Drumovi Vita Nikolića

Listajte, riječi moje nekazane, da se noćas
nebo ne bi stropoštalo

Nebo iznad glave Vita Nikolića, ukletog (a koji nije) pesnika mostarsko-nikšićkog, bilo je tmurno – samo ta jesen, opet jesen – i nije ga milovalo, štedelo je na vedrini i uzalud je vapio “Sunce, hladno mi je”, ono je grejalo neke druge, njemu je osvetljavalo bespuća. Bilo je samo kandelabr nad drumovima, koji su ga ostali željni, a on im se stihovima odužio.

Vito je smislio reč drumovanje, sabio je u nju sve staze i bogaze, lutanja i skitnje, opevavao je drumove kao izlaznu strategiju nemirnog srca, drumove kojima se samo odlazi, drumove kao omaž čežnji, drumove kao trasu tužnih lutalica i veselih skitnica, drumove kao puteve u slobodu i pakao…

Pjevaju u meni drumovi snažni,
drumovi dobri ko dlan očin…
Moram danas otići nekud….
…bez pitanja kako i zašto i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode…

Kako ih je slavio i ovekovečavao, tako im je znao i manjkavosti, ograničenja, slabu tačku: “S jeseni – tako su lažljive ceste”, kao što je bilo teško krenuti iz Polimlja “niz trijezan put”.

Okuke, okuke, okuke, “i iza svake parče druma”, proputovao je Vito, i ne mičući se, više nego hiljade globtrotera i, kada nije mogao korakom, drumovi su se granali u njemu iznutra, bilo je tu mesta da se pruže u beskraj, plašio se samo “obezdrumljenosti” i kada ga je taj strah skolio, kriknuo je:

Hej,
zaustavite planetu,
hoću da izađem…

Nameravao je da se otisne “u vječnu skitnju između zvijezda”, nije to bila pretencioznost, bio je to iskren, nepatvoren osećaj za širinu i daljine koje su ga bile dostojne, njegov sluh je bio baždaren za “lavež štenadi po vasioni”, a srce, pulsirajuća vidra sred bolešljivih pluća, pripravno da pripreti “apsolutizmu zemljine teže”.

Žudeo je da skrati tu distancu između sebe i kosmičkog beskraja, pevao je o tome, gledajući niz taj vazdušasti drum:

Između nas i plavog neba
uvijek nešto što ne treba;
krov, kišobran, šešir, kačketa
– uvijek nešto što nam smeta
da gledamo taj prostor čisti
i postanemo takvi isti.

Lepo je što se njegov grad N. (Božo Koprivica je učinio da se Nikšić prepoznaje samo po početnom slovu njegovog imena) odužio svom velikom pesniku dajući mu ulicu ili, beše, šetalište, ali po Vitu je trebalo nazvati neki drum, dugačak i nesaznatljiv, preko koga “vije vjetar bolom beskućnika” i na kome bi navigacija i putokazi bili njegovi stihovi.

Sa nekog od tih drumova, dozivao je jednu Sonju da mu pravi društvo:

Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam,
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa…

Na drumu je, pahuljama koje je lovio “rukom prosjački ispruženom”, ostavio i divnu oporuku ljubavi:

…O, ne začudi se i ne zamjeri mi, prva ženo,
koja jutros ovuda prođeš, ako počnem da te volim.

Takvim drumovima je Vito bežao “ženo, tebi u hajduke”, znajući da ga na njihovom kraju čeka “prokleto Lijevno, đe u njemu bijeli se kula”; njima je jednog davnog jutra “pronio Čengićevu glavu”; drumovi na kojima nije bilo “ni oca, ni majke, ni adrese…”; na taj drum mu je naposletku “palo nebo malaksalo” i u njegovoj prašini, dok mu je šoder žuljao kolena, priznao je i sebi i drumovima da su “sve skitnje odskitane” i da je “umor pao na drum dugi”.

Nikad nije bilo jasno ko je, zapravo, koga tu izdao – drumovi Vita ili Vito drumove, tek razišli su se pred kraj prošlog veka, a pesnik je ostavio sumorno proročanstvo, tačnije definiciju nadolazećeg beskrvnog i jalovog veka:

Drumovi će poželjet’ ludaka,
Al’ ludaka više biti neće…

Drumove su asfaltirali, ne može se više njima bosim nogama i s vetrom u duši, na njih su stavili rampe i isprekidali ih, naplaćuju putarine, a ostvarilo se još jedno proročanstvo pesnikovo: “Cvetovi će ostati bez glava, da bi bili sa travom u skladu.”

Živimo vek mediokritetstva i licemerja, nema više, gosparu daljina – što na um, to na drum. Bio si u pravu: “Ne može se dalje, Vitomire.”