Posle četiri godine od prvog nastavka The Matrix, potrošenih 300 miliona dolara i preko 270 dana snimanja, braća Varšovski su petog novembra našu publiku, u isto vreme sa publikom širom sveta, obradovali završnim poglavljem ove SF sage. Sa ukupnom zaradom prva dva nastavka od 1,7 milijardi dolara i podatkom da je Matrix Revolutions samo prvog dana prikazivanja zaradio još 43 miliona, sa bezbroj prodatih DVD-ova, igrica, majica, stotinama veb sajtova, sa praktično svim geekovima ovog sveta koji analiziraju svaku repliku, znak ili referencu po raznim internet forumima, Matrix je postao virus koji je zarazio čitavu planetu i fenomen koji po značaju prevazilazi običnu filmsku premijeru. Sada kada je ova velika avantura konačno gotova svođenje računa kvari jedino nedostatak energije ili ozbiljnosti da se posao privede kraju onim kvalitetom koji je ovu filmsku priču i proslavio.
STVARANjE PARANOJE: Teško da je i jedan film pre Matriksa uspeo da se obrati tako širokoj i raznovrsnoj publici. Prvenac je uspeo da animira sve, od ljubitelja Brusa Lija koji grickaju semenke u bioskopu i glasno navijaju kada se Brus naljuti i krene u totalnu osvetu to do ozbiljnih savremenih filozofa. Ono što prvi Matrix čini odličnim filmom je što je uspeo da u zaplet akcionog SF spektakla ubaci svima razumljivu paranoju koja leži duboko ukorenjena u civilizacijskoj svesti i da kao protivotrov ponudi varijantu ključnog religioznog mita. Dekartovo otkriće da stvarni svet može i da ne postoji a da mi i dalje imamo iste čulne utiske u novovekovnoj varijanti Roberta Nozika glasi: „Možda sam ja samo mozak u posudi, priključen na mašinu koja generiše moje čulne senzacije.“ Iako u filmu, u posudi, nisu mozgovi već tela, idejna i ikonografska paralela je očigledna. Drugi bitan element je biblijska priča o mesiji koja leži u osnovi hrišćanstva. Sve ovo postignuto je jednostavnim analogijama i jezikom Alise u zemlji čuda, tako da je zaplet svima bio jasan. Sem ova dva ključna uticaja, na kojima se zasniva osnovni obrt i mistika filma, mnogi drugi intelektualni i estetski uticaju mogu se nazreti: gnosticizam, budizam, starogrčki mitovi, sajber pank, manga, Dekart, Lajbnic, Bodrijar… Šta god vam treba. Na pitanja da li su svesno upotrebili neke od ovih ideja braća u jednom razgovoru sa fanovima na internet četu, jedini na koji su pristali sve do nedavnog intervjua za „Tajm“, decidirano i lakonski tvrde „sve je namerno“. Kada se tome dodaju, za to vreme, revolucionarni specijalni efekti (naročito ideja da brzinu dočaraju usporavanjem), sjajan dizajn, odlične akcione scene, dobri likovi, jasno je da The Matrix veliki film. Bilo je tu ponešto za svakoga. Ko je želeo mogao je da ga pročita na svoj način. Oni drugi, bez tih ambicija, mogli su, prosto, da uživaju u pucnjavi i tabanju.
Kada se maja ove godine u bioskopima pojavio drugi deo trilogije, Matrix Relouded je bio najiščekivaniji nastavak u istoriji filmskog prikazivanja. Iako predug i zamoran, on se pokazao kao savršen nastavak. Ironičan i na granici kempa doneo je nove ideje koje su iz temelja izmenile interpretaciju prvog dela. S druge strane, uspeo je da ostvari osnovni cilj, da podigne temperaturu i odloži rasplet za poslednji i ključni film iz serijala. Pomenuta očekivanja su se prenela na Matrix Revolutions, ali su, kako će se ispostaviti, bila prevelika.
VEĆ VIĐENO: Poslednja dva nastavka snimana su zajedno, o istom trošku, na lokacijama u Australiji i Kaliforniji, tokom 2001. i 2002. godine. Ipak, ova dva filma ni po funkciji ali ni po kvalitetu ne deluju kao celina. Očigledno koncipiran kao akciono razrešenje čitavog serijala Matrix Revolutions zanemaruje sve one teme, likove i ideje koji su proslavili njegove prethodnike. Sva filozofska pitanja koja je postavio u prvom delu, poslednji Matrix umesto da razrešava, prosto ignoriše. Religiozni problemi koji su s njima povezani se pak tretiraju sa velikom dozom proizvoljnosti; Neo se samo igra Isusa.
