Život pod nadstrešnicom

Građani Srbije i celog našeg zemaljskog šara smisao života “pronalaze” u građevinskim poduhvatima, odnosno kvadratnim metrima nekretnina koji često ostanu, bar većim delom, neiskorišćeni. Važno je da se zida. U skladu sa tim Aleksandar Vučić je sebe konstruisao kao “velikog graditelja”. No, imidž mu je naišao na prepreku, a to su razni zakoni, podzakonska akta i građevinsko-arhitektonsko-urbanistička struka. Svi zajedno predviđaju “dosadna i spora pravila procedure” koja usporavaju brzinu rasta zgradurina. A ta pravila i procedure, da podsetimo, nisu tu zadžaba, već radi, između ostalog, kvalitetne gradnje, humanog življenja i bezbednosti građana. Rat protiv zakona i struke ozvaničen je “legendarnim” rušenjem u Savamali. Pravdao je predsednik zločin tvrdnjom da su u ovom delu grada živeli narkomani, zmije i pacovi. No, nećemo se sada time baviti.

Malo-malo pa se na društvenim mrežama šeruju snimci iz “Beograda na vodi”: curi voda na sve strane, prodire u garaže, instalacije i infrastruktura najblaže rečeno štucaju, urušavaju se fasade, ne rade protivpožarni aparati, niti su funkcionalni protivpožarni izlazi… Da ne govorimo o opasnostima koje tek sleduju zbog, opet, nepoštovanja zakona i struke: efekat “toplotnog ostrva” uz nedostatak zelenih površina, povećanje mogućnosti od poplava ne samo na tom području, kao i saobraćajni kolaps. Oni koji odlaze najdalje kažu da je i bezbednost samih izgrađenih čudovišta upitna, s obzirom na to da se nisu poštovale procedure, niti je vršena adekvatna kontrola. Baš bi neka inspekcija nešto smela da zameri ovom projektu!

POPLAVA INCIDENATA

Pitanje bezbednosti naprednjačkih građevina, logično, počelo se sve više postavljati nakon pada nadstrešnice na netom renoviranoj Železničkoj stanici u Novom Sadu. “Stručno” renoviranje je odnelo 16 života, što je bilo povod za najveće građanske proteste u istoriji ovih prostora, koji traju već šest i po meseci.

foto: privatna arhiva roditelja đaka iz šaranova

I ne samo to. Čini se da danak nepoštovanju zakona i visokoj korupciji počinje ubrzano uzimati još veći danak. Samo od pada nadstrešnice do danas zabeležen je veliki broj novih “građevinskih incidenata”, u kojima srećom niko nije ubijen ili ozbiljno povređen. Bar za sada. Nabrojmo neke: pao je deo plafona na Klinici za kardiologiju u Nišu, zveknuo je i plafon na Železničkoj stanici u Ćupriji. Prethodno se urušio most za prelazak pešaka kod sela Vlahovo i strmeknuo se deo zida u školi u Pećincima (lakše povređene dve devojčice). Vredni društvenomrežni neimari katalogizovali su i urušavanja betonske konstrukcije nadvožnjaka na brzoj saobraćajnici Požarevac–Veliko Gradište, padove plafona u školi u Užicu, u Saranovu kod Rače, na Institutu za javno zdravlje Kragujevac i kod vrtića “Maja” na Novom Beogradu. Dakle, sve to od 1. novembra prošle godine do danas. Malo li je?

foto: sanja lisac, boom 93

Jasno je da je javnost za ovakve vesti posebno senzibilisana nakon novosadske tragedije, ali se svejedno može govoriti o pravoj pandemiji incidenata. Ne radi se tu samo, treba reći, o objektima koje je naprednjačka vlast gradila ili renovirala, no treba podsetiti da je vlast po definiciji odgovorna i za održavanje starijih građevina, posebno ako su u pitanju javni objekti i posebno ako se hvali da u budžetu ima para kao pleve.

