Zaborav

Povod ove priče pojavio se u mom vidnom polju jula 1995. godine. Njegova pojava ga je u prvi mah odredila za lik crtice o percepciji sveta redovnog putnika na liniji Amsterdam–Roterdam, u oba smera. Putnik sam ja, a junak mi je zapao za oko opštim izgledom klošara, jednog iz male grupe socijalnih ispisnika koji nisu učlanjeni u oficijelna udruženja beskućnika. Tek nepristojno zagledanje je dovelo do otkrića detalja koji ga je definitivno izdvojio iz filma svakodnevice. Na njegovoj levoj mišici bilo je utetovirano JNA, a ispod datum 29. XI 1986. Nekadašnja zakletva obrela se na železničkoj stanici Roterdam, u izbeglištvu zajedno sa svojim polagačem. Bivši vojnik i njegov zlehudi zavet bili su rečit i sažet igrokaz o jednoj bivšoj zemlji, o indoktriniranim idealima i generacijama njima zavedenim a zatim i odbačenim. Taj tatoo se ukazao kao sećanje na rasute i potrošene generacije koje su pelcovane protiv istih bolesti, zasute DDT-jem i ošišane na nularicu, a sve izgubile u jednom danu. Ipak, pesma ima drugačiji kraj!

Lopud je malo ostrvo blizu Dubrovnika. Na njemu je peščana plaža Sunj. Na njoj sam posle nekoliko godina sreo sledeću levu mišicu sa tetovažom – ONA i ispod nje datum – 29. XI 1986. Koincidencija je bila markantna. Istoga dana urezana su dva, tek jednim slovom različita sinonima – JNA i ONA. Prvi sasvim određen, drugi opšti i zato besmislen. U boljim kućama zamenica ONA izražava nipodaštavanje ličnosti koje ima vlastito ime – Milica, Irina, Ana, Marija… Zašto bi se onda takav gest urezao u vlastito meso i kao kazna bio nošen kroz celi život, ubuduće? Ponovljena nepristojnost buljenja u tuđu, ovog puta preplanulu mišicu otkrila je falsifikat. Retušem je J postalo O, JNA se preobratilo u ONA, a nosilac te spomenice tek se potezom pera oslobodio balasta prošlosti. Novo doba zahteva oslobađanje od pogrešnog, u vlastitu kožu urezanog zaveta. Nešto kasnije sam saznao da je to samo jedna od niza razrađenih varijanti istog, među kojima je UNA jednostavan; UJNA, MONA i LUNA su teži, skuplji i bolniji oblici; dok BOJNA odražava elementarnu glupost ponavljanja zavetne greške. Svi ovi falsifikati imaju jedan te isti uzrok. Isti onaj koji je proizveo prepoznatljive automobile bez imena proizvođača i marke, ili nikom poznate modele UGO, GO, UG, već kako se najlakše kidalo YUGO. Osenčena mesta često odaju krivotvorenje, a nedostajuće YU priziva celinu.

Tako se i nevoljnik sa Centralne stanice Roterdam ukazao kao dosledan, principijelan i uostalom, kao i većina gubitnika – heroj. Izbor između dodavanja nekoliko tačkica tatua i očuvanja identiteta urezanog u vlastitu levicu odražava ogromnu statusnu i moralnu razliku između klošara-izbeglice iz Roterdama i punačkog, preplanulog kupača na udaljenoj plaži hrvatskog mora.

Retuš istorije pokušaj je zaborava, a retuš i vlastitog identiteta liči na neuspeo pokušaj samoubistva. Oba slučaja odražavaju pređašnje slepilo i trenutni strah, a krajnji učinak im je nula. Uklanjanje Trockog sa grupnih fotografija Politbiroa na duže staze nije spaslo sistem. Trocki je, međutim, postao ikona anarhista – pišača uz vetar. Iako nikakavo prepravljanje tatua, formi arhitekture, slika i čitanki nije večno, to su opšta sredstva u borbi za preživljavanje i često se i rašireno primenjuju. Berlin se danas pregrađuje po šnitu „od pre rata“ prekrivajući tragove rušenja i pedesetogodišnje zaslužene kazne. Kada četrdesetogodišnjaci kažu – Ja sam Hrvat i govorim hrvatski – to zvuči smešno. Jezik je kompleksniji od njegove uprošćene političke manipulacije i ne može se regulisati dekretom. Celo obrazovanje tih generacija i njihov vokabular proizlaze iz uzajamnog hrvatsko-srpskog, ili obrnutog preplitanja. I pored današnje odeljenosti ta dva sveta. Zajednička kultura, pa i jezik, ima u njima svoje trajno utočište. Hrvatski je tu naziv zatvora u kome se ova doživotna kazna izdržava. Logor Treblinka danas obeležava ogroman krst. Ni traga menori. Najzad, što je više Srba koji su oduvek glasali za opoziciju, manje se u to može verovati.

Poštovanje pravila trenutka i mase, jednom rečju – konformizam, racionalna su pravila preživljavanja, ali srce vuče na stranu tvrdoglavih. Prenaglašeni patriotizam kao i preterano divljenje neiskreni su i izazivaju podozrenje. Pokušaj zaborava i cenzura sećanja tome su uvod i potpora. Ali, Tom Veits je to već provalio. Stvari kojih ne možemo da se setimo govore o stvarima koje ne možemo da zaboravimo.

A kada vremena euforije prođu, pokazaće se da je svaki od rečenih falsifikata dokaz jurodivosti i njenog paničnog prikrivanja. Niko zbog toga neće seći nadlaktice, a ponešto će se možda još jednom staviti pod iglu, krstovi će se povaditi i posaditi se neka druga obeležja, automobili će se prefarbati kad ekonomija krene nabolje ili će vremenom već sasvim istruleti. Svi falsifikati, uključujući i prezimena s pogrešnom interpunkcijom, biće dokazi zabluda i prevrtljivosti. Oni će ipak najpre govoriti o pojedinačnoj svesti, koja je osnov svih opštih katastrofa. Onih u kojim prvo i sigurno stradaju pogrešno obeleženi tvrdoglavi čuvari vlastitog identiteta. Oni koji se ne stide onog čega se sećaju.