Vesele četrdesete

Vesela igra, dah smeha, vodviljske grimase, šarenilo i živost u pozorišnim i kafanskim krugovima starog, ratnog Beograda nisu dovoljni da bi obmanuli stvarnost najmračnijeg perioda XX veka. Samo je nedićevska takozvana Nova Srbija mogla usred nemačke okupacije osnivati pozorišta koja se zovu „Razbibriga“, „Centrala za humor“ i „Beogradska komedija“ sa defileom „gospođa Živki“ i „Žika Jagodinaca“, iako su u istim tim danima masovno streljani civili, ubijane hiljade Roma, a u konc-logorima nestajali gotovo svi beogradski Jevreji.

Kulturna politika ili dirigovana duhovnost – kako piše istoričar, arhivski savetnik Boro Majdanac u svojoj nedavno objavljenoj, iscrpnoj arhivskoj građi Pozorište u okupiranoj Srbiji (izdavači: Altera i Udruženje dramskih umetnika Srbije) – odnosno nametanje i presađivanje nemačke kulture na tla okupiranih zemalja imali su poseban značaj u oblasti pozorišta. Pozorište je, tako saznajemo, trebalo da postane „najefikasniji element kulturnog napretka“. Već krajem aprila 1941, u prvim kontaktima sa Narodnim i Umetničkim pozorištem u Beogradu, Nemci su zahtevali da što pre započnu rad nudeći svu potrebnu pomoć. Odmah nakon šestoaprilskog bombardovanja u kome je razorena matična zgrada Narodnog pozorišta, izgoreli kostimi, rekviziti, biblioteka, arhiva, dakle već u maju 1941, nemački vojni zapovednik doneo je istorijsku Uredbu o pozorištima po kojoj Narodno pozorište u Beogradu, Oblasno narodno pozorište u Nišu i banovinska pozorišta prelaze pod direktnu kontrolu nemačkog propagandnog odeljenja „Jugoistok“. U uredbi je takođe pisalo da „Jevreji i Cigani“, kao i lica koja se nalaze u braku s njima, ne mogu dobiti dozvolu za vođenje pozorišta, ne mogu dobiti dozvolu da rade u njima niti da se njihova dela smeju izvoditi. Tako su se na prvim nemačkim spiskovima našli pozorišni stvaraoci koji ne samo da su prestali da budu članovi pozorišta nego su gledali kako da se spasu od konc-logora i da sačuvaju gole živote.

OBNOVA I NACIJA: Veoma opširna arhivska dokumentacija koju je Boro Majdanac predstavio u svojoj knjizi, doduše istrgnuta iz konteksta neposrednih ratnih događanja, saopštava podatke iz najrazličitijih izvora o bujajućoj pozorišnoj kulturi u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, o velikom broju umetnika-izbeglica koji su se doselili u Beograd, o velikom broju gostovanja, svedoči o bezbroj pozorišnih grupa, dečjim pozorištima, privatnim teatrima, seoskim pozorištima, o pozorištu Užičke republike… Tadašnji dnevni listovi „Obnova“ i „Novo vreme“ redovno su izveštavali o ljudima koji jurišaju na blagajne, rasprodatim kartama i hiljadama posetilaca, te čarobnim pozorišnim doživljajima, a zapravo usred najljuće bede i ratnog vihora, pa na čitaocu ostaje da sam razdeli dokle su ti podaci činjenice a odakle nedićevska propaganda.

Ideje „obnove“ i „čiste nacije“, kaže takođe istorija, nisu bile samo proizvod okupacionih snaga nego i Nedićeve vlade koja je čvrsto verovala u nemačku pobedu vezujući sudbinu Nove Srbije za nemački Rajh. Iz knjige istoričarke Olivere Milosavljević Potisnuta istina (izdavač: Helsinški odbor za ljudska prava) saznajemo da vlada Milana Nedića ne samo što je donosila dekrete kojima su sprovođene odluke nemačkih nacista, nego je i sama bila autor zloglasnih uredbi kojima je „Jevrejima i Ciganima“ bilo zabranjeno da rade u državnim službama, da pohađaju Univerzitet u Beogradu, a sva njihova imovina proglašena je vlasništvom Srbije bez naknade. Takođe, neposredno po stupanju na dužnost, vlada je donela i prvu meru protiv komunista u obliku Uredbe o prekim sudovima kojom su po kratkom postupku, za 24 sata, osuđivani na smrt.

Tako se na već raširenim krilima „Nove Evrope“ rađala „Nova Srbija“, a njeno uključenje u Hitlerov novi poredak nazivao se „obnova“. Pored raskida sa Jugoslavijom, i levičarskim idejama, parlamentarizmom, modernizmom, Zapadom i pored okretanja ka „Velikoj Srbiji“, nacionalno čistoj i zasnovanoj na svetosavlju – sugerisana je i obaveza sveopšteg veselja. Zidana je paralelna stvarnost, antipod ratu, bedi i stalnom strahu za život. Novinari su putovali na kongrese štampe „Nove Evrope“, operski pevači su gostovali po nemačkim scenama, nemačka pozorišta su gostovala na sceni Narodnog pozorišta, bioskopi su redovno radili, kafane su se svakodnevno reklamirale u novinama, održavane su „antimasonske“ i „antikomunističke“ izložbe, slušana predavanja po trgovima i ulicama koja su, kako je tvrdila Nedićeva štampa, bila praćena „burnim“ odobravanjem hiljada ljudi i usklicima „ljubavi“ Nediću.