Daleko od toga da se spisak afera ovim iscrpljuje. Samo taksativno nabrajanje ozbiljnih problema sa građevinama proteklih godina zauzelo bi ceo broj “Vremena”. Podsetimo, međutim, ne neke: na probleme sa Železničkom stanicom na Prokopu. Podsetimo i na kragujevačku tržnicu, čije renoviranje može biti potka za dobar triler. Potom na “čuvenu” podzemnu garažu u centru Novog Sada, koja je zadugo i čini se nepovratno uništila najlepšu novosadsku ulicu (Modene) i ugrozila okolne objekte, od kojih neki imaju i kulturno-istorijski značaj. Rad na njoj je trenutno obustavljen, jer niko ne zna šta i kako dalje.

Dodajmo još nešto, preko veze, iz Novog Sada, grada potpisnika ovih redova: na mestu najvećeg parka u gradu (Futoški) planira se izgradnja poslovno-stambenog kompleksa koji će Novosađanima oduzeti dobar deo “pluća grada”.

MEGALOMANIJA, KORUPCIJA I BUDŽET

Nije Vučić prvi vladar koji je pokušao da zaseni prostotu velelepnim građevinskim poduhvatima i izgradi za života sebi spomenik, gazeći struku, pravila, procedure i zakone. Fridrih Veliki, pruski kralj, umislio je recimo da je arhitektonski ekspert i građevinski inženjer, pa je sam crtao tlocrte i izrađivao planove za grandiozne objekte, smatrajući da su stručnjaci obični zamorni budalaši. Kasnije je bilo ozbiljnih problema da se stvari poprave, njegove monumentalne plesne sale dugo nisu bile u upotrebi.

Hitler je reklamirao auto-puteve i planirao da na podučju Berlina izgradi “Welthauptstadt Germania” – prestonicu sveta – sa gigantskim građevinama, uključujući ogromnu kupolu, veću od bazilike Svetog Petra. Inženjeri su brzo utvrdili da tlo Berlina ne može da izdrži toliku težinu, ali se ovaj nije dao. Projekat nije realizovan zbog rata i ratnog poraza. Čeušesku je gradio najveći parlament na svetu. Ovaj poduhvat je uništio ionako krhku rumunsku ekonomiju. I Luj XIV nije slušao struku kada je gradio Versaj, pa su se vekovima korigovale njegove mudre zamisli.

No, Vučić nije samo megalooman, inflacija izgradnje ima i ekonomsku dimenziju, koja je dodatno pogubna za državu i društvo. Tu je već spomenuta korupcija prilikom velikih infrastrukturnih, javnih projekata, koji se po pravilu sprovode u tajnosti i kojima je cena, malo je reći, predimenzionirana. Potom je tu korupcija u privatnom sektoru. Investitorima se pogoduje na najrazličitije načine, od prilagođavanja urbanističkih planova do ukidanja validne kontrole. Profiti se maksimalizuju, a deo njih završava u stranačkim i privatnim kasama “donosilaca odluka”.

Nismo završili. Imamo brdo loših primera iz savremene istorije: kada su se pojedine državne ekonomije previše oslanjale na građevinski sektor (posebno u javne i stambene projekte), pumpajući tako svoj BDP i prekomerno se zadužujući, stvar se po pravilu tragično završavala, dolazilo je do ekonomskih kriza, kolapsa tržišta nekretnina i drugih negativnih dugoročnih posledica. Nastajali su “gradovi duhova”, dolazilo je do rasta nezaposlenosti nakon “pucanja balona”. Bio je to i ozbiljan udarac za bankarski sektor i za građane koji su bili kreditno zaduženi.

Naravno, tu je i problem sa bezbednošću. Setite se zemljotresa u Turskoj. Veliki broj žrtava (bilo ih je više od 53 hiljade) nastradao je pod ruševinama novih zgrada, koje su zidane bez poštovanja propisa.

UZMI PARE I BEŽI!

