Zlatna usta i zlatna lira

U maju 1991, kaže li se, u predvečerje, ili će biti zoru, svega onoga što će se dogoditi na ovim prostorima, u rodni Lelić su, iz Amerike, prenete mošti vladike Nikolaja Velimirovića. Tim povodom, i tada, u Leliću se sabralo takoreći sve od Srba, i tadašnji predsednik republičke vlade Dragutin Zelenović, i tadašnji Radovan Karadžić, i tadašnji Vuk Drašković, a bilo i Šešelja i ostalih. Nikolaj se vratio među Srbe, na vraćanju se još radilo, pa je Nikolaj prošle godine, opet u maju, upisan kao sedamdeset sedmi svetitelj Srpske pravoslavne crkve.

Neposredno po vraćanju moštiju, ispod Soko grada, vladika Lavrentije počinje gradnju manastira. Verovali ili ne, sa samo 13 maraka, ali, kako kaže vladika Lavrentije, zahvaljujući imenu vladike Nikolaja, sva vrata su bila otvorena i posao je doveden do kraja. Danas je to najveći manastir posle Hilandara, sa 7000 kvadrata korisne površine, konakom, bibliotekom, mnoštvom ležajeva i soba po hotelskim standardima, slapovima vode, jezerom… Kako se, i inače, u Šabačko-valjevskoj eparhiji početkom maja organizuju Dani vladike Nikolaja, ovoga puta je programu pridodato osvećenje manastira, prvog posvećanog svetom Nikolaju srpskom. Najavljeno je da će u subotu 8. maja bogoslužiti Njegova svetost patrijarh Pavle, da će „svečanosti prisustvovati mnogi ugledni državni zvaničnici i ličnosti iz našeg javnog života, kao i brojni gosti iz zemlje i rasejanja“.

AVGANISTAN I ČEČENIJA: Na asfaltiranom prilazu poslednjem turskom utvrđenju gužva, takoreći saobraćajni kolaps, stotine autobusa, automobila… Kad se stigne gore, prvo manastirsko jezerce, na prilazu manastiru špalir momaka i devojaka u narodnim nošnjama. Momci, sa šubarama u kojima je, biće, pero fazana, drže neke drvene držalice. Šta je to, služi im da udaraju kad igraju folklor, kako se to zove, motka. Uđosmo u manastir, u toku osvećenje, kad, ispred crkve, sede gosti, vidimo Dačića, vidimo druga mu Bakija Anđelkovića, vidimo drugova još i potpredsednika Demokratske stranke Dušana Petrovića. Dačić zaustio nešto o promenama, da ne ometamo, izađemo, gore, na Soko gradu, veliki zlatni krst, ispod spomenik vladici Nikolaju, bina natkrivena narandžastom ciradom koja je podšivena velikom trobojkom. Levo, do bine, velika ikona svetog Nikolaja srpskog na gumiranom platnu, napred, preko skele, ćilimi što ih ovde zovu šarenice.

Eto visokog sveštenstva od manastira, mitropolit Amfilohije, vladika Lavrentije, Vasilije, Filaret, vladika još, ali nigde Atanasija. Činodejstvuje mitropolit Amfilohije, kao specijalni izaslanik patrijarha, uz sasluženje brojnih vladika i sveštenika. Na bini i prestolonaslednik Aleksandar, dvojica iz Katoličke crkve. Posle Amfilohijevog Hristos voskrese poče liturgija, levo od bine, na najvišem stepeniku, ponad i naspram naroda, Dačić i Baki stajaše u društvu DS Petrovića. Kako uzesmo da fotografišemo ovo činodejstvovanje, Petrović se povuče iza socijalista. Na pitanje, pa Petrović, odgovori da je tu kao potpredsednik Skupštine, na pitanje je l’ to sve od vladajuće koalicije, reče da je bar Maršićanin mogao doći. Onda opazismo predsednika Ljubovije, na čijoj teritoriji je manastir, socijalistu Vidoja Jovanovića. Vidoje referisa da su tu pomoćnici ministra prosvete, treba da stigne ministar vera, tu je prestolonaslednik, načelnik Bratunca, potpredsednik Skupštine Anđelković, tu je i Petrović. A ko se očekivao, pa predsednik Vlade Koštunica, potpredsednik, ministri, jedino se javili da ne mogu Vuk i Velja, prvi zbog inostranstva, drugi oko kapitalnih investicija. Drugi se nisu javili, čuo da DSS i G17 plus imaju neke nesporazume, zato nisu došli.

Liturgija uze da traje, Dačić baš temeljan, sa baš temeljnim pantalonama, teget kravata sa nešto bleđim romb linijama, i prekrsti se, Baki jok, skrstio ruke, u levoj mu neke futurističke, ko da su motorističke, naočare za sunce, bledoplava košulja sa, na belo, aplikacijama i bordo kravata sa nekim linijama. Amfilohije nabraja arhijereje, pominje prestolonaslednika, rod u otadžbini i rasejanju, stradalnike u Čečeniji i Iraku, Avganistanu, Palestini, da ih pomene Gospod Bog u carstvu svome, sada i svagda i u vjekove vjekova… To traje, nekoliko hiljada ljudi, sve u civilu, samo jedan čoče pritego svečane čakšire, okitio se sa medalje. Poče i Baki da se krsti, nešto se razmenjuje sa Dačićem, klima glavom, podgurkuje se, kezoosmehuje, ali kad treba nakloni se, U ime Oca i Sina…

