Veruje se da nikad neće biti utvrđeno ko je, Dragomir Glamočanin ili Milan Mićović, šenlučeći ubio Borisa Bankovića. Nemoguće je utvrditi jer su naizmenično šenlučili
Sledeći dijalog dvojice prijatelja je autentičan, vodio se nekoliko minuta posle ponoći 14. januara na dan srpske Nove godine: „Gde si, šta radiš?“ „Upravo se puzeći povlačim iz sobe u kujnu, sigurnije je, jer ovde u Novom Beogradu neprijatelj nadire sa svih strana, situacija je krajnje kritična.“
U prangijanju za Novu godinu i ostale verske i državne praznike Novi Beograd je od svog postanka uvek ubedljivo bio na vodećem mestu. Nikad se nije oskudevalo u oružju i džebani. I to zahvaljujući, tvrde Novobeograđani, što aktivnim, što penzionisanim vojnim licima i ostalim privilegovanim nosiocima oružnih listova, kako za kratke tako i za duge cevi. Šenluči se doduše pritajeno i iz automatskog oružja, a neretko se čuje i štektanje puškomitraljeza sa krovova novobeogradskih spavaonica.
KUĆNO ZALEGANjE: U takvoj baražnoj vatri nije bilo čudno da pripiti ili mrtvi pijani, uglavnom bez pokrića veseljaci, usmrte hicima nekog neopreznog suseda koji na vreme nije prilegao na pod ili se povukao u kupatilo. Boris Banković (36), tih i blag čovek, živeo je u Bulevaru Avnoja 133 u Novom Beogradu, gledao je za srpsku Novu godinu u noći između 13. i 14. januara TV program u svom stanu kad ga je u glavu pogodio metak i istog trenutka ubio. „Prezirao je oružje“, kaže sestra ubijenog napominjući da je Boris uvek upozoravao ukućane da spuštaju roletne kada su neke proslave sa masovnim veseljem i pucanjem. Roletna je, međutim, bila spuštena i te noći, ali ju je zrno probilo kao i oba prozorska stakla. Policija je brzo ustanovila odakle je pucano i ko je to učinio: sa zajedničke terase, u ulici Omladinskih brigada 6 i 8, Dragomir Glamočanin (48) i Milan Mićović naizmenično su ispaljivali hice iz Glamočaninovog pištolja CZ 99 kalibra 9 milimetara. U policijskom saopštenju izbegnut je detalj da li Glamočanin ima oružni list, odnosno dozvolu za posedovanje oružja, gde radi, čime se bavi, što je inače uobičajeno kad je reč o „običnim“ ljudima. Izbegavanje tih detalja koristi se uglavnom u slučajevima brljotina policajaca ili vojnih lica, bilo aktivnih ili penzionisanih. Ili će biti da se ovom prilikom krug zaštićenih od javnog blama proširio, budući da u zgradi iz koje je pucano ima stotinak stanova u kojima borave i bivši i sadašnji službenici savezne vlade i Ministarstva spoljnih poslova.
Ko je, Glamočanin ili Mićović, ispalio smrtonosni hitac? Na to pitanje nema odgovora i, po svoj prilici, nikad ga neće biti. Jednostavno, nemoguće je utvrditi jer su naizmenično šenlučili. Može li se uopšte govoriti o krivičnom delu ubistva? „Ni govora, čak i da se zna ko je od njih dvojice ispalio ubistveni metak“, kaže nekadašnji ugledni sudija Okružnog suda u Beogradu, a sada advokat Ivan Bajazit. „Smrt Borisa Bankovića ne može se pripisati ni Glamočaninu ni Mićoviću ukoliko se precizno ne utvrdi ko je od njih uputio hitac i usmrtio Bankovića.“
ZAPLET ZA AGATU KRISTI: U ovom trenutku teško je pretpostaviti za koje će krivično delo biti optuženi Glamočanin ili Mićović. Međutim, bez obzira na tužiočevu kvalifikaciju, na sudu je da odluči za koje delo će im se suditi. „U ovakvim prilikama galimatijas je neizbežan“, kaže advokat Dragoslav Ćetković. „U svakom slučaju, istraga će biti mučna i teška“, prognozira Zoran Lučić, zamenik okružnog javnog tužioca u Beogradu. „Obojica osumnjičenih svaljivaće krivicu jedan na drugog. Nije takođe nevažno ni čiji je pištolj, koji je vlasnik dao nekom drugom da iz njega puca. Mislim da je reč o ubistvu iz nehata.