Danijel Dašić, građevinski inženjer i građanski aktivista iz Niša, u razgovoru za “Vreme” pojašnjava uzroke eksplozije građevinskih incidenata u Srbiji. Kaže, studirao je građevinu u neko drugo vreme, kada je tadašnja Jugoslavija gradila i puteve, i mostove, i zgrade širom sveta. Tada je njegov profesor konstantno podsećao: “Poštovane kolege, ne zaboravite nikad da se ispod sveg tog betona, cigle, čelika i stakla, nalaze samo tri ključna elementa dobre gradnje – zdrav razum, logika i puno, puno matematike.”

“Kada pogledam ‘naprednu’ građevinu danas, svaki pad, lom i urušavanje pokazuje surovu istinu da su ta tri ključna elementa u potpunosti zanemarena i to sve u korist većeg profita, zarad manjeg kvaliteta i bezbednosti”, kaže on.

Dašić nam kaže da je potpuno nerazumno to što već dugo vremena na čelu ministarstava građevine, saobraćaja i infrastrukture nemamo osobu od struke, odnosno da ovaj važan resor za bezbednost i živote građana vode “TikTok ministri opšte prakse”.

“Da li je logično da država Srbija zarad interesa izvođača ne sprovodi mere realnog inspekcijskog nadzora nad ključnim infrastrukturnim projektima? Ili da vrši izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji koje omogućavaju korišćenje objekata bez upotrebne dozvole? Da li mislite da ‘stručnjaci’ nastali u sistemu kupljenih diploma i plagiranih doktorata imaju dovoljno znanja iz matematike da kvalitetno sračunaju sve elemente kompleksnih infrastrukturnih projekata? Ili da svi ti bivši šoferi, keramičari, KV i VKV radnici, konobari, sada sa zvanjem raznoraznih naprednih menadžera, mogu da shvate i primene matematiku na pravi način u korist građana?”, pita se on.

Zbog svega toga nam, kaže, kao u nerazvijenim zemljama trećeg sveta, Kinezi rade infastrukturne projekte.

“Zbog svega toga nam i pada sve – od plafona, preko mostova, do nadstrešnice. Putevi su još najsigurniji, jer tu nema šta da padne, ali se otvaraju rupe u koje upadaju kamioni, kao na rekonstruisanom delu auto-puta Beograd-Niš pre neki dan. Isaku Njutnu je pala jabuka, pa je shvatio i opisao gravitaciju. Šta treba nama još da padne da bismo shvatili ovaj sistem i otpisali ga?”, kaže Dašić.

NASILJE NAD STRUKOM I OBRAZOVANJEM

Ana Ferik Ivanovič, predsednica Društva arhitekata Novog Sada, kaže da se u Srbiji već dugo građevinska, arhitektonska i urbanistička struka marginalizuje i urušava. To je, kao prvo, primetno prilikom usvajanja planske dokumentacije. Bar formalno, stručnjaci i građani imaju pravo da se uključe u ovu proceduru, ali zalud. Predložena rešenja vlasti, koliko god bila manjkava i u protivnosti sa stručnim mišljenjima, usvajaju se bez problema. Kaže arhitektica: u pitanju je nasilje nad strukom i obrazovanjem.

“Ovaj problem je vidljiv i kada se radi o odnosu investitora i preduzimača prema struci. Kao što su imali mogućnost da utiču na plansku dokumentaciju, tako su vremenom počeli da vrše pritisak i na stručnjake, na proceduru projektovanja, na to kako će se neki objekti formirati, kako će funkcionisati, kakve će biti dispozicije unutar njih. Mnogi od nas nisu pristali da rade pod takvim uslovima. Nastavili smo da se bavimo arhitekturom, ali nismo želeli da nam investitor diktira širinu hodnika, količinu armature ili visinu i širinu prostorija. Prosto, naučeni smo da stvaramo prostore koji su čovekomerni, koji zadovoljavaju potrebe budućih korisnika, koji su bezbedni i ne ugrožavaju okolinu i gradove”, kaže ona.

U pitanju je, zaključuje, ne samo nasilje nad strukom i obrazovanjem, nego i nasilje nad gradovima i životnom sredinom.