Nakon Amfilohijevog završnog Hristos voskrese završi se liturgija, mitropolit crnogorski stade da besedi. Jedan od onih koji su se napojili svete vode života jeste i sveti otac Nikolaj ohridski i žički kome smo danas posvetili ovaj sveti hram… Kad sam došao i video njegov sveti lik i ovo sveto mesto, ovaj novi izvor vode života, i kad sam video ovu vodu koja teče iza njega, sa koje pije i ptica i mrav, onda sam shvatio kako je mudar vladika Lavrentije što je baš ovde postavio njegov lik, na ovom čudesnom, na ovom Božjem mestu… Ko bi drugi iz ovog roda, iz našeg vremena, iz XX vijeka, bio zaslužniji da na ovom mestu bude njegov spomenik i sveti hram. Posle svetoga Save on je najdivnije čedo koje je rodila majka Svetosavka. Dosta ih je bilo, ima i časnih ljudi, i umnih i mudrih u našem rodu, ali nema nijednoga koji bi mogao s njim da se sravni, vladika Nikolaj, veliki bogoljubac, veliki bogonadahnuti pjesnik, zlatna usta i zlatna lira roda ovoga i crkve hrišćanske…

PERSONALNI BAKI: Vladika Lavrentije, kao domaćin, zahvali besedniku što je uzneo molitve živim nebesima, i zažele da se svima obrati Njegovo kraljevsko visočanstvo Aleksandar II. I pred mikrofon izađe prestolonaslednik, izvadi bele ‘artije sa velikim slovima i reče se na svom srpskom jeziku. ‘Ajmo kako se čulo i kako se dalo razumeti. Vaša visoko preosvestvo, poštovani… ponosan sam i srećan što se danas nalazim ovde, i što smo se okupili da proglasimo osvećenje manastira… Treba da gradimo i čuvamo svoje crkve, oni su uvek bili jedni sigurni koje smo imali u ovim teškim vremena… Vašim molitvama i sveopštim trudom uspećemo da nas Gospod pogleda sa osmehom i da nas blagoslovi kao narod svoj, hvala vam.

Opet se javi vladika Lavrentije, imaju goste sa strane koji su pozvani u trpezariju, pošto nema prostora da sve postave za sto, narod će biti poslužen napolju, oni koji su pozvani u trpezariju imaju cedulju sa brojem, svako u svoju salu. Kako je Baki stavio svoje futurističke naočare, uzesmo da ga pitamo, a on na svom srpskom da odgovara. Prvi put ovde, vladika Lavrentije je našao ovo mesto, mnogo idealno mesto za manastir, i uopšte mesto koje nosi naziv jednog našeg sveca, i jednog čoveka koji u XX veku predstavlja simbol pismenosti u krajnjem smislu, a ne samo simbol sveštenstva. Ima još, ja sam došao kao potpredsednik Skupštine, ne znam da li je neko ispred Vlade, mislim da sam video ministra vera, moj dolazak nije stvar dogovora u vladajućoj koaliciji, već personalni odgovor na ovu manifestaciju. ‘Ajde još, personalno, kad sam dolazio vrlo sam osetio toplinu, ovde je veliki broj socijalista, ne bih voleo da prebrajam, da li polovina, nije važno, sve su to naši ljudi, ako su socijalisti onda je nama mesto ovde, a moram da budem iskren da se osećam vrlo zadovoljnim što smo došli ovde, ukupnom atmosferom i kako su me primili…

Svuda narod, nigde visokog državnog zvaničnika, nigde ličnosti iz našeg javnog života, dele se lepinje sa salamom. Opet Baki sa drugovi, krenuli u pogrešnu zgradu, predsednik Ljubovije objašnjava, nisu pogrešili, „mislili da je ovde aperativ“… Baki se nadovezuje, nikad nismo bolovali od sale. Ipak pronalaze glavnu salu, ručak, sve redno, uniformisani konobari, u čelu vladika Lavrentije, prestolonaslednik, dva mitropolita, sa leve strane se smestili socijalisti, preko puta brojni arhijereji, do njih biznismen Cane Subotić, biće u svojstvu donatora, jer znano je da je u svoju crkvu u rodnom Ubu preusmerio nekoliko miliona dolara. Ručak beše odmakao kad svoje mesto u čelu nađe i najduhovniji ministar policije svih vremena Dušan Mihajlović.

Napolju, pod binom, dva sveštenika dele knjigu Čujte Srbi Arčibalda Rajsa, navala ko na ‘lebac, đakon Ljuba Ranković, sa bine, naređuje da se prestane sa deljenjem. Đakon na bini drži i kratku pres konferenciju, zvanična svečanost je završena, Turci u Soko gradu, ispod koga je manastir, bili do 1862, otada Turaka nema. Kazuje o manastiru koji je najveći posle Hilandara, da će u njemu ostati deo moštiju, čestica, vladike Nikolaja, i to bi bilo to. A kako komentariše da su socijalisti jedini ugledni državni zvaničnici, nije video nikoga od socijalista, video ministra vera, prestolonaslednika, došao je ko je smatrao da treba da dođe, a ko što rek’o narod, ko doš’o, dobro doš’o. Uto poče i umetnički program. Prvo se predstavi guslar Petar Ostojić, „Ej ništa ljepše i milije nema/ kad se Srbin svojoj crkvi sprema“… Kako krenu uze da protestuje, ne čuju se gusle, diže se i ode. Nastavi folklor da drma i razvlači. I ručku u salama bi kraj, vladika Lavrentije prati prestolonaslednika koji svima maše, stiže da se srdačno pita sa Bakijem, u koga udarila neka rumen, Filaretu dvojica nose prtljag, Vasilije uspeva sam da sedne na prednje sedište svoje „audi osmice“…