Crno kao noć

„Vi ste teški rasisti i neofašisti. Nikada neću kupiti nijedan vaš strip. Sve će vam ubrzo migranti pojasniti. Podarite im ćerke, majke, sestre i žene da vam podignu natalitet…“; „Sram vas bilo. Niste tako pokretali akcije za ubijenim ili mučenim Srbima…“; „Na ovaj način ćete izgubiti čitaoce…“; „Ako vi iz VČ volite političke teme, zašto se onda ne bavite malo i ljudskim pravima naših Srba na Kosmetu?“ – samo su neki od komentara glasne manjine na Fejsbuku nakon što je Veseli četvrtak najavio pokretanje serijala Dedvud Dik u okviru edicije „Zlatna serija“. Naime, njegov glavni junak je Afroamerikanac, radnja se odvija na Divljem zapadu u drugoj polovini 19. veka pa je rasizam jedna od centralnih tema, a Veseli četvrtak se jasno deklarisao protiv rasizma uz hešteg BlackLivesMatter u svetlu skorih događanja u SAD nakon ubistva Džordža Flojda.

Da otklonimo svaku sumnju: niti je Dedvud Dik strip koji glorifikuje rasizam, niti ga je iko od ostrašćenih komentatora uopšte pročitao, već su poruke, istina, manjeg broja čitalaca, da im treba zapaliti redakciju i da ih treba poslati na Kosovo, izazvane činjenicom da se redakcija drznula da uopšte pomene proteste u Americi u ovom kontekstu. „Ovo i dalje nije veće od besa koji smo probudili pokretanjem ‘Zlatne serije’ ili Zografovom naslovnicom Zagora„, odgovara urednik Veselog četvrtka Dušan Mladenović u izjavi za „Vreme“, i dodaje: „Kao, sad je rasizam okej, a Veseli četvrtak ne valja jer ne skreće temu na problem Kosova?“

DEDVUD DIK

Inače, Dedvud Dik je mini-serijal od tri priče italijanske izdavačke kuće „Serđo Boneli“ čije se pokretanje u okviru „Zlatne serije“ najavljuje već mesecima. Urednik izdanja je pisac i prevodilac Goran Skrobonja, angažovan pre svega zbog njegovog poznavanja opusa Džoa R. Lensdejla na osnovu čijih književnih predložaka su urađene „Bonelijeve“ strip adaptacije, dok je autor naslovnice proslavljena legenda ex-Yu scene Igor Kordej. Kao i Lensdejlov serijal romana, tako i „Bonelijev“ Dedvud Dik obiluje eksplicitnim sadržajem, psovkama i brutalnim scenama koje u stvarnom svetlu oslikavaju život na granici civilizacije nakon građanskog rata u Americi. Upravo zbog toga naše izdanje je postalo prvi strip sa nalepnicom na kojoj je napomena da sadržaj nije prikladan za mlađe od 18 godina. Međutim, Dedvud Dik ni u jednom trenutku nije vulgaran ili nekorektan, naprotiv. U autoironičnom i eksplicitnom tonu, on je provokativan i nadasve realan u oslikavanju epohe u kojoj je nazivanje Afroamerikanaca „crnčugama“, „vrećama uglja“ i slično bilo sasvim prirodno, kada su rasne razlike bile očiglednije i manje zamaskirane u političku korektnost ispod koje tinjaju duže od veka, što nam pokazuju i recentni događaji na ulicama američkih gradova.

Lensdejl u romanima, pa sada i scenaristi Mikele Mazijero, Mauricio Kolombo i Mauro Bozeli u „Bonelijevim“ adaptacijama, prenaglašavanjem stavljaju akcenat na rasnu segregaciju, podrazumevanu belu supremaciju i druge toksične pojavnosti. Ispripovedan kroz naraciju/sećanja crnog avanturiste, koga je boja kože dovodila u nepriliku više nego druge žitelje Divljeg zapada, Dedvud Dik maestralno pogađa u suštinu rasnog problema u Americi gde su Afroamerikanci dežurni krivci zbog predrasude prema boji kože, sa manje šanse za ravnopravnu egzistenciju i u „zemlji mogućnosti“ ostavljeni bez mnogo mogućnosti nakon što su prestali da formalno budu robovi bele rase. „Ovde u našim krajevima na boju kože te podsećaju svaka dva minuta!“, poentira glavni junak pre nego što mu i ime saznamo, i dodaje: „Ropstvo je ukinuto kada sam imao tri godine. Znam ono što mi je pričao otac: bili smo siromašni i imali smo gospodara. A onda smo postali siromašni i slobodni. Možda čak i siromašniji nego ranije. (…) Ovde crnac zauvek ostaje samo crnac.“ Kraj ovog citata može se pripisati i vremenu Martina Lutera Kinga ili Džordža Flojda.

