Postojanost

Na plaži sam. Ležim. Obluci levo, obluci desno od mene. Ispred mene more. Jadransko. Nebo je tamo gde nisu obluci i more. Miris lavande, mirte, smilja, ruzmarina, gospine i ostalih trava pomešani sa mirisom bora, i julskog mora. Zvonik župne crkve u centru javlja da je deset, a koji tren iza njega i zvonik Dominikanskog samostana. Galebovi sa svetionika na kraju plaže dobace po neku reč. Talasići. Sve je tu, kao i prošle godine.

Bol na Braču. Opet, i to je divno.

Širim se po plaži. Osim mene tu su još samo četiri gomilice ljudi. Mogla sam usput da kupim novine, pa sad i ja da čitam kao ono dvoje tamo. Čitaju „Jutarnji“, znači naši su. Dobro, nisu stranci – to sam htela da kažem. Ne potresa me šta je ko. Neću nikad da zaboravim kad mi je, bilo je to našeg prvog Bola posle rata, gospodin u Općini gde sam došla više se ne sećam zbog čega, rekao: „Neka ste nam došli.“ Rekao je i: „Ko god je na Bolu, taj je Boljanin.“ Tako je i bilo.

Još se niko ne kupa. Sinoć je voda bila božanska. Nas troje, čim stignemo u Bol, a uvek stignemo po mraku, brzo povadimo stvari iz auta i pravac – more! To je tradicija. Da dođemo sebi posle putovanja po suncu i, što je važnije, da se iz beogradskog prebacimo na novi nivo. Ogrnemo peškire preko kupaćih, pa Račićem, to je cesta duž mora a iznad njega, i Ložom, to je cesta duž kaštila sva u kafićima, do Velog mosta kroz picnute i skockane furešte. Oni nas primete zato što se cerekamo i hodamo po zidiću, a ne zato što smo u peškirima. Bio je pun mesec pa se na plaži sve videlo. A i da nije, nama ne smeta. Momenat kad se potapaš, postepeno, da ti svaka pora kože primi i doživi more koje te obuzima – čoveče! More ravno, crno, gusto, sigurno. Svetli plankton. Mesečina belasa. Nigde nikog osim nas. Sve je kao što i treba da bude u ovakvoj sceni.

Jutros sam došla sama na Veli most, zato što su njih dvoje hteli prvo da vide šta ima novo po Bolu i da doručkuju makovnjače iz pekare kod pošte, pa da ako im se hoće produže na Zlatni rat, a ako im se neće, uradiće ono što im se hoće. Ovde ništa ne mora, osim da se radi ono što ti odgovara. Meni prija ova plažica iako nije in. Beograđani koji su početkom šezdesetih otkrili Bol zvali su je „Kod dva govneta“, ne bi li pokazali svoje opredeljenje prema Zlatnom ratu i Martinici. Zlatni rat je nesporno najlepša plaža na Jadranu, a Martinica pored Dominikanskog samostana u čempresima je kao sa filma, ali ja volim i Veli most. Prošle godine sam u trafici na početku šetnjice videla razglednicu sa ovom plažicom, htela sam da na njoj napišem „ovde se ja kupam“ i pošaljem je Maji, ali sam zaboravila da je kupim. Nema veze, naći ću je sad. U Bolu uvek ima ono što ti treba i što voliš. I biće tamo kad god da se vratiš.

Neko bi pomislio da se u Bolu ništa ne menja, i bio bi u krivu. Tamo se svake godine desi neka promena: neonski natpis „Bolsko lito“ na fasadi kamene kuće u centru, rukohvati uz skale, nove vrste sladoleda kod Salija i Alija, skulpture duž šetnjice ka Ratu, proglašenje kuće gospođe Biserke za muzej, raznorazni hoteli, i još svašta razno. Ali zbog tog novog, staro ne nestaje, nego se još više ističe. I to je dobro znati.

Mali Jere i još neki bolski klinci utrčavaju burno i bučno u vodu. Obožavam da slušam Boljane. Sinoć, na terasi, sve troje smo pokušavali da obnovimo svoj buolski, i ja sam bila najgora. Ćira i Ida su bili ovde pre nas, i ostavili nam pršutu i livanjac, i travaricu i bolski plavac, sve domaće – podrazumeva se, da se deci nađe posle puta. I, nemajući kud, priredili smo gozbu. Mesečina je prolazila kroz grane i cvetove bugenvilije, cvrčci su cvrčali tuda-svuda oko nas, mi smo se smejali najlepše na svetu, i bilo nam je kao u Bolu. Mi kažemo da nam je „kao u Bolu“, gde god da smo kad nam je lepo.

Kad je odzvonilo jedanaest, bilo je vreme da pronađem u Loži bolsko društvo. Marija, srela sam je jutros kao što je uvek sretnem prvog dana, ispričala mi je ko je već ovde, a ko će tek stići, i ostale novosti o domaćim i gostujućim Boljanima. Davor i Kristina su bili za stolom u Loži za kojim sam ih ostavila i prošlog leta. Pijuckaju kapućino nakon spize. Kažu da su im opet, hvala Bogu, puni apartmani do kraja sezone. Stiže Dejan s novinama, prokomentarišemo vrućinu i slične aktuelnosti, onda on i Davor čitaju novine, a ja i Kristina komentarišemo fureštkinje koje prolaze. Predveče ćemo do Leice, ona je opet u butigi, dobro joj je. Poslednji dolazi Mika, kaže da će i večeras biti mesec – pravo vreme za rogačicu u samostanu, ostali se slažu. Za njim stižu i njegovi Luka i Marko, obojica doručkuju u hodu. Neko vreme se preganjaju ko će na koju plažu, pa onda nestanu. Gornjim putem vraćaju se i moji.

Kao i prošlog leta. I eto, to prija.