Bitka za poslednju ljudsku enklavu, koja zauzima dobar deo filma, jedna je vešto napravljena video igrica koja će vam trepereti pred očima. Pored zapanjenosti, presudna bitka za spas čovečanstva neće kod vas izmamiti nijednu drugu emociju. Pored bioskopske stolice falio je samo džojstik. Nekoliko ljudskih lica koja se vide u toj nejasnoj zbrci kablova, metala i plesa nacrtanih čudovišta, sporedni su likovi iz prethodnog filma koji nisu mogli da ponesu emocionalni teret poslednje linije odbrane od nevaljalih kompjutera. Poslednji nastavak je egzibicionističko vizuelno orgijanje koje ubija radnju umesto da je učini uzbudljivijom i onemogućava bilo kakvu identifikaciju sa likovima hrabrih i malobrojnih branilaca. S druge strane, ovaj prerani Armagedon krade dramaturški fokus sa poslednje bitke koja bi po logici stvari trebalo da bude najbitnija.
Sve što se dešava u trećem videli smo, možda još bolje, u prva dva dela. Ono što je bila revolucija u specijalnim efektima 1999, kao što su usporeni meci, kasnije se moglo videti čak i u našoj reklami za Next sokove. Kada su došli do kraja filma i kada je trebalo da nas potpuno raznesu sa završnim obračunom, verovatno su shvatili da su već sve iskoristili. Upali su u ponavljanje i nekav pseudomisticizam likovnog tipa bez jasnih efekata na samu radnju. Kulminacija filma, poslednja velika borba od koje zavisi sudbina svakolikog ljudskog roda, svela se na najobičnije pesničenje koje smo videli toliko puta pre toga, zajedno sa nešto malo smuljane kvazifilozofije na granici između tautologije i besmisla tipa „ja ću da pobedim zato što sam odlučio da ja pobedim i zato što sam čovek a ti nisi“. Takođe, nije jasno zašto se sve dešava na kiši, sem možda zato što je neko pomislio da će to izgledati cool.
INTRIGA UMESTO POBEDE: Nakon uvodnih scena kada pomažu Neu da se probudi iz kome, mada je po Rivsovoj glumi teško reći da li se uopšte probudio, glavni likovi iz prethodnih filmova postaju potpuno nebitni. Morfeus je sveden na kopilota ratoborne Najobi koju sjajno glumi Džada Pinket Smit, čiji je brod većinu vremena negde u kanalizaciji između površine i Zajona gde uostalom i jesu glavna dešavanja. Keri En Mos je takođe neprimetna, ali joj ni uloga nije nimalo inspirativna. Ljubavni momenat je najtanji segment celog serijala, ali je u prva dva dela ipak imao neku funkciju u zapletu, ovaj put nema nikakvu. Erotski odnos između dvoje glumaca potpuno je neubedljiv a dijalozi su im još gori. Njihova emotivna veza je izrazito epska i više liče na dvoje saboraca koji zajedno kreću u bitku, nego na ljubavnike. Zli Francuz Merovingian (zašto je Francuz ako je program) u sjajnoj epizodi Lamberta Vilsona, koji je tupio o akciji i reakciji u drugom nastavku i njegova pratilja Persefona potpuno su neiskorišćeni. Dekolte Monike Beluči privukao je veću pažnju, nego njena jedina replika. Hugo Vejving u ulozi zlog agenta Smita standardno je briljantan iako ima momente najgoreg bad–guy klišea kao što je ‘mu-ha-ha’ smeh. Smitova ogromna želja za destrukcijom je potpuno neopravdana. Od inteligentnog i pomalo umornog agenta koji se žalio na miris virtuelne ljudske naseobine, ko zna kako, postao je najveći negativac spreman da uništi oba sveta. Koliko god da je dobro odglumljen ovaj lik nema dovoljno potencijala da nas ubedi da je on najveće zlo koje mora da bude uništeno. Šta je sa mašinama koje su porobile ljudski rod? Kako da progutamo da je sada odjednom softverski virus veći zlikovac nego rasa mašina koja drži u ropstvu celo čovečanstvo. Veliki trijumf, sa sve slikama slavlja, koji smo očekivali i, bogami, zaslužili, pretvara se u truli, trange-frange kompromis iz miljea ovdašnjih političkih farsi. Ja ću da prestanem da napadam tebe, ali ti za moj račun napadni onog malog što mi pravi probleme. Zvuči poznato?