Crtačka postavka Dedvuda Dika impresivna je koliko i scenaristička. Prvu priču Crno kao noć, crveno kao krv potpisuje izvanredni Korado Mastantuono, a sledeće dve Paskvale Frizenda i Stefani Andreuči – sve same zvezde izdavačke kuće „Serđo Boneli“ i autori njenog najistaknutijeg serijala i ikone italijanskog stripa, Teksa Vilera.

MARŠAL BAS

Sličan pristup rasnom pitanju u ovoj epohi kao i u Dedvudu Diku, neuvijen u političku korektnost i pseudomoralizam zakopavanja prošlosti da ne bi sadašnjost isplivala na površinu, imaju scenarista Darko Macan i crtač Igor Kordej na novijem serijalu Maršal Bas. Zasad je u Francuskoj objavljeno pet albuma, a prva četiri je u integralnom izdanju prevela beogradska Lokomotiva. Mitologizacijom istorijske ličnosti prvog crnog federalnog šerifa Rivera Basa iz druge polovine 19. veka, Kordej i Macan stvaraju gusto isprepletanu legendu poput one velikih imena Divljeg zapada – Divljeg Bila Hikoka, Bufalo Bila ili Doka Holideja. Ali, nijedan od njih nije crne boje kože poput Basa, pa je neizbežno da priča ovog heroja bude prožeta gorčinom i jedom koji oslikavaju predrasude epohe o kojoj se govori. I zaista, njihova pripovest o maršalu Riveru Basu je slojeviti niz tipičnog vestern mitosa, za kojim neizbežno sledi šamar realnosti, rasizma i predrasuda.

Dedvud Dik i Maršal Bas imaju zajedničkog više od scenografije Divljeg zapada. Iako Dedvud Dik prednjači u eksplicitnosti, oba imaju daleko realniji i „evropski“ pogled na ulogu glavnog lika crne kože u stripu u odnosu na neka ostvarenja iz američkog mejnstrima. Likovi Luka Kejdža ili Crnog pantera iz američkih superherojskih stripova, iako su pohvalni uzori, pate od jednodimenzionalnosti. Takođe, ako prodremo dublje u superherojski žanr, ili američki mejnstrim uopšte, daleko od toga da glavnih ili sporednih crnih likova nema. Ali pitanje je koliko su veštački uvedeni samo zbog diverziteta i zadovoljavanja osnovnih normi političke korektnosti. Oni se suočavaju sa predrasudama i rasizmom na manje ili više direktan način – neki se uopšte ne dotiču te teme već statiraju da bi upotpunili paletu boja na papiru – ali nijedan se od njih ne hvata zaista u koštac sa tinjajućim društvenim raskolom u buretu baruta kakvo vidimo da je Amerika. Maršal Bas i Dedvud Dik ne samo da se direktno i provokativno suočavaju sa rasnim problemima, već nam i oslikavaju kako je to hronično stanje američkog društva.

U tom kontekstu pomenimo sam početak epizode Adah serijala Ken Parker (opet „Boneli“ produkcije, i opet vestern) svevremeni udarac u stomak: „S tri sam godine otkrila kako postoje jadnici kože svetle poput kozjeg sira. S četiri sam shvatila kako je moja boja kože pogrešna.“ Dedvud Dik i River Bas taj položaj prihvataju s trpnjom, kao nešto neminovno i prirodno ustrojstvo sveta u kome su se zadesili sa „pogrešnom“ bojom kože, i igraju svoju ulogu najbolje što mogu sa podeljenim im kartama. Baš kao što to čine milioni marginalizovanih im srodnika u modernim predgrađima američkog sna. I obojica su svesni činjenice da će i pored herojskih dela za okolinu uvek biti „crnčuge“. Upravo kao što će sile reda i zakona danas pre potegnuti pištolj na Afroamerikanca sa novčanikom u ruci nego belca sa automatskom puškom. Možda bi američki mejnstrim strip mogao da se uhvati u koštac sa ovakvim temama direktnije nego što to čini, prateći upravo primere evropskog stripa, poimence Dedvuda Dika i Maršala Basa.

A u našem društvu? Pa, svedoci smo da će izdavač izrazito antirasističkog stripa italijanske produkcije biti predmet pretnji i pozivanja na linč, samo zato što je tema položaj Afroamerikanca na Divljem zapadu (ili Americi uopšte) a ne Srba na Kosovu. Svrstati se na stranu čovečnosti je nekome prirodno, a drugome prihvatljivo samo ako se tiče Kosova i domaćih tema. Lako je obeshrabriti se pred takvom publikom, makar to bili sporadični slučajevi. Dušan Mladenović pak nije među njima: „Svi koji su se na negativan način oglasili povodom ovog stripa mešaju boju kože sa politikom. Ali, nema veze, dugo sam čekao da objavim Dedvuda Dika. Konačno sam dočekao.“