RATNE SEZONE: Nemcima se žurilo sa pozorišnim životom u okupiranoj Srbiji. Odmah po ulasku u Beograd na „Kolarcu“ je počelo prikazivanje „Veselog popodneva“ sa tri „duhovita komada“, što je nastavljeno tokom čitavog rata. Najveću pažnju Nemci su ipak posvećivali Narodnom pozorištu, čak obnavljajući zgradu kod Spomenika koju su u bombardovanju srušili, uz obećanja da će biti završena za 100 dana. Istina, obnovljena je sledeće godine, kao i zgrada „Manjež“ na Vračaru za potrebe nemačkog pozorišta „Kraft durch Freude“ (Snaga kroz radost), gde su u sezoni 1941/42, kako se tvrdi u ondašnjoj štampi, potučeni svi rekordi gledanosti predstava.

Kao upravnik Narodnog pozorišta koji je uživao puno poverenje Nemaca, u avgustu ‘41. postavljen je Jovan Popović, koji će na tom mestu ostati sve do pred kraj okupacije. Iako je bio verni nemački sledbenik, smatra se da su repertoarsku politiku u konačnom određivali Nemci, pa jedino čudi što za razliku od svih ostalih pozorišta Nušićeva dela nisu igrana jedino u Narodnom pozorištu. Razlog je ostao nepoznat, pri čemu je Popović navodno stavljao Nušića na spisak predloženih predstava, koji je slao Nemcima na odobrenje.

Upravnik Popović nije propuštao priliku da se zahvali „Velikonemačkom Rajhu“ na njegovoj velikodušnosti i da naglasi kako on požrtvovano stvara „novu Evropu“. Podršku i ideje u stvaranju novog pozorišta nove Srbije dobijao je i od tadašnjih angažovanih intelektualaca i od samog Nedića. Tako su tvorci novog pozorišta uvek radosno isticali da su umesto stare, predratne pozorišne publike, uspeli da stvore i novu publiku Nove Srbije. Umesto „judeo-masonskih i komunističkih otrova“ u samom repertoaru sada su dominirali „stariji nacionalni repertoar“ i „nemačka dramatika“. U prvoj sezoni, 41/42, program je na primer počeo operom Figarova ženidba, nastavio dramom Elga, operom Verter, poznatim baletima ali ne ruskih stvaralaca (koji su takođe bili zabranjeni), kao i mnogim domaćim komedijama. Preko Popovića, u Beogradu su za vreme okupacije gostovali nemački umetnici, kompozitori, komičari, filmske zvezde, književnici, Berlinska filharmonija. U skladu sa konceptom „veselja“ priređivane su i nemačke „šarene večeri“ na kojima su često učestvovali i renomirani članovi Narodnog pozorišta. U Beograd je došao i Norbert Šulce, kompozitor „Lili Marlen“, i Beograđanima navodno poklonio kompoziciju, za te prilike neobjašnjivog naziva – „Ciganska ljubav“.

MIT O POZORIŠTU: Doprinoseći optimizmu obnove u Beogradu su nicala humoristička pozorišta svakodnevno uveseljavajući „hiljade posetilaca“. Beograd je, za neke, bio centar pozorišnog života u Srbiji. U njemu je radilo sijaset pozorišnih grupa. Po uslovima rada i brojnosti ansambla posle Narodnog pozorišta sledi Moravsko narodno pozorište u Nišu, koje je u sezoni ‘41/42, tvrdi „Novo vreme“, izvelo 30 premijera i 210 predstava. Dunavsko narodno pozorište obnovilo je rad tokom okupacije i uživalo stalnu godišnju subvenciju države. Iz Udruženja glumaca nastao je veliki broj putujućih grupa: Izbegličko Marićevo pozorište, Srpsko povlašćeno pozorište, pa Životićevo pozorište, i još niz sličnih, a Komesarijat Udruženja glumaca obrazovao je i pozorište „Šumadija“ kao još jedno u nizu „koje će putovati po unutrašnjosti Srbije sa naročito spremljenim repertoarom“. Na programu omiljenog beogradskog satiričnog pozorišta „Bodljikavo prase“ (kasnije „Veseljaci“, „Humoristi“), osnovanog u martu ‘42, našli su se skečevi, kozerije, parodije, raporti, baletske i vokalne tačke.

Neverovatan je broj pozorišta koja su u Srbiji radila tokom okupacije: Narodno radničko pozorište „Srbozar“, Centrala za humor, Razbibriga, Beogradska komedija, Beogradsko malo pozorište, Acino smešno pozorište, Veselo pozorište Gane, Veselo pozorište Razonoda, Akademsko, Omladinsko, Mladost, Scena, Dramski studio Nacionalne službe za obnovu Srbije, Rodino pozorište, Dečje pozorište Srbija. Pozorišni život tog vremena obeležila su i bezbrojna diletantska i amaterska „pozorišta“ kojih je bilo mnogo više od profesionalnih.

