U prvom obraćanju javnosti posle sastanka u Briselu 27. februara na kome su Beograd i Priština potvrdili da su saglasni sa predlogom tzv. evropskog sporazuma o daljem radu na normalizaciji odnosa, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da će u narednim nedeljama otkazati planirana putovanja i da će sve vreme i energiju usmeriti na rad na mapi puta kojom bi trebalo da se finalizuje ovaj sporazum. Kad, za manje od nedelju dana, Vučić se dao na daleki put. Otišao je u Dohu, glavni grad Katara, i tamo u miru proslavio svoj 53. rođendan uz čestitke koje su mu stizale od partijskih drugova i drugarica na društvenim mrežama i samo jednim javnim događajem – bakljadom na Ušću u Beogradu.
Dakle, glavni i jedini pregovarač iz Srbije ipak je malo putovao pre nego što u Beogradu dočeka izaslanika EU Miroslava Lajčaka. Naime, moraju da “usaglase” mapu puta pre najavljenog sastanka sa ministrom spoljnih poslova Žozepom Boreljom i kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem u Ohridu 18. marta. Izgleda da je Vučiću bio potreban predah od silnih obaveza kojima se izložio od početka godine u neprestanoj diplomatskoj borbi Srbije koju vodi svakodnevno uz živi TV prenos.
SJAJ I GLAMUR EMIRATA
Iako je bio u Persijskom zalivu nedavno, na sajmu naoružanja u Emiratima, predsednik Srbije je našao vreme i razlog da opet skokne na ekskluzivnu lokaciju i provede nekoliko dana daleko od evropskih i američkih posrednika, ambasadora kvinte i Ruske Federacije, te da se nadahne sjajem, bogatstvom i glamurom malene ali prebogate države u vlasništvu lokalnog šeika i njegove familije. Kao i uvek kada putuje na istok, to su momenti kada se vide snimci na kojima je Vučić nasmejan i zadovoljan kao da je došao među svoje. Za razliku od ovih, na snimcima sa Zapada deluje izmučeno i namrgođeno.
Pritisnut namerom evropskih i američkih posrednika da u mesecima kada bukti rat na istoku Evrope spreče bilo kakvu mogućnost izbijanja sukoba na Balkanu i svojom odlukom da sam “vodi politiku”, Vučić se poslednjih godinu dana našao u nezavidnoj poziciji koja dovodi do opisanih scena: putovanja na istok su zabavna, opuštena, to su druženja “sa prijateljima Srbije” sa kojih obično stižu kredit od milijardu dolara, dronovi samoubice, partnerstvo za Er Srbiju koje nam je sad lapidarno isporučio sa “važnih sastanaka” u Dohi. Na drugoj strani, putovanja na zapad su mučna, ali i sve ređa: sve više izostaju zvanične audijencije, crveni tepisi i vojni orkestri koji sviraju himnu Srbije u čast dolaska njenog predsednika. Naprotiv, javnost vidi scene iz sobičaka u Briselu, Minhenu, Davosu, sastanke na marginama uz šolju čaja i koka-kolu zero.
Ovakva situacija rezultat je desetogodišnje politike i nemogućnosti da se ode u Moskvu ili Peking iz poznatih razloga. Ni najpredaniji pratioci brojnih sastanaka na tim lokacijama ne mogu da se sete kada tu nisu Vučića videli veselog i nasmejanog. Zato se i čini da mu posebno nedostaju Putin i Si. Srbija je poslednjih godinu dana “spala” na Evropu i SAD, a jasno je da ništa od tih sastanaka nije preterano prijatno.
Posebno kada se ima na umu da Vučić na njih ide kao đak koji nije uradio domaći, što kod njega verovatno budi dodatnu nelagodu. Još grđe, sve je manje i tih odlazaka, pa su se srpska spoljna politika i putovanja njenog predsednika sveli na svakodnevne audijencije u Beogradu gde od ranog jutra Predsedništvo Srbije pohode ambasadori i sa kojih po pravilu stižu štura i saopštenja opšte namene. Dogodi se ponekad da naiđe ministar EU za susedsku politiku Oto Varhelji, pa se onda potpiše neki sporazum o dobijanju donacija iz EU ili novih povoljnih kredita. Ostali dolaze sa dve teme: kad će Kosovo i kad će sankcije Rusiji, odnosno usklađivanje sa spoljnom politikom EU.
