Pita se Etjen de la Boesi u svom remek-delu Rasprava o dobrovoljnom ropstvu kako je moguće da Jedan – diktator, tiranin – milione ljudi drži poslušnima i krotkima, a da je on sam, samodržac, vrlo nekvalitetan čovek, „čovečuljak“ kaže Boesi. „On je najčešće najkukavniji i najmekušniji u čitavoj zajednici; nije navikao na miris baruta, pa čak ni na takmičenja; nesposoban je ne samo da komanduje ljudima već ni da zadovolji i najneznatniju ženicu“ (prevod Ivan Vejvoda, „Filip Višnjić“, Beograd, 1986, str. 23).
Razume se da ovaj opis nije baš čudo političke korektnosti – šta sad pa to znači „najneznatnija ženica“? – ali uzmemo li u obzir da Boesi svoju raspravu piše pre gotovo 500 godina, nećemo da gubimo vreme na sablažnjavanje.
Odmah u nastavku Boesi pita da li je reč o kukavičluku hiljada, miliona ljudi koji nisu u stanju da se pobune, pa odgovara: ne, nije to kukavičluk, to je nešto još gore, čudovišni porok „kome se ne može naći dovoljno gadno ime, porok koji priroda poriče da ga je stvorila i kojeg jezik odbija da imenuje“ (str. 24). Taj porok on naziva „dobrovoljnim ropstvom“ (la servitude volontaire) i opisuje ga ovako: „Narod sam sebe podjarmljuje, sam sebi preseca grkljan; taj isti narod koji može da bira između podaništva i slobode odbacuje svoju slobodu i uzima jaram, pristaje na sopstveno zlo, sam juri za njim“ (str. 25).
Pa nastavlja: „Ljudi ne žele slobodu i to iz, čini se, jednog jedinog razloga: ako bi je poželeli imali bi je“ (str. 26).
Pad tiranina
Sva Boesijeva genijalnost ogleda se upravo u ovom uvidu, da bi 400 godina kasnije jedan francuski psihoanalitičar imenom Žak Lakan ponovio njegove reči na drugačiji naćin: „Ljudi žele gospodara“.
Srpski narod se, utoliko, ne razlikuje ni od jednog drugog naroda na svetu: bilo je svetlih trenutaka u srpskoj istoriji, mnogo više mračnih. Ali za koji dan, eto, građani Srbije će dobiti priliku da se ispišu iz istorije poraženih i da urade nešto što se, ipak, nije često dešavalo u istoriji ljudskih zajednica: da se u kratkom roku – 26 godina dug je period u životu pojedinca, ali u procesima dugog trajanja to nije ništa – dva puta izmaknu ispod diktatorske šape, da se drugi put izbore za slobodu.
Ili, ponovo Boesijeovim rečima: čim ljudi prestanu da žele tiranina, on nestaje. Građani Srbije, izvesno je, više ne žele diktatora.
Predavanje u ruke „čovečuljku“
Potčinjeni, zbunjeni, zaglupljeni, dali su građani Srbije pre 37 godina mandat Slobodanu Miloševiću da u njihovo ime čini nezamisliva zlodela, ali su ga, ipak, 24. septembra 2000. godine, na predsedničkim i parlamentarnim izborima, oduvali sa svojih ramena. Peti oktobar bio je samo potvrda odluke.
Ali građani Srbije su, ne hoteći da se suoče sa samima sobom i svojim kukavičlukom, svojim saučestvovanjem s onim što je Milošević činio u njihovo ime, posle samo 12 godina prve srpske republike u istoriji, predali tu republiku u ruke „čovečuljku“, te više od 14. godina krotko podnosili da ih jedan bilmez vozi, maltretira i ponižava.
Onda je režim svojom gramzivošću, nesposobnošću i lošim namerama srušio nadstrešnicu Železničke stanice u Novom Sadu, ubio šesnaestoro građana Srbije, i ljudi su se, predvođeni studentima, probudili, trgli iz apatije i straha i ponovo se izborili sa samima sobom.
Ostaje, dakle, da 25. oktobra tu svoju odluku sprovedu u delo i sebe i svoju zemlju oslobode jarma. A zatim da se, što je mnogo teže nego izboriti se za slobodu, kao slobodni ljudi suoče s njom.
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
