Miš

Izvod iz evidencije po metodu Predraga Raosa, iz čuvenog romana Mačak Cici:

Ime: Mišonja Miš

Zanimanje: glodavac lošinjski (lokalno ime Gric-gric, endemska vrsta)

Lični opis: sivocrn, malo krupniji od običnog miša, bezobrazan i nametljiv

Modus operandi: drska i provalna krađa, oštećenje tuđe stvari

Bračno stanje: možda

Političko opredeljenje: da (krade sve što može)

Iskaz oštećene strane:

Dakle ovako: spremam ja pre neko veče preliv (toć) za špagete, kad mi se između nogu provuče nešto malo, sivocrno s repom i ode u pravcu kredenca u kuhinji. Okrenem se i pitam ej, kud si ti krenuo, a on već na kredencu (kad se pre popeo?) i njuška oko naših svećica, znate onih malih u aluminijumskim zdelicama. Tu se ja setim da sam već primetio da neko gricka moje svećice i da su ostali jasni otisci prednjih zubića. Onda se setim i da sam na polici u kupatilu našao, kako da vam kažem… dobro, vizitkartu glodarskog porekla. Nije mi bilo jasno odakle tu, jer su zidovi glatki, od pločica, i nema drugog pristupa toj polici, ni sa plafona; nisam još čuo za leteće glodare. Nego da se vratim na predmet istrage.

Dreknem ja na njega da se sklanja s mog kredenca, a on sedi na dupetu i gleda me sjajnim crnim okicama; ne jebe živu silu. Uzgred: i kredenac je od glatkih površina, visok dobrih 80 cm; treba se na to popeti nekako. Iznerviram se (greška!), zgrabim metlu i krenem ka kredencu, rizikujući da mi nešto zagori. Dreknem opet „Šic-mic!“, a on meni kaže „Ciju!“ i sruči se pod kredenac munjevitom brzinom; svaka čast. Krenem ja drškom od metle ispod kredenca, a on izjuri, kaže uvređeno „Ciju, ciju!“ (čak dvaput) i sakrije se iza frižidera dok se ja derem: „Ti ćeš meni ciju ciju!“ Brz, bogami! Pomislim: svaka čast, majstore, neka tebe.

U međuvremenu ekipa na terasi pod borovima koja čeka te špagete urla od smeha: sve su videli, pa i čuli to cijukanje. Tanja, Mladena, Ivana i njen sin Bepo (5 godina) valjaju se od smeha: te gde ti je miš, te šta se nerviraš, te kako ti je zbrisao, budalo; ciju-ciju, hahaha; itd.

Tu ja shvatim da sam zaista budala i drastično revidiram svoj stav. Pojedemo mi te špagete (bili su odlični), pijemo bevanda on veranda (kako to zove naš drug Rodžer iz Londona), pa im ja kažem: ovaj Mišonja lošinjski od sada je moj najbolji drug i nemoj da je neko imao primedbi; uostalom, jeste li gledali antologijski film Lov na miša? Nije se s njima kačiti, zajebani su. Iste večeri izvadim ja iz frižidera sir, narežem šest lepih malih kockica i ostavim na tanjiriću, uz plastičnu posudu, malu, vode. Vidim sutradan da je Mišonja to sve lepo pojeo i popio. U međuvremenu je tu došlo do raznih razgovora na tu temu: na primer, zašto ne dovedete mačku iz Beograda da ga sredi?

Ne vredi, setim se ja našeg kartuzijskog Ačka-mačka, velikog, opakog predsednika mesne zajednice Gornji Bulbulder, snažnog zvera sa isfronclanim ušima; strahota i za videti. Jednom sam ga zatekao kako se igra sa mišem, malim, sivim, nikakvim, na našoj terasi pred kućom. Miš kao trčkara, a Ačak ga kao šapicom lovi. U jednom trenutku mišu se dosadi i pobegne u rupu u zidu, a Ačak sedne na dupe i počne da se liže, što je kod mačaka glavni znak povređene sujete. Nije miš šala, da vam kažem: to jeste malo, sivo i nikakvo (ovaj lošinjski endemski Gric gric čak je i krupniji), ali nije bezazleno; naprotiv. Eto, recimo, kad smo kod provalne krađe: izglodao je ćošak od dovratka da može da uđe i da se promeće sve i kad je kuhinja zatvorena skroz; inače ide kroz prozor, normalno. Onda se setim da je pre mnogo godina, dok smo imali krevet u kuhinji i dok sam ja tu spavao kao momak, neki njegov predak imao običaj da hoda po meni noću, mrtav ‘ladan i da se čak uvredi kad ga stresem sa pokrivača (ciju, ciju!). Oni, glodavci bezobrazni, tu su oduvek: pominju se i u iscrpnoj Mavrovićevoj monografiji o Lošinju i Cresu, da žive u šumi i u suhozidovima (ograde od vešto složenog kamenja), a oko naše kuće ima i jednog i drugog do mile volje. Jeste da je lošinjska ekosfera bogata hranom za glodare, ali naša kuhinja je iz nekog razloga primamljiva. Razumem za sir, slaninu i pršut koje mu ostavljam svake večeri; ali ne shvatam zašto voli parafin iz svećica… Mišja posla.

Kad sam, dakle, počeo da mu ostavljam svake večeri sir, pa pršut, pa slaninu, moje cure, Tanja i Mladena, prvo su gunđale: te jebo te miš, ima da se navuče, a Maja (moja ćerka koja dolazi posle nas) ne voli miševe; te neka živi kao i do sada; te baš si blesav; itd. Pa je svako jutro bilo pitanje: a je li miško-piško večerao i koliko? Maltene ono Čika-Jovino, sećate se: reduša je nešto mnogo ljuta, sklon’te joj se s puta… Iš, iš, iš, taj prokleti miš… kobasice vizitira i već znate.

Posle su se navikle. A zašto ja ne bih imao kućnog ljubimca? Miš-piš, pa šta? Bolji je od nekih koje neću spominjati. Barem je diskretan: dolazi na večeru kad mi odemo na spavanje, izgricka koliko hoće i ode dalje. To je zato što sam ga prepao u nervozi, kriv sam. Ponekad ga spazim kad se promuva kroz kuhinju brzo i spretno i dođe mi lepo.

Povlačim prijavu i odustajem od odštetnog zahteva.