Pored toga, relacije sa svetom izgledaju kao u doba kuge: jave nam da se predsednik čuo telefonom sa nekim, pa to bude objavljeno na njegovom Instagram nalogu.
Kosovo, usklađivanje politike, ponavljaju svi – sve vreme i svakoga dana. Pokušaj predsednika Srbije da proširi polje razgovora i stavi u pogon svoje pravničko znanje i političko iskustvo u odbrani međunarodnog prava ne nailazi na razumevanje.
“Niko ne želi ništa da čuje”, više puta je Vučić ponovio poslednjih meseci, i to je verovatno istina. “Partneri” nemaju nikakvu želju da slušaju o našim jadima i o tome kako je ceo sistem međunarodnog prava načet razbijanjem Jugoslavije, a ubijen bombardovanjem Srbije. Niko ne želi da sluša poređenja tipa: jeste, radi to danas Rusija u Ukrajini, ali to je radio NATO 1999. godine. Na ovakve opaske se prekida sastanak jer želi da se poruči da je neprimereno takvo poređenje, posebno imajući u vidu šta ruska vojska radi u Ukrajini.
SENKA IZOLACIJE
Odbijanjem da se odredi jasno i javno prema ratu u Ukrajini, Srbija je ostala sama u Evropi, jedina na onim mapama uz Belorusiju, koja se ne solidariše ni sa Evropom ni sa Ukrajinom. Politika “skrivanja ispod kamena” slabo radi u situaciji kada su bukvalno svi u Evropi na jednoj strani, a Srbija tvrdi da nije nigde.
Sa takvih pozicija se vode razgovori sa Beogradom, plus, ono što su svi znali, a to je da će ova godina biti “presudna” za “slučaj Kosova” jer 2024. godine teško da će iko imati kad da se suštinski posveti toj temi. Ta pozicija proizvodi prilično čudnu situaciju: ispada da Srbiju neko tera da se okrene ka Zapadu i da je to suština pritisaka, kako ih vlast definiše zajedno sa svojim TV analitičarima, a činjenica je da je zemlja odredila strateški put Srbije u EU samostalno, te svojom voljom preuzela određene obaveze kao i privilegije koje se pojavljuju na tom putu.
Razume se, i to je više puta potvrđeno, vlast u Srbiji vidi put u EU kao što doživljava izgradnju metroa u Beogradu: potpisuju se ugovori, prolazi neko vreme, prave se neki planovi, prave se revizije planova, potpisuju se novi ugovori, odustaje se od starih planova i usvajaju se novi, tu i tamo se nešto kopa, a niko više ne veruje da će se za života voziti metroom kroz Beograd. I uprkos svim nedostacima evropske administracije, svojim upornim odbijanjem da se solidariše u trenutku kada je to bilo očevidno najjednostavnije, Srbija je sebe dovela u poziciju države kojoj se kaže uzmi ili ostavi.
Da li je zbog toga Vučić namršten? Ili sluti da će u mesecima pred nama biti sve manje poseta važnih ljudi, što mu je u prethodnim godinama služilo kao pokazatelj njegove diplomatske umešnosti i poštovanja koje svi imaju prema Srbiji. Tek, nijednoj državi nije dobro ako je u velikoj krizi obeležena možda ne kao protivnik, ali sigurno ni kao saveznik onih kojima geografski i civilizacijski pripada.
Iz onoga što dolazi sa Zapada čujemo već da smo “parije”, iako Vučić javno govori da smo sprečili da to postanemo i sada se borimo za najmanju moguću stvar a ne da brzo i preko reda idemo ka EU, dobijamo još više pomoći u procesu diversifikacije izvora energenata i prelaska na zelenu ekonomiju, za koje je EU odredila stotine milijardi evra. Ta njegova diplomatija dovela je do rezultata da smo sada pred izborom da li hoćemo da budemo izolovani ili ne, umesto da budemo za glavnim stolom i da u svemu učestvujemo zajedno sa drugim evropskim državama. A to zaista izaziva mučninu, nastavak tog života na političkoj i civilizacijskoj margini.
