Beogradski tramvaji

U poodavno vreme između dva rata javni prevoz sastojao se samo od tramvaja, ako ne računamo nezgrapne ali udobne taksi automobile i fijakere. Beograđani su se najvećim delom prevozili tramvajima, kojih tada i nije bilo nešto mnogo, ali i Beograđana je bilo mnogo manje, pred sam rat tek nešto oko 250.000.

Mnogi tramvaji imali su prikolice koje su za prednja kola bile prikačene kao vagoni, umesto današnjih zglobnih vozila. Ulazilo se isključivo na zadnja vrata, a izlazilo na prednja. Svuda su iznad sedišta bile ispisane stroge opomene: „Ne razgovaraj sa vozarom“, „Zabranjeno pušenje i pljuvanje“, „Za izlazak na prednja vrata pripremi se unapred“, „Pripremi sitan novac za kartu“, „Ustupi mesto starijem i slabijem“ itd. Đacima je bilo zabranjeno da sede ako je makar i jedan stariji putnik morao da stoji. Ako nije ustupio mesto, strogo bi ga opomenuo kondukter, na šta bi se nadovezalo gunđanje starijih o „ovoj današnjoj nevaspitanoj omladini“.

Vožnja u prikolici stajala je dinar, a u prednjim kolima, iako nije bilo nikakve razlike, dinar i po. To zato da bi putnici koji su bili voljni da doplate tih pola dinara mogli da se voze komotnije. Dimničarima, molerima i nosačima bilo je zabranjeno da uđu u tamvaj ako su bili u svojim radnim odelima, da ne bi prljali ostale putnike. Takođe je bio zabranjen ulazak sa sladoledom u kornetu.

A gužve su zaista bile retke. Vrati se čovek sa posla kući, pa kaže – zamisli, bar nas deset putnika moralo je da stoji! Ko bi u to poverovao danas!

Neke predratne linije ostale su nepromenjene i danas, recimo šestica i dvojka. Ali mnoge su izmenile trasu, a neke više i ne postoje. Na primer, „jedinica je išla preko Terazija do Slavije, prolazeći pored živopisnih rundela i fontana sa kornjačama, a prosečna brzina, zbog zadržavanja na stanicama jedva da je bila nešto veća od brzine pešaka, oko osam kilometara na sat“.

Pošto u ono vreme nije bilo spoljnih ogledala ni na automobilima, pa ni na tramvajima, kočničar nije mogao da vidi da li je završen ulazak putnika. Zato je i u prednjim i u zadnjim kolima visila kožna vrpca, i to od zadnje do prednje platforme, na čijem je kraju bilo zvonce. Kad je ulazak u zadnja kola bio gotov, oglasio bi se odande kondukter zvonom, a onda je to činio i kondukter iz prednjih kola, uz povik: „Kreći, majstore, gotovo!“ Ponekad bi neki nestrpljivi putnik uzviknuo „Gotovo!“, na šta bi se kondukter brecnuo: „Ko to kaže da je gotovo kad nije gotovo. Gotovo je kad ja kažem da je gotovo. Ajde, majstore, gotovo!“

Često su se čule i njegove opomene: „Ajde vi tamo u sredini, popuni komuciju napred, još dve publike stoju mi na vrata!“

U vremenu između dva rata, pored linije broj 1, od Kalemegdana do Slavije, postojala je i linija 1a, a tramvaje na toj liniji zvali su „prištincima“, jer su od Slavije išli Prištinskom ulicom (sada 14. decembra) do Crvenog krsta. „Trojka“ i „trinaestica“ išle su za Topčider, odnosno za Čukaricu, „trojka“ je posle rata produžila liniju do Rakovice. Ulicom 29. novembra (koliko će se dugo još tako zvati?), a nekada Kneza Pavla, išla je „devetka“. Na početku, na uglu Skadarske ulice, bio je i restoran koji se tako zvao, a tako se nazivao i nekada čuveni beogradski ugostitelj Aca Devetka.

Od Bulevara Vojvode Mišića, na Senjaku, odvajala se ka Dedinju linija broj 12. Išla je ulicom Miodraga Davidovića (danas Vase Pelagića), prolazila ispod Topčiderske zvezde, a završavala kod Železničke bolnice. Još se i danas u tom delu parka mogu nazreti tragovi nekadašnje trase. Linija je ukinuta pre rata, posle jedne teške nesreće kad se tramvaj, prepun putnika, pa još sa nekolicinom koja je visila na papučicama, prevrnuo na bok. Uzrok je bila sama krivina, jer je imala spoljni umesto unutrašnjeg nagiba.

Posle toga uklonjene su i papučice i držači izvan karoserije, tako da je sprečena mogućnost da se dečurlija vozi viseći na papučicama.

Na metalnoj pločici na prednjoj i zadnjoj platformi bilo je utisnuto ime proizvođača, „Braun Boveri“. To su bili čvrsti, izdržljivi tramvaji koji su se retko kvarili. Na kartama su, oper, stajala stilizovana slova DTO, što je značilo – Direkcija tramvaja i osvetljenja. U nadležnost te direkcije spadali su i struja i tramvaji. U porodičnoj arhivi naših prijatelja našla se potvrda, odnosno dozvola, te direkcije izdata 1939. godine da kupac radio aparata može da ga priključi na električnu mrežu. Ko je bez te dozvole priključio prijemnik bivao je novčano kažnjen nemalom sumom.

A bila je i linija broj 14, za Zemun. Njome su pre podne na beogradske pijace dolazile Sremice – Beograđani su ih zvali „prečanke“ – donosile su sir, slatku i kiselu pavlaku, maslac, luksuzno pecivo, a tu su spadala zemičke, „kajzerice“, kako su ih onda zvali.

Popodne su, opet, Beograđani odlazili u Zemun na ukusne kolače ili na riblju večeru uz dobro vino. U kafanama su ih zabavljali tamburaši ili „damen kapele“. A bilo je tamo i nekoliko poznatih javnih kuća sa lepuškastim gošćama sa leve obale Dunava, pa je za neke i to bio razlog da se provozaju četrnaesticom.

Od svega toga preostalo je tek ponešto, a pojavilo se nešto čega pre nije bilo. Ovo je priča o tome kako je bilo nekad. Kako je danas, Beograđani dobro znaju i bez priče. Danas neverovtno zvuči nekadašnja žalba tramvajskog putnika – „Zamisli, tolika gužva da nije čovek imao mesto da sedne!“