Od pozorišnih centara, po značaju se naročito izdvajao Kragujevac, jer je cilj bio da se u njemu što pre osnuje pozorište i da se koliko-toliko potisnu iz sećanja streljanja na Šumaricama. Prva predstava Devojačka kletva izvedena je u maju ‘42, a izveštači, naravno iz nedićevskog „Novog vremena“, javili su: „Izvođenje komada je uspelo u svakom pogledu. Publika je bila oduševljena. U Kragujevcu vlada veliko interesovanje za rad pozorišta.“

Tokom ‘43. i ‘44. Centrala za humor stekla je veliku popularnost, kako piše „Novo vreme“. Posle šaljivih programa, skečeva, parodija i sl, prešlo se na revi komedije. „Nezapamćen uspeh doživele su predstave Minut posle deset, Vita Mina, Bauk i Kalorita. Kaže se da je Minut posle deset od aprila do juna ‘43. gledalo 50.000 Beograđana, a od juna do avgusta još 100.000.“

Uprkos datim podacima, teško je zamisliti srećni cirkus usred masovnih stradanja. Istoričarka Olivera Milosavljević u razgovoru za „Vreme“ pravi otklon od „veselih“ brojki:

„Nedićeva propaganda je lažljiva, ona širi lažni optimizam o skoroj pobedi Nemačkog rajha. Jedna od najmračnijih pozorišnih pojava u to vreme bila je Centrala za humor, koja se čak reklamirala kao ‘ratni teatar’. Predstave ništavnog humora održavale su se po kafanama i malim scenama, i ne znam kako je tu mogao da bude tako veliki broj gledalaca kao što je pisala Nedićeva štampa. Činjenica je da su pozorišta bujala ali da su toliku publiku imala, ne verujem“.

Mnoge diletantske pozorišne družine uglavnom su nastupale u kafanama, a u svom sastavu imale komičare, igrače, mađioničare. Uz stručne kritike o predstavama niskog, podilazećeg ukusa, čak je i reporter „Obnove“ u septembru ‘41. zabeležio: „Šta se krije iza onih šarenih ponjava, garderobe i rasklimatane pozornice? Da se iscepate od smeha! Uz roštilj, publika zauzme stolove ispred. Zvonce objavi početak. Zavesa pokuša da se digne. U paklenom tempu jednočinke prođe prva tačka. Druga tačka – balet. Pauza. Tango. I opet jednočinka o vernim ženama i nevernim muževima. Usred dramske pauze kelner se prodere – Menza, jedna krmendala!“

Pozorište je preživelo, kroz obimnu dokumentaciju kaže se u knjizi Bore Majdanca, i zaključuje se da je u vreme nemačke okupacije Srbija bila i ratište, i stratište, i glumište. Ipak, dugo ostaje gorak ukus u ustima usred „veselih četrdesetih“ a u porobljenoj i krvavoj Srbiji. „Poenta je da je Nedić želeo da prikaže okupaciju kao normalno stanje, kao stanje ‘posle rata’“, kaže Olivera Milosavljević. „On i govori sve vreme da je rat završen. Ideja sa humorističkim pozorištima je u stvari ideja pravljenja privida potpuno normalnog, veselog života, ‘obnove’ Srbije. Na taj način nastojalo se da se pokriju svi užasi koji su se okolo događali. Meni je tu najbolja paralela sa ‘pink’ kulturom 90-ih godina. Spoj je isti: estradne zvezde, veliki honorari i primitivni humor. Međutim, danas je svako spreman da osudi ideološku funkciju ‘pink’ kulture 90-ih, a istovremeno da odbrani ono što se događalo ‘42. i ‘43. godine.“

»Đido« u čarobnom dekoru

Scena iz predstave Đido

„Obadve pretstave Đida počele su u 8 časova uveče, pošto su nemačke vlasti u Aranđelovcu produžile policijski čas. Pored delegata, pretstavi su prisustvovali i pretstavnici nemačkih vlasti, kao i upravnik grada Beograda, pomoćnik ministra unutrašnjih dela i mnogobrojna publika. Obadve pretstave bile su besplatne, a prisustvovalo im je svaki put preko 4000 osoba. Sav veliki prostor ispred pozornice bio je zakrčen publikom, mnogi su sedeli na samoj „rampi“, udaljeni jedva koji metar od prikazivača. I sve okolno drveće bilo je načičkano radoznalom publikom. Ovakvu senzaciju Aranđelovac još nije imao i sigurno će je dugo pamtiti (…) Sam prikaz Đida, započet u sumrak, u čarobnom prirodnom okviru, odista je bio jedinstven (…)“

„Srpska scena“, 1. septembar 1942.

RATNI REPERTOAR: Predstave u okupiranom Beogradu

Lažni mir u Nedićevoj Srbiji

Iz predstave Sto miliona dolara