Ponos

Da li znate kakva se manifestacija planira za 31. maj u prestonici Crne Gore?

Odgovor je nadomak. Meni se sručio pre neki dan, pronašao me je kod prijatelja koji, kao i ja, vuče korene iz te bratske, od maja 2006. samostalne države.

– Šta misliš kako će manifestacija proći? – Bez incidenata – odgovorio sam glatko i skrenuo razgovor na druge teme; bio mi je potreban zaokret u razgovoru, bio mi je potreban otklon do osame, kada ću porinuti u prisećanja na letnja odrastanja u crnogorskoj Veneciji, to jest Virpazaru na Skadarskom jezeru…

Dvanaest mi je godina te 1986, leto je – provodio sam ga kod bake Femije, u Virpazaru. Femija je bila žilavo biće; nepismena i inteligentna; rano je ostala bez muža, u posleratnoj Crnoj Gori podizala je petoro dece… Imala je svoju „obaveštajnu službu“, tako da i ako bi se desilo da me nema u oku, neko drugo oko bi bilo tu, ukoliko bi se ispostavilo da je za to bilo potrebe.

Tog leta, u susret povečerju natopljenom mirisima jezera, primetio sam devojku okruženu brojnom pratnjom – rodbinom, devojku tamnog tena, duge, zift crne kose, sa očima boje smaragda. Pogled mi se zalepio za tu misterioznu devojku, Femija je to primetila i požurila da mi odlepi pogled. – A đe si se zablenuo tako? – A ko su ovi, bako? – upitao sam je sa nadom da ću dobiti makar parče od odgovora koji bi me zaista zanimao. – Muslimanska kuća – odbrusi mi Femija – nemaš što tamo gledat’… No, ‘ajde da i pogledaš, nije grijeh, a ti bleneš moj nesoju, ka’ da trunke ponosa u tebe nema.

Pola sata kasnije potražio sam odgovor kod meštana, mojih vršnjaka. Hajrudin Muratović mi je ledenim tonom odgovorio da je to njegova sestra Zuka. Ostali, mlađani crnogorski Srbi, ćutali su i, kao po nekom nepisanom pravilu, brzo se smestili u pozicije nezainteresovanih.

Shvatio sam, ležeći bez sna te večeri u Femijinom mekom krevetu, da zanos koji se odaziva na ime Zuka može odjekivati samo u meni. I odjekivao je jače od horskog kreketanja žaba sa Skadarskog jezera. Sledećih dana trudio sam se da „ugušim“ Zuku, bez nekog većeg uspeha. Gledao bih je kako se šeta okružena živim, neprobojnim štitom…

Među mlađanim crnogorskim meštanima dogodio se izdajnik, otkriće mi kada i gde Zuka, naravno – sa pratnjom, ide na kupanje.

Stigao sam do mesta gde je korito ovalno… Voda je tu mirna, bistra i, pod uzavrelim vazduhom, nestvarno hladna. S jedne strane obale je gusta visoka trava, s druge strane ograda, zabran, iza veliki voćnjak.

Provukao sam se ispod ograde, ubrao nekoliko prezrelih bresaka… Ugledao noge u plavom kombinezonu, gumene čizme. Legao sam na stomak, pokrio glavu rukama i čekao da čizme dođu po mene i uhvate me za uši. Čizme su nestale, a uši su mi bridele od nemilosrdnog uzdizanja sunčevog diska…

Konačno, pojavila se Zuka i nemoguća pratnja.

Muški deo se povukao na obalu obraslu gustom travom, starija žena je prišla vodi, opipala je, zatim je prišla Zuki, nešto joj je došapnula, povukla se i ona. Zuka, u beloj, jednostavnoj haljini ulazi u vodu, do pupka, šakama miluje vodu, umiva lice, kosu, grudi…

Breskva mi se rasprskava u ustima, nazirem joj bradavice, moje, njene, naše… Ovo je samo naš trenutak, moj i Zukin… Moj trijumf nad bakinim pogledom i pogledom onih drugih!

Sledećeg leta jurišao sam na Virpazar i naleteo na Zukinog brata Hajrudina, ili je možda, ko će to ikada znati, on naleteo na mene. – A što ima, brate Hajro? – treperio sam kroz svaki izgovoreni glas. Hajrudin me je popreko pogledao i sa nacentriranim zadovoljstvom koje sam, može biti, samo umislio, kratko i precizno odgovorio: Udala mi se sestra u Njemačku. Pogledao me je još jednom popreko, okrenuo se i spustio niz ulicu. Stajao sam nepomičan možda petnaest sekundi, možda petnaest minuta, sve dok nisam shvatio da me Femija doziva u kuću… Zuki Muratović je bilo tek petnaest leta.

Dva leta kasnije u Virpazaru ću upoznati Helenu Tragić, devojku iz Zagreba. Bila je gost svoje školske drugarice Maje, u selu Boljevići, u časnom domu Lekovića.

Nekoliko nežnih pogleda što smo razmenili na samom početku našeg upoznavanja, nagovestilo je i prirodu našeg druženja. Maja nas je pratila, ali i oni drugi pogledi, tako da smo bili ispunjeni i ushićeni ako bi makar za trenutak osetili kožu onog drugog, spajajući se nakratko dlanovima. To me je ispunjavalo neko vreme, a onda sam, naravno, poželeo još! Rasanio se konspirativni crv načet u Zukinoj eri i prešao je u pokret – navukao me je na parče virpazarske pruge Beograd–Bar. Hodali smo po šinama samo ona i ja, oslobođeni, bezbrižni; u zanosu smo lovili ravnotežu kao na kakvoj žici, klicali lošem lovu hvatajući se slobodno za ruke, dok smo žonglirali na beskraju nekoliko otetih trenutaka…

U povečerje, bestelesnim korakom, kročio sam u Femijinu kuću, i svu telesnost sam povratio shvativši da me je baka gađala masivnom pepeljarom koja je proletela tik pored moje vilice. – Sa Hrvaticom, pi’! – cedila je reči Femija. – A đe ti je ponos? Ka’ da nijesi od Radonjića!