Izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, koje je Skupština Srbije usvojila u petak, 29. jula, unose u ovu oblast značajne novine. Dobar deo izmena u širokoj javnosti naišao je na odobravanje, međutim, nekoliko tačaka izaziva ozbiljna sporenja. Samo po sebi, to nije ni problem ni presedan.
Dobra vest je da je stomatološka zaštita za decu stariju od 18 godina, odnosno do kraja srednjoškolskog školovanja, kao i za studente do kraja studija, a najkasnije do 26 godina – besplatna. Predviđeno je i proširenje zdravstvene zaštite na lečenje žrtava nasilja u porodici, trgovine ljudima, a od 2012. godine i onih koji boluju od retkih bolesti. Stvoreni su i uslovi da se u roku od tri godine uvede elektronska zdravstvena kartica koja će biti usklađena sa zemljama EU, pošto je predviđeno da do 2015. godine bude završeno informaciono povezivanje zdravstvenog sistema na svim nivoima. Važna novina u izmenjenom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti je osnivanje Uprave za skrining programe radi smanjenja obolevanja i umiranja od malignih bolesti, s obzirom na to da su one najčešći uzrok smrtnosti posle bolesti krvnih sudova i srca.
Novim izmenama, ubuduće će biti moguća i promena pola na teret zdravstvenog fonda ukoliko postoje medicinski razlozi za to. U prvom trenutku, činilo se da će ovo biti glavna tačka spoticanja koja će izazvati odijum prema izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Međutim, krupniji zalogaj, koji javnost očigledno nije spremna da proguta, jeste odredba koja kaže da dete koje ima 15 godina i sposobno je za rasuđivanje ima pravo da samo obavi uvid u medicinsku dokumentaciju, kao i pravo na poverljivost podataka koji se nalaze u toj dokumentaciji. Zdravstveni radnik dužan je, međutim, da u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta saopšti roditeljima ili starateljima informacije o njegovom zdravstvenom stanju i pored njegovog zahteva da se te informacije ne saopšte.
KAKO EVROPA KAŽE: Još tokom skupštinske rasprave, ova odredba izazvala je negodovanje poslanika opozicije. Poslanici Srpske radikalne stranke (SRS) naveli su da je važno da roditelji imaju pravo na puno informisanje o zdravstvenom stanju svoje dece i da nije jasno kom stepenu tajnosti pripadaju podaci koje je neophodno saopštiti roditeljima. Ministar zdravlja Zoran Stanković rekao je da je Skupština dostavila materijale Unicefu, čije je viđenje da, sa aspekta prava deteta, predložene izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju sadrže veoma važne novine. One se, kako je ministar objasnio poslanicima, odnose na usklađivanje zakona sa Konvencijom o pravima deteta i Ustavom koji garantuje najviši standard zdravstvene zaštite za svu decu.
Još jedno objašnjenje zakonodavaca došlo je od predsednice Skupštine Srbije Slavice Đukić-Dejanović, koja je u izjavi za „Pres“ rekla da lično smatra da donošenje ovakvih pravila nije bilo neophodno, ali da je poželjno ako želimo u EU: „Ova odredba je posledica potrebe da se naše zakonodavstvo usaglasi sa određenim aktima koji se primenjuju u većini evropskih zemalja. Mislim da se u praksi ovaj zakon ipak neće striktno primenjivati“, izjavila je Đukić-Dejanović. U medijima, ovih dana mogle su se pročitati izjave poslanika vladajuće koalicije koji su podržali ovu izmenu zakona, a da nijedan nijednog trenutka nije imao objašnjenje kako je ovakva odredba u interesu deteta, zbog čega je za društvo, decu i roditelje bitno da ona postoji i koja to prava štiti. Umesto toga, ostavljeno je beskonačno mnogo prostora za spekulacije i (videće se kasnije) roditeljske strahove i sumnje u sopstvenu decu i nepoverenje u zdravstveni sistem. A posebno bljutav ukus ostavlja činjenica da vladajuća koalicija, u nedostatku boljeg objašnjenja, ide naruku sopstvenim protivnicima koji i inače tvrde da se gomile besmislenih i na Srbiju neprimenjivih zakona donose samo da bismo se što pre približili Evropskoj uniji, te to približavanje polako postaje samo sebi svrha. Kako drugačije objasniti jasno izraženu sumnju predsednice Skupštine u to da će doneti zakon biti primenjivan?
O čemu je, dakle, reč? Ako petnaestogodišnjak ima izvesne zdravstvene tegobe, može samostalno da se obrati lekaru, a ako ne želi da roditelji to doznaju, ima pravo da od lekara zatraži da podaci iz njegovog zdravstvenog kartona ostanu tajni za svakoga, pa i za roditelje ili staratelje. Ako lekar, međutim, proceni da su život ili zdravlje petnaestogodišnjaka ozbiljno ugroženi, dužan je da o tome obavesti roditelje.