“ Za ovo delo predviđena je inače kazna do pet godina, ali se pred sudom uglavnom izriču dve, a sa pooštrenom kaznenom politikom tri godine zatvora. Ipak, većina pravnika smatra da će tužilac optužiti Glamočanina i Mićovića za izazivanje opšte opasnosti. Za to delo zakon je zapretio kaznom od osam meseci do pet godina, a u težim slučajevima najmanje tri. Budući da maksimum nije preciziran, podrazumeva se do 40 godina zatvorske kazne. „Ako obojica budu osuđena, jedan će biti nevin, jer je samo jedan metak ubio čoveka“, napominje Bajazit. Policija je, inače, protiv Glamočanina i Mićovića podnela krivičnu prijavu zbog sumnje da su počinili teško delo protiv opšte sigurnosti i izazivanje opšte opasnosti, što nikako ne znači da će ta kvalifikacija biti prihvaćena. „Ovde je reč o klasičnom zapletu nalik onom u romanima Agate Kristi“, kaže Biljana Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava (JUKOM). „Ukoliko bi se prihvatila kvalifikacija ubistva iz nehata, obojica bi mogla da budu oslobođena. Međutim, ubeđena sam da se raznim metodama, utvrđivanjem vremena kad se pucalo, slaganjem ostalih dokaza i mnogim drugim kriminalističkim načinima može utvrditi ko je pucao i da se radi o izazivanju opšte opasnosti, što će biti veoma komplikovano jer u krivičnom zakonu nema solidarne odgovornosti. Inače, pokazalo se da apeli protiv zloupotrebe oružja ne pomažu i da se šenlučenje može sprečiti isključivo doslednim sprovođenjem krivičnog zakona prema svima koji to čine. I Glamočanin i Mićović su morali da pretpostave posledice, odnosno da mogu nekog ugroziti. Zapravo, svi koji su pucali te noći samo slučajno nisu postali ubice. Jer, kad upotrebljavaš oružje, moraš računati da ćeš nekog ugroziti, odnosno raniti ili ubiti.“
U beogradskoj Višegradskoj ulici svojevremeno je bio ubijen čovek na koga su dvojica ubica pucala iz dva pištolja istog tipa i istog kalibra. Pogodili su ga u noge i glavu. Nije moglo da se utvrdi ko je ispalio hitac u glavu i ubio ga. Sud ih je obojicu osudio za pokušaj ubistva (sic!). Pre 35 godina su izvesni Lisovac i Gutić, vozeći se na zadnjem sedištu taksija, ubili taksistu. Zapravo, jedan od njih ispalio je metak u potiljak taksiste Jankovića. Telo ubijenog odneli su do nekog zapuštenog bunara u Čortanovcima i bacili u bunar. Naravno, prethodno su ga opljačkali. Kompletna beogradska policija je odmah bila dignuta na noge ne bi li ubice bile što pre otkrivene jer je javnost, bez ikakvog preterivanja, bila uzburkana što je za današnje prilike gotovo neshvatljivo. Na kraju su ipak bili otkriveni i uhapšeni, ali su čin ubistva od početka svaljivali jedan na drugog. Nakon dugog procesuiranja, Vrhovni sud je prihvatio Gutićev iskaz da je Lisovac pucao i obojicu osudio na smrt. Gutovića kao saizvršioca. Osuđeni su do poslednjeg trenutaka ostali pri svom: nisam ja, on je. Streljani su 1969. godine u posebnoj podrumskoj prostoriji Centralnog zatvora u Beogradu u kojoj su izvršavane najteže kazne.
Ovo podmuklo ubistvo, posebno bacanje tela taksiste u bunar, zgrozilo je javnost i izazvalo do tada nezabeleženo ogorčenje. U Beogradu se o tome na svakom koraku pričalo, novinski stupci su iz dana u dan bili prepuni novih detalja. Bili su objavljivani feljtoni, pa čak i knjiga. „Neki su, bogme, zaradili dosta novca pišući o tom ubistvu“, kaže advokat Veljko Guberina koji je bio Gutićev branilac. Koliko se u proteklom vremenskom razdoblju izmenilo reagovanje javnosti kad neko ispali metak u potiljak taksiste i opljačka ga, što se inače povremeno događa, ilustruje nedavno ubistvo taksiste Behudina Šumana koga je ovog meseca ubio hicem u glavu i opljačkao Dalibor Marić (23). Telo ubijenog odvukao je pored puta i sakrio, a tragove krvi prekrio snegom. Posle pet dana bio je uhapšen i pred istražnim sudijom priznao zločin. Sem jednih dnevnih novina koje su objavile kraći tekst o ovom ubistvu, nije zabeleženo ništa više.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
