Nasuvo

Kada je umrla, nad odrom je rečeno sve ono što se uglavnom izgovara u takvim prilikama. I jedna rečenica pride: „Poslednji pozdrav svetskom šampionu u pravljenju nasuvo testa s krompirom.“

Da je to mogla da čuje, verovatno bi se nasmejala onako kako je samo ona znala i po lalinski otegla: „Iju, pa ‘di baš to da kažeš. Ćuti, ne divani, nemoj da te neko čuje.“

Mnogo godina pre nego što će nas Stojanka napustiti, još kao sasvim mala, sedela sam posle njenog ručka i plakala. Kad me je pitala šta mi je, nisam mogla da kažem ništa drugo osim da plačem zato što mi je tesna koža. U prevodu na jezik odraslih, prejela sam se. Za ručak smo tada jeli nasuvo testo s krompirom, što je bio i prvi ručak kojeg se zapravo sećam.

Nikada mi nije bilo jasno zašto smo u tom našem malom svetu, u tom bačvanskom dvorištu s ajnfortom, testo s krompirom zvali baš „nasuvo testo s krompirom“, ali vreme je pokazalo da je neka reč koja bi to jelo makar formalno izdvojila iz mase onih koja se prave po istom receptu, jednostavno morala da postoji.

Da neko nije upotrebio to famozno „nasuvo“, bilo bi izmišljeno nešto drugo, nešto što bi jasno pokazalo da Stojankino testo s krompirom nije isto što i grenadir marš (kako ga nazivaju u restoranima), granatoš kocka, krompir testo… Ili kako se to već sve zove.

U pitanju je jednostavna stvar. Obari se i zgnječi približno kilogram krompira. Napravi se ili kupi približno pola kilograma testenine. Najbolje je da testenina bude širine prsta, a potpuno savršeno ako se razvuče malo deblje testo i zatim iseče na komade u obliku kvadrata. Posle toga, pripremi se zaprška od luka dinstanog na malo masti i aleve paprike, pa se sve to lepo pomeša.

Tako kaže recept. Recept za testo s krompirom, grenadir marš, granatoš kocku, krompir testo… Za ono jelo, dakle, koje smo godinama pravili pokušavajući da dosegnemo olimpske visine Stojankinog testa. Rezultati su bili prihvatljivi: ukusno, jednostavno, izdašno jelo prijatnog mirisa. Ali, to ipak nije bilo nasuvo. Jer, nasuvo je imalo miris koji nikada nije i nikada neće dosegnuti nijedna nacionalna kuhinja, boju koja ne pripada poznatoj paleti, a mamilo je da se jede sve dok koža zaista ne postane tesna i dok se ne izgubi pojam o vremenu, količini i kilogramima koji će se nagomilati.

Bezbroj puta pitali smo je u čemu je tajna. I bezbroj puta čuli: „Ta, lepo vam divanim. Krompir, testo, luk i paprika. Ta, man’te me se više.“

Naravno, nikada joj nismo zamerili. Nekako je bilo logično da čuva to jedino po čemu se njen meni isticao među onolikim bačvanskim specijalitetima. Svaka domaćica, uostalom, ima neku svoju tajnu.

Prolazile su godine. Nizale su se đakonije. Riblji specijaliteti. Lagani mezetluci. Svinjokolji. Kavijar. Ruske i ostale salate. Začini, slatkiši, posno, mrsno i mešano. Taložili su se kilogrami, recepti i kuhinjski eksperimenti. Ipak, ništa to nije bilo naspram Stojankinog nasuvo testa.

Stotinama kilometara daleko od njenog dvorišta, kad bi me savladala nostalgija, događalo se da nekako osetim onaj miris, da već vidim onu boju, da čak pomislim kako se Stojanka vratila među nas i da uz punu šerpu nasuva samo čeka da zasučemo rukave i da počnemo…

A onda se, jednog dana, dogodilo čudo. Bila je oskudica, od zaliha skoro ništa, a rodni grad i mamina kuhinja daleko. Obarih krompir, obarih testeninu, propržih luk, ali učini mi se da crvene zaprške neće biti dovoljno. U sličnim situacijama, provereno rešenje bilo je dodavanje još masti ili ulja, ali te 90-i-neke, u tom iznajmljenom stanu, više nije bilo ni jednog, ni drugog. Suočena s mogućnošću da kusam nešto zgrudvano i nimalo sočno, reših da rizikujem s jedinim što sam imala: zagrabih kultačom malo vode u kojoj se kuvao krompir, ubacih to u zapršku i prelih preko krompira i testenine.

I to je bilo to. Iako je kuća s ajnfortom odavno bila prodata i pretvorena u lokale za izdavanje, iako je vreme kad me je Stojanka čuvala dok su mama i tata na poslu bilo već odavno prošlo, iako je i onaj gradić u Bačkoj bio deo davne lične istorije, sve se odjednom vratilo. Opet sam nekako bila mala, opet sam čula one razvučene laloške slogove, opet mi je koža bila tesna.

Ipak, ono što je bilo najvažnije jeste spoznaja o motivima Stojankine tajne. Tek mi je tada postalo jasno da detalj s vodom u kojoj se kuvao krompir nije čuvala misterije radi. Da joj nije bilo neprijatno, rekla bi nam ona u čemu je stvar. Ovako, uvek očajna što nema dovoljno novca, uvek suviše ponosna da prihvati neku konkretnu materijalnu pomoć, pre bi umrla nego priznala da nema dovoljno masti da napravi zapršku „kako bog zapoveda“. Primenila je sirotinjsku improvizaciju, napravila čudo i odlučila da ćuti. Voda u zapršci?

„Ćuti, ne divani, nemoj da te neko čuje.“

Dugo sam čuvala Stojankinu tajnu. Mislila sam, bolje da se ne zna, ako je već ona odlučila tako. Ali sada, kako godine prolaze, shvatam da nema razloga za to. Bilo bi čak i nepravedno. Ako je tačna ona pesnička konstatacija da smo živi onoliko dugo koliko traju naša dela, jasno je da će Stojanka živeti sve dok bude bilo nasuvo testa s krompirom. Ne može baš svako da napiše Travničku hroniku ili Zlatno runo. Ne može baš svako da otkrije teoriju relativiteta, penicilin ili naizmeničnu struju. Ne može baš svako da zakorači na Mesec ili klonira ljudske ćelije.

Za osmeh onih koji su nam dragi, pa samim tim i za dobrobit čovečanstva i sreću budućih generacija, ponekad je dovoljno prištedeti na masti, uzeti kutlaču i doliti vodu.