Nered

Od samog početka beše neobično i neminovno je vodilo tamo gde je otišlo: kao, nemam drugog posla, što nije ništa neobično, pa raspremam pisaći sto, što je veoma neuobičajeno. Tako, sortiram vizitkarte, dešifrujem ceduljice sa telefonskim brojevima kad, na samom dnu jedne od hrpica, zaplave se koverat. Neotvoren.

„Šta li to može biti“, pitam se. Zagledam ga: na mene je adresovano, pošiljalac je Treća gimnazija „Vladimir Iljič Lenjin“ iz Beograda. Prosto ne verujem sopstvenim očima: još od događanja naroda i naprasne i širokoprihvaćene promene zvanične religije, dakle pre skoro dvadeset godina, toj gimnaziji je ime promenjeno u „Sveti Sava“. Čitam ponovo, ama nema greške: meni piše moja bivša gimnazija, nekim povodom već. U znatiželji otvaram kovertu, unutra pismo presavijeno po kancelarijski, podužno pa poprečno: „Poštovani, prilikom rutinskog sređivanja arhive ustanovljeno je da su Vaša dokumenta nepotpuna, te je neophodno da u najkraćem roku dođete da zajednički rešimo taj problem“.

Nasmejem se samo i ćušnem pismo i koverat u stranu. „Zabole me za njih i njihovu arhivu, nemam ja šta tu da rešavam“, govorim sebi u bradu i nastavljam da radim ono što sam započeo, kad evo pisma opet u mojim rukama. Odgurnem ga ponovo, a ono ponovo nazad. Nanovo ga čitam, pokušavam da dokučim kadašnje je, ali uzalud: datum slanja je zabrljan. Ponovim naglas šta me zabole i zašto, ali đavo mi ne da mira, te ipak odlazim da utvrdim o čemu je reč.

Ulazim u školu, a neka nelagoda me obuzima, kao da nešto ozbiljno nije u redu, kao da je trebalo nešto da uradim, a nisam. Trudim se da dokučim šta to može biti, ama ništa mi na pamet ne pada. Nešto ne valja, osećam to.

Na hodniku srećem poznata lica: ceo moj bivši razred na okupu. Dok pokušavam da se setim ko se kako zvaše, pitam ih, onako đuture, kojim dobrom su tu gde jesu, a oni meni da su tu gde jesu još od početka školske godine, ali da mene nešto nema i da sam ovog puta malo preterao.

„Ma, koji vam je đavo, šta sam ja to koj’ moj preterao i koj’ moj bi mene trebalo da ima i to od početka školske godine“, ispaljujem rafal, a oni meni ispričaju otprilike ono što sam već u pismu pročitao i još da je sve to zbog Bolonjske deklaracije i prevođenja u zvanja koja su isto to što je i do sada bilo samo se drugačije zove. Nevolja je, međutim, što su tamo u Evropi načuli da kod nas ima mnogo falšara, tako da je moralo da se sve prečešlja… Epilog, celom našem razredu zaturena je jedna godina.

Kažem da se to radi sa dva svedoka, tako je uvek bilo, a oni da tako jeste bilo ali da sada nije, jer Evropa ne priznaje dva svedoka već zatureno mora pravo da se nadoknadi: da se opet ide u školu. „Ne pada mi na pamet“, prekidam ih. „Uostalom, meni prevođenje diplome nije potrebno, ionako ne radim ono za šta sam se školovao, niti sam to ikada radio“, konstatujem sa olakšanjem, rešen da se samo okrenem i odem, kad prilazi mi tetkica: direktor mi poručuje, veli, da odmah dođem u njegovu kancelariju.

„Ko kec na jedanest“, obradovah se. „Sad ću da mu kažem gde da turi tu svoju administraciju pa nek je tamo ažurira.“ Uđem kod njega, a on mi pruža slušalicu: „Za tebe je“, kaže.

„Zoran?“, čuje se muški glas.

„Da?, potvrđujem.

„Vojni odsek“, nastavi onaj.

„Obaška mi je drago, samo ste mi još vi nedostajali. Šta ja imam sa vama?“

„Vi sa nama nemate ništa, ali imamo mi sa vama.“ Sve u svemu, da se javim u VP 1838, radi dosluženja vojnog roka.

„Da niste možda jeli bunike? Ja sam svoje odslužio još pre četvrt veka.“

„Da, služili ste ali skraćeno na osnovu školske spreme koju, u stvari, nemate jer vam ni dokumentacija iz gimnazije nije kompletna, tako da vam ni ono ostalo ne važi. Dakle, niste odslužili svoje.“

„Ama ta vojna pošta je u Zadru, kol’ko sam upućen to je sad druga država.“

„Ne sekirajte se, i oni imaju isti problem, pa smo se dogovorili“, glas skoro da me je tešio. „Znate, i mi i oni hoćemo u Evropsku uniju, ali ona nas neće sa tako neurednom administracijom. Tako da… Šta da vam kažem.“

Ispuštam slušalicu, izlazim u hodnik nervozan i ljut, vrtim se ko usran golub, sikćem vatru na sve strane, ne mogu da verujem…

„Vojni odsek?“, zaverenički mi prilazi jedan pajtaš iz mladih dana.

„Da!“, cedim kroz bezubu vilicu, spominjem im oca i majku odsečku.

„Vidiš. Zato moraš diplomu da prevedeš.“

„I šta sad?“

„Ništa. Ima još nedelju dana do kraja.“

„Ama kako ću kad cele godine nisam dolazio. Ne znam ni kako profesori izgledaju.“

„Znaš ih, svi su oni koji su bili, a znaju i oni tebe: kako si onda, tako i sada.“

„Ali, blam me je.“

„Ma, hajde, kakav blam. Sve je ionako pro forme. Srbija je ovo, bre!“

Stojim ispred vrata učionice, nećkam se. I taman kad sam koraknuo prema učionici, čujem sopstveni glas: „Stani!“ naređuje. „Nazdravlje, počeo si da ludiš“, mrmljam, a glas je još jači. „Vrati se“, viče. „Gde da se vratim?“, pitam, a glas veli: „Na početak.“

Prilazim pisaćem stolu, zatrpan je da se drvo ne vidi, pružam ruku da razgrnem malo taj krš, kad će opet onaj moj glas odnekud izvan mene. „Nemoj! Neće na dobro izaći“, nanovo viče. „Pa šta da radim?“, pitam, a on će: „Probudi se!“

Puče nekoliko mehurova od sapunice, otvaram oči, u svojoj sobi sam. Gledam u pisaći sto u kršu i lomu.

Neka ga takvog.