Može se samo pretpostaviti da su braća želela da u raspletu ispadnu originalni i izbegnu banalnu ideološku crno-belu sliku, kakvu, recimo, imamo u klasičnoj svemirskoj operi Ratovi zvezda gde se zna ko je naš, a ko nije i gde je pobeda nad Tamnom stranom nedvosmislena i konačna. Izgleda da jedan epski SF spektakl nema mnogo izbora. Veliki zapleti zahtevaju velika razrešenja pa i po cenu banalnosti. Ovako se stiče utisak kao da su pokušali da podvale publici. Nakon što su im ponudili mitsku paranoju o borbi protiv mašina koje nas koriste kao akumulatore, pokušali su da im prodaju nekakav politički korektni deal sa tim istim mašinama i nejasnu religioznu brljotinu koji ih ostavljaju bez ikakvog konkretnog razrešenja.
Sigurno je da će prvi Matrix ostati kao trajna filmska vrednost, dok druga dva imaju ograničenu upotrebu unutar kruga SF supkulture. Širinom svojih značenjskih potencijala The Matrix je jedna velika zagonetka koja se niti može niti treba odgonetnuti do kraja. Jedno od onih velikih umetničkih dela koja vas teraju da mislite, umesto da misle za vas. Teško je tako nešto ponoviti, odnosno posle toliko otvorenih pitanja teško je dati zadovoljavajuće i sveobuhvatne odgovore, ali smo ipak od braće Varšovski očekivali da se više potrude.
Hugo Vejving opisao je snimanje nastavka filma Matrix kao „brutalan proces“. Keri En Mos je polomila nogu tokom treninga. Lorens Fišborn je polomio ruku, takođe tokom treninga. Hugo Vejving iščašio je vratni pršljen kada je pao na sajlu koja se koristi kako bi kod gledaoca stvorila utisak letenja. Za vreme snimanja dve glumice su preminule. R&B zvezda Alaja u avionskoj nesreći aprila 2001. koju je zamenila Nona Gej, ćerka Marvina Geja. Glorija Foster koja je glumila Proročicu preminula je od dijabetesa a zamenila ju je Meri Elis.
Scena na auto putu koja traje 14 minuta snimala se 45 dana i koštala je 40 miliona dolara. Za potrebe ove scene izgrađen je kružni autoput dužine nešto preko tri km koji je koštao 2,4 miliona dolara. Slupano je kola u vrednosti od dva miliona dolara u kolima koja je donirao Dženeral Motors. Scenu iz drugog dela tuče, sa stotinjak replika agenta Smita, snimana je dve godine. Hugo Vejving glumio je samo par Smitova, ostali su izabrani na kastingu prema sličnosti telesne građe, boji kose itd. Završna scena u Matrix Revolutions od 17 minuta koštala je 40 miliona dolara. Specijalni efekti za oba filma izašli su na 140 miliona dolara.
Matrix je prepun podsećanja i oslanjanja na sajberpank i klasičnu SF estetiku. Već sama premisa o virtuelnom, kompjuterski generisanom svetu unutar sveta oslanja se na temelje koje su udarili Alfred Bester, Philip K. Dick i William Gibson. „Simulacija realnosti“ kao prividan oksimoron istražena je odavno u romanima poput Razoreni Čovek, Ubik, ili Neuromanser. Kožna i polivinilska odeća avatara uljeza u Matriksu prepoznatljiva je uniforma arhiodmetnika Williama Gibsona, Waltera Johna Williamsa, Michaela Swanwicka ili Brucea Sterlinga, opasnih u svojoj nepredvidivosti i neodoljivih u svojoj fetišiziranoj androginosti. Čak su i tamne naočari, kao jedan od najprepoznatljivijih estetskih detalja u filmu očigledan naklon Mirrorshades estetici ranog kruga sajberpank pisaca, jedva zamaskiran činjenicom da su osamdesetih godina popularne reflektujuće naočari zamenjene običnim crnim. Visoka stilizacija arhitekture Scottovog Blade Runnera (koji je i sam ekranizacija romana Philipa Dicka) odražava se u savršeno artificijelnim scenama stvarnog sveta u Matriksu, ali i u iskarikiranim, antropomorfizovanim prizorima Grada Mašina. Kung-fu i hakovanje, mesija i antimesija ključne su reči ne samo za Matriks već i za verovatno najslavnije japanske Anime filmove poput Ghost in the Shell i Akira čija je mešavina zaslepljujuće akcije i ontoloških dilema više nego očigledna preteča ove trilogije.
M. Krljić
