Zabrinutost, a ne panika

Vidno uzrujan što su tri osobe zaražene virusom HIV putem transfuzije, ali i zbog izjava za štampu od strane stručnjaka-neistomišljenika, ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević kaže za „Vreme“ da je „Služba za transfuziju u februaru 2003. godine dobila novog načelnika odeljenja, novog šefa odseka, novu glavnu sestru, nezavisno od ovog slučaja i bez veze sa ovim slučajem, jer je bilo propusta u radu.“

„VREME„: Među građanima postoji panika: pitaju se da li će biti zaraženi ako daju ili prime krv.

MILOSAVljEVIĆ: Panika je vrlo ozbiljna reč. Ja ne bih rekao da je u pitanju panika, ali zabrinutost svakako da. Radi se o strašnom događaju, koji mene lično kao čoveka i roditelja vrlo pogađa. Kao ministra me pogađa na način da analiziram jesmo li mi uopšte nešto uradili na polju transfuzije. Od oktobra 2002. godine teče ozbiljan projekat Nacionalne službe transfuzije, s ciljem da se ona dodatno unapredi i dovede u sklad sa visokim standardima ove struke. S druge strane, treba reći da se transfuzija obavlja u našoj zemlji već 60 godina i da se pacijentima godišnje dâ 200.000 transfuzija. Niz ljudi – doktora, sestara i osoba drugih profila – svoj posao radi krajnje savesno i odgovorno, onako kako treba. To je toliko odgovoran posao da grešku diže do ogromnih razmera. Vidimo na ovom primeru. Uradićemo sve što možemo, a to je da građani mogu biti sigurni da od marta 2003. nijedan sporni nalaz u slučaju ove konkretne laboratorije nije konstatovan.

Dr Branko Čalija, predsednik Stručne transfuziološke sekcije Srpskog lekarskog društva, rekao je da u „Tiršovoj“ i u Institutu za majku i dete vlada epidemija žutice za koju se sumnja da je posledica transfuzije?

Nema govora o epidemiji. Kada se bilo koja zarazna bolest masovno pojavi, govori se o epidemiji. Prema tome, koristiti u javnim nastupima za medije reč epidemija u ovom kontekstu u kom je kolega koga ste pomenuli koristio neodgovorno je jer nije tačno. Nažalost, u izjavama pomenutog doktora i još nekolicine doktora ima veoma mnogo ličnih pobuda, koje izbijaju u prvi plan i stvaraju sliku koja nije dobra. Reći ću slobodno da to prelazi granice etičnog ponašanja lekara i nastupa u javnosti. Treba biti veoma oprezan pri obraćanju medijima i meriti svaku svoju reč. To se posebno očekuje od osobe koja je predsednik jedne od sekcija Srpskog lekarskog društva