravo “zbog štetnog uticaja Acike Nenadovića”. Garašaninovo pismo ostavilo je dubok utisak na strane konzule u Srbiji. I upravo tada, po instrukcijama svojih vlada, francuski (Desezar) i engleski konzul (Fonblank) odbili su da posete kneza i čestitaju mu Srpsku Novu godinu (1857). Za austrijskog konzula Radosavljevića i barona Prokeš-Ostena u Carigradu, ovakva uvreda srpskog kneza bila je diplomatski skandal.

Nekako odmah posle toga, opozicija je ubedila kneza da u Beogradu treba podići spomenik Karađorđu, što su i knez i austrijski konzul T. Radosavljević prihvatili čak sa oduševljenjem, ali se na to zgranula turska vlada (Visoka porta) u Carigradu. Štaviše, u vezi s podizanjem spomenika, narednih dana mnogo više od kneza angažovao se austrijski konzul. Kada se o svenu ovome detaljno saznalo na Porti, ona je odmah intervenisala kod austrijskog ambasadora u Carigradu Prokeš-Ostena, smatrajući ovu demonstraciju (veličanje nekadašnjeg velikog neprijatelja Osmanskog carstva) kao otvorenu provokaciju i Srbije i Austrije, a sultan je, u ime svog Carstva, pisanom zabranom dao završnu reč na ovu temu.

Međutim, austrijski ambasador je, obavestivši o svemu grofa Buola, ministra spoljnih poslova u Beču, potpuno razjaren, počeo da grdi i kritikuje svog konzula u Beogradu: “Podstrekači priče o spomeniku su, po mom mišljenju, sasvim dobro proračunali i dobro su znali šta rade. Predlog je morao da kompromituje kneza, bilo da ga prihvati ili ne prihvati. Da je on imao hrabrosti da opozicionarima kaže da niko nije nadmašio slavu njegovog oca, mogao bi i da im kaže da je na njemu da odluči da li je došao trenutak za podizanje spomenika; da je rekao da on neće dopustiti da neko koristi intrigu kao oruđe za stvari koje su njemu svete – mogao bi da zadrži kormilo u svojim rukama. On je, međutim, pustio da se desi priča i zaboravio je da je na taj način ostavio kod Porte slab utisak, štaviše, da je u ovom slučaju on inicijator cele stvari (…) Knez nije dobro procenio ove stvari (…) Ja sam inače začuđen da Vi niste podsetili kneza da Austrija još uvek postoji na ovom svetu…? Trijumf intriganata mi je veoma razumljiv. On je potpuno opravdan, jer je knez naseo na priču o spomeniku (…) Ta podvala, doduše, ne može da poremeti nijedan kamenčić na karti Evrope i kada knez bude opet u dobrim odnosima s Portom, taj trijumf kneževih protivnika i cela priča o tome će se završiti”.

Opozicionari u Državnom savetu umesto da iskoriste stečenu prednost početkom 1857, sami su napravili najveću grešku: skovali su zaveru s namerom da ubiju vladajućeg kneza (“Tenkina zavera”, nazvana po Stefanu Stefanoviću Tenki), ali je zavera razotkrivena. Ispostavilo se da je među unajmljenim ubicama bio i neki Sremac iz sela Šimanovaca, došljak u Srbiju, a iz istog sela bio je i njegov poznanik iz školske klupe, austrijski konzul Radosavljević. Ovaj ubica, pošto nije pucao u kneza, nekako je saznao za Teju, uspeo da dođe do njega i sve mu ispriča. Zaverenici su osuđeni najpre na smrt, pa pomilovani na doživotnu robiju.

Ali, kroz ove događaje ugled kneza, kao i Državnog saveta, naglo se srozao i sve se završilo sazivanjem Narodne skupštine (Svetoandrejske skupštine) 1858/59. Njenom odlukom zbačen je knez Aleksandar, a Obrenovići, koji su se vratili u Srbiju, potpuno su potom umanjili značaj i Državnog saveta i važećeg ustava (1838), kao stari osvetnici nad obema institucijama zbog kojih su dugo bili u iznanstvu. Tako je, na vrlo neobičan način, propao ustavobranizeljski režim, a institucija “bivšeg neprijatelja Osmanskog carstva” morala je biti respektovana i u međunarodnim odnosima.

Eto, tako je to bilo nekad u zemlji Srbiji.