Odrastanje

Kada je brat pošao u drugi osnovne, mama je odlučila da je vreme da počne sam da čisti svoje cipele, a brat je odlučio da neće, ako i Seka sama ne počne da čisti svoje cipele. I tako sam ja već u petoj godini postala čistač.

U četvrtoj godini išla sam sa bratom u podrum, da ga branim od polumraka, dok ne uzme ono po šta ga je mama poslala, iako je bilo dovoljno samo upaliti svetlo.

U četvrtoj godini, stalnim zapitkivanjem, naučila sam da čitam latinicu, jer živeli smo u Osijeku; u petoj ćirilicu, jer doselili smo u Sombor; u petoj sam, sigurna u sebe, sama naučila da vozim bicikl, odmah veliki; u petoj sam, bili smo u gostima u Vukovaru, sigurna u tatinu ruku i talase Vuke, proplivala; u šestoj, mama je odlučila da postanem član Pionirske biblioteke, a bibliotekarke su odlučile i naterale me da naglas čitam i latinicu i ćirilicu – jer demonstrativno sam odbila da uzmem slikovnicu.

U sedmoj, počela sam da treniram gimnastiku, mama je odlučila da je krajnje vreme da prestanem da se svojevoljno kotrljam po svim mogućim travama, pentram po drveću i preskačem sve moguće prepreke.

Kada sam dovoljno prerasla visinu šporeta, mama je zaključila da mogu polako da učim i da kuvam.

Vrlo brzo počela sam i da joj pomažem u šivanju, naučila da iskrojeni materijal ufircam za probu, isprobani da produžavam, skraćujem, porubljujem raznim bodovima, na način koji to materijal zahteva, naučila sam da šavove izrađujem da se ne čijaju, da pravim rupice, prišivam dugmad, drukere, prevrćem kragne, ali kako se kroji – nisam. Mama je krojila direktno na materijalu, krojačkim santimetrom, kredom i makazama.

Vrlo brzo počela sam, ručno, sama da perem i peglam – samo svoj veš.

Spremanje moje sobe bilo je odavno – samo moje.

I, u petnaestoj godini, kada su treneri videli da izrastam u normalno visoku devojku, sa svim oblinama, gimnastiku sam i pored dobrih rezultata, s tugom morala napustiti.

I, sve znam da kuvam, dobro kuvam, ali kuvanje nikada nisam zavolela. Peglanje jesam.

I, sve znam da sašijem, i ručno i singericom, ali da krojim – nisam poželela.

I, plivam ko riba, čitam, nesvesna da li je napisano latinicom ili ćirilicom, vozim bicikl, ne bojim se mraka, ne bojim se spremanja kuće…

A cipele – uvek blistaju.

***

Korzo se u Somboru nalazio na polovini Glavne ulice, na širokoj stazi s leve strane, dugačkoj 600 koraka.

Na korzo se stizalo najkasnije u sedam sati uveče, kada su svi dućani već bili zatvoreni. Desnom stranom Glavne žurno su prolazili prolaznici, sredinom Glavne auta i biciklisti, a na korzou se – šetalo.

I disalo punim plućima ispod blagorodnih krošnji bođoša i platana.

Na korzo sam prvi put koraknula u toku letnjeg raspusta, posle završenog osmog razreda. Iako su telo i mozak još uvek u raskoraku, iako treperiš od nekog čudnog, neprepoznatljivog iščekivanja – baš taj raspust, baš to vreme, bilo je za skoro sve Somborce stečeno pravo. Jedno od prvih što ti po svim pravilima odrastanja pripada. Kao i obaveza da si kod kuće najkasnije u devet.

Šetnja bi uvek počinjala desnom stranom te leve staze.

Ana, Olgica, Vera i ja, drugarice iz istog kraja, lagano smo se pridruživale koloni šetača koja je bila ispred nas, razdragano čavrljale – i najmanje jedna drugu gledale. Pogled je bio usmeren na levu stranu, kojom je, u susret nama, nogu pred nogu koračala druga kolona, svojom desnom stranom. I njihov pogled je bio usmeren na levu stranu. Na nas.

I svi, kada stignemo do tog šeststotog koraka, napravimo polukrug, pa koraknemo drugom stranom staze nazad. I opet smo na desnoj strani staze i opet gledamo levo.

Između svih u koloni je pristojan razmak i vrlo brzo dve kolone postaju živa elipsa obima hiljadu dvesto koraka.

Oči koje tražiš nekako uvek sretneš na sredini elipse, u mimohodu ih upijaš, pa opet i opet, do osam sati, kada ujednačeno pulsiranje korza polako prestaje, elipsa se sve više proređuje, a šetači odlaze dogovorenim putevima. U bioskop, u poslastičarnicu, u park, u kafanu, na igranku, a nas četiri, oko pola devet – kući.

Sa očima u našim očima. I nadom da ćemo ih sutra ponovo sresti.

***

Moja prva igranka bila je po završetku osmog razreda, u prostorijama somborske osnovne škole „21. oktobar“. Po podne, uz sendviče, sokove, gramofon i budne oči nastavnika, a sva lica su zračila. Proslavljali smo što više nismo osnovci. Proslava je bila – proslava. Nije se zvala ni „velika“ ni „mala matura“, ni „banket“. I uopšte se ne sećam muzike, da li sam i sa kim plesala, a sigurno jesam, ne sećam se ni svečane haljine. Jedino pamtim da sam prvi put u životu obula cipele sa štiklama i na sveopšte čuđenje odraslih – hodala u njima kao da mi oduvek pripadaju.

Bez budnih očiju odraslih, jedne subote zavrtela sam se prvi put u velikoj sali Trećeg rejona, uz muziku i glasove somborskih „Tajfuna“, posle završenog prvog razreda srednje škole – i stečenog prava da kući dođem u jedanaest sati. Noću.

Sa moje prve, prave igranke.

Bilo je to vreme kada su momci postepeno imali sve dužu kosu, devojke sve kraće suknje, vreme kada su se pojavili „Bitlsi“, kada se nije „đuskalo“, već „šizilo“, a uz laganu zabavnu muziku, ako želiš, plesao „stiskavac“; vreme kada nije bilo kafića, diskaća – i straha kako ćemo Ana, Olgica, Vera i ja same doći i same otići sa igranke. Peške, jer svuda se išlo peške.

Tog leta, jedna subota pretvorila se u svaku subotu. I dobro pamtim kako sam „šizila“ i sa kim sam plesala. Uz prigušena svetla, bez stiskanja.