Sudeći po reakcijama i komentarima, prvo što je zabrinulo ovdašnje roditelje jesu ideje o narkomaniji i abortusu. Pre svega, ovde treba napomenuti da je Zakon i do sada devojkama starijim od 16 godina omogućavao prekid trudnoće bez saglasnosti roditelja, te je sada, u slučaju abortusa, granica samo spuštena za jednu godinu. Logika koja kaže da će deca sada češće sakrivati od roditelja da se drogiraju ili da su u drugom stanju, zanemaruje, pre svega, činjenicu da je uslov za takvo sakrivanje – obraćanje lekaru. Dakle, da bi u slučajevima koje zakon predviđa podaci ostali tajna za roditelje, neophodno je da dete prvo potraži medicinsku pomoć. Osim toga, većina lekara sa kojima je „Vreme“ razgovaralo, slaže se da su narkomanija i abortus, kao ekstremni primeri, zapravo slučajevi koji spadaju u „ozbiljno ugrožavanje života i zdravlja“ i da je malo verovatno da će iko od njihovih kolega izbeći da o tome obavesti roditelje. Isto važi i za svaku vrstu hirurške intervencije koja podrazumeva uvođenje u totalnu anesteziju, jer je reč o ozbiljnoj proceduri, koja sa sobom uvek nosi rizik, te ni u ovom slučaju roditelji neće ostati uskraćeni za informacije o stanju deteta. Izvesna doza panike koja je zavladala među roditeljima, kao da ih sprečava da vide da ovaj zakon ne obavezuje decu da skrivaju od njih informacije o svom zdravlju.
ŠTA MLADI KRIJU: Druga grupa negativnih reakcija dolazi iz redova stručnjaka, pre svega psihologa, a njihovi argumenti počivaju na tezi da Srbija sa ovdašnjim mentalitetom nije dorasla ovolikom stepenu slobode za starije maloletnike. Na primer, psiholog Branka Tišma izjavljuje za „Pres“ da u Srbiji deca od 15 godina nisu naviknuta da sama donose odluke, a posebno ne o zdravlju: „Ovo je naglo menjanje stvari koje može imati nesagledive posledice! Ne mislim da je sve što preuzimamo od Evrope dobro.“ Doprinos ovakvom stavu dala je za isti list i urednica portala Zdravoskop Zorica Marković: „Koliko god da su ove odredbe u duhu poštovanja ljudskih prava, mi im u ovom trenutku nismo dorasli. Opravdano strahujem da će se krivo tumačiti i vrlo brzo zloupotrebiti u praksi.“ Pedijatar i načelnica Dečjeg dispanzera Doma zdravlja „Vračar“, primarijus dr Verica Dikanović za „Politiku“ kaže da je, gledajući decu našeg podneblja, ovo rešenje preuranjeno: „Ne možemo našu decu, život i vaspitanje, porediti sa zapadnim načinom života, gde ovakve odredbe važe“, rekla je ona i složila se da dete treba da pita sve što ga zanima u vezi sa zdravljem.
Jedini glas suprotnog mišljenja stigao je, preko „Politike“ i „Večernjih novosti“, od psihologa Vesne Brzev-Ćurčić, koja iza sebe ima 30 godina iskustva na odseku za adolescentnu psihijatriju KBC „Dr Dragiša Mišović“, koja je rekla da deca od 15 godina već imaju dovoljno zrelosti da mogu da odlučuju o nekim važnim aspektima svog života: „Ovde nije ključno pitanje da li će lekar i dete od roditelja sakriti informaciju, nego kakav su odnos dete i roditelj uspostavili do 15. godine i šta je to što motiviše dete da od roditelja sakrije činjenicu da boluje. Prirodno je da dete od roditelja traži zaštitu, utehu, savet ili pomoć, a ne da krije. Sakrivaće ona deca koja će time sebe štititi od roditelja – moguće kazne, progona, osuđivanja ili, što je češći slučaj, štitiće roditelja od saznanja da je bolesno.“ Brzev-Ćurčić je u izjavi za „Politiku“ priznala i da je tokom svoje prakse često svesno kršila zakon primajući decu bez uputa i zdravstvene knjižice, jer su ona govorila da ako bi tražila knjižicu, roditeljima bi morala da kažu gde idu, a onda bi ih oni pitali „da li si lud, pa ideš tamo“ i slično. Samo ova izjava krije u sebi dovoljan razlog za ovakvu zakonsku odredbu: deca koja su i do sada krila od roditelja izvesne tegobe, sada bar imaju mogućnost da bez straha potraže adekvatnu pomoć.
Zašto je onda – ako je tako jednostavno uvideti dovoljan razlog za zakonsku odredbu koja deci ništa ne zabranjuje, već im samo omogućava da određene stvari ostanu između njih i lekara – delu javnosti teško da proguta najnoviju izmenu Zakona o zdravstvenoj zaštiti? Zašto nemamo poverenja u svoju decu i smatramo da su manje zreli od svojih evropskih vršnjaka, a da im pre toga nismo ni dali priliku da testiraju sopstvenu zrelost? I zašto se koplja lome oko petnaestogodišnjaka kojima Zakon o radu dopušta da zasnuju radni odnos i to nikome ne smeta? Biće da je ključna reč poverenje, bilo da je reč o poverenju roditelja u decu, dece u roditelje ili poverenja vlasti u samu sebe i zakone koje donosi.