“Iako to često nije tako vidljivo kao kada padne nadstrešnica, infrastrukturni sistemi gradova su kolabirali, i kada je reč o vodovodu, o kanalizaciji, o zagađenju vazduga… Nameće se volja investitora i to se predstavlja kao veliki urbanističli napredak. Na žalost, u velikom broju slučajeva to nikako nisu napreci, nego se čak može govoriti i o ubistvima gradova”, kaže ona.

MAKSIMALIZACIJA PROFITA

Stvar je jednostavna, kaže ona. Cilj je jedan: maksimalizacija profita. To se jasno vidi i po gabaritima objekata, ogromnoj spratnosti, velikoj gustini naseljenosti, ali i po odsustvu prostora opšte namene i manjka zelenih površina.

“Mreža vlasti, investitora i preduzimača svih ovih godina je jako dobro isprepletena. Jako dobro funkcioniše, ali na štetu građana. U državama u kojima je ta mreža jednako dobro funkcionisala u jednom trenutku je neminovno dolazilo do pucanja sistema. Vidljivo je da su kod nas mnoge stambene zgrade noću u mraku, dakle neuseljene, a gradovi ne funkcionišu”, kaže Ana Ferik Ivanovič za “Vreme”.

Smatra takođe i da je rešenje problema jednostavno: struka mora povratiti društvenu poziciju, mora se slušati, a institucije raditi. Neki zakoni su dobri, a neke je neophodno što pre izmeniti, naravno uz pomoć eksperata.

“Sve ovo što nam se dešava i što se desilo – rezultat je preskakanja procedura, bilo da je reč o potrebi za većom kvadraturom, bilo da je reč o maksimalizaciji profita ili ubrzanju rokova izgradnje. Imamo i veliki broj nestručnih lica koja se bave gradnjom. U poslednje vreme tu je i mnogo uvezenih građevinskih radnika raznih profila, radnika koji ne znaju ni da pročitaju plansku dokumentaciju, a kamoli da rade po njoj. Upitno je i koliko se radovi kontrolišu. Stoga je važno da se pod hitno počne raditi po zakonu, da se nekada i više puta proveri nešto pre nego što ljudi počnu da koriste neki izgrađeni ili renovirani objekat”, kaže ona.

GDE JE IZLAZ, KAKO ZAŠTITI GRAĐANE?

Ferik Ivanovič dodaje da je situacija, kada je reč o javnim objektima i radovima – još i gora nego kada je reč o privatnim građevinama.

“Država se tek prema javnim objektima i infrastrukturi ponaša loše. Tu se tek ne poštuju procedure, niti postoji adekvatna kontrola radova i objekata”, upozorava naša sagovornica.

A gde je izlaz? Šta raditi kada se država jednog trenutka oslobodi od “ošljarenja” i sveopšte korupcije, ako takvo što doživimo? Da li su naprednjačke građevine tempirane bombe koje će eksplodirati u budućnosti?

“Institucije moraju da rade svoj posao, kao prvo. Biće to veliki posao, proveriti bezbednost novosagrađenih objekata, ali i videti u kakvom su stanju stariji objekti, u kojoj meri su održavani i kontrolisani. Potreban je i nadzor nad izdatim dozvolama, uključujući i upotrebne dozvole, s obzirom na to da se u poslednjih 13 godina mnogo laže i prevare se svakodnevno dešavaju na terenu, konstantno se lažira dokumentacija, jedno je nacrtano, drugo izvedeno, i tako dalje. Sagledati da li su dozvole, posebno upotrebne, dobijene uz poštovanje procedure ili kroz skraćeni, ubrzani postupak”, kaže ona.

foto: nenad karlić

INDIKATIVAN PRIMER PODZEMNIH GARAŽA U NOVOM SADU

Možda surovo zvuči, ali nije nelogično to što se velika tragedija, pad nadstrešnice, desila upravo u Novom Sadu. Valjda niti jedno mesto u Srbiji nije tako velika žrtva naprednjačkog urbanizma kao glavni grad Vojvodine. Uspeo je on, uz velike muke, da preživi i ratne devedesete i tranzicione dvehiljadite – ostao je lep grad udobnog življenja. Naprednjake međutim nije. U ovih trinaestak godina postao je čvor metastazirane gradnje stambenih i poslovnih objekata, grad uništene infrastrukture, saobraćajnih gužvi, predimenzioniranih zgrada, visoke korupcije, u kojem se sistematski uništavaju zelene površine i drugi prostori koji bi trebalo da budu namenjeni javnoj upotrebi.

Pisali smo dosta o naprednjačkim građevinskim “poduhvatima”. Sada ćemo se koncentrisati na tri podzemne garaže, koje se grade u strogom centru grada i čiji je slučaj, po našem skromnom mišljenju, indikativan. Vlast nije uvažila mišljenje struke, koja se protivila ovim projektima. Struka je uporno ponavljala da se problem saobraćajne gužve u jezgru grada ne rešava tako što ćete podzemnim garažama dodatno privlačiti saobraćaj. Upozoravali su stručnjaci i na to da će ovi objekti narušiti izgled centra, govorili o peskovitom tlu, podzemnim vodama, potencijalnom ugrožavanju okolnih objekata, od kojih su neki važne kulturno-istorijske celine. Ali privatno-javno partnerstvo bilo je važnije od tih “sitnica”.

Rezultati su sledeći. Jedna garaža, ona kod Banovine, dovršena je i otvorena. Njen nadzemni deo je unakazio prostor oko Skupštine Vojvodine, kompleks Banovine, koji se smatra arhitektonskim remek-delom Dragiše Brašovana. Nije se poštovao planirani izgled. Sve u svemu, ovaj nekada predivan park sada izgleda kao Ćacilend. Prilikom gradnje ozbiljno je oštećena i zgrada Skupštine. Nadati je se da neće biti dodatnih bezbednosnih izazova.

Druga garaža je kanila biti smeštena u do pre nekoliko godina ubedljivo najlepšoj ulici Novog Sada, koja je ime dobila po italijanskom gradu-pobratimu Modeni. Ulica je bila prepuna cveća, u pitanju je pešačka zona sa baštama kafića i restorana, a tu je bilo i čuveno drvo koprivić, jedan od zaštitnih znakova Novog Sada. Koprivić je stradao u oluji, ali nesumnjivo i zahvaljujući izgradnji garaže. Prilikom dubokog kopanja, očigledno nestručnog, ozbiljno su oštećeni i okolni objekti, među kojima i Tanurdžićeva palata. Radovi na objektu su obustavljeni, jer niko ne zna šta dalje sa ovom garažom, koja je puštala korenje tamo gde joj mesto nije. Sada najlepša ulica grada izgleda kao da ju je zveknula hidrogenska bomba, jedna veliko jezero podzemnih voda i limom opkoljeno, napušteno gradilište.

Treća garaža srećom nije započeta. Cilj joj je da sjebe još jedan važan deo urbanog jezgra grada. Riblju pijacu.

Pitamo sagovornicu kako bi ona rešila ove konkretne probleme.

“Garaža kod Banovine je brzo izgrađena, a kao krajnji rezultat imamo neprihvatljivo rešenje. Mislim, međutim, da se na njemu može poraditi, kako bi se umanjila šteta koju je naneo njen nadzemni deo. Što se tiče garaže u Ulici Modene, ona je zaustavljena zbog štete nanesene okolnim objektima, ali i zbog neregulisanog problema podzemnih voda. Tu je tlo peskovito, podzemne vode su sveprisutne. Sada su jako skupa istraživanja koja treba da procene kako se problemi mogu rešiti i da li se uopšte mogu rešiti. Garaža je značajno narušila ambijent glavne pešačke ulice, i pitanje je koliko je to moguće ispraviti. Možda je potrebno ovaj projekat jednostavno zaustaviti. Nekada je bolje odustati. Takođe, ne treba počinjati sa izgradnjom garaže na Ribljoj pijaci. Postoje mnogo jednostavnija i jeftinija rešenja kako rešiti problem saobraćaja od izgradnje podzemnih garaža”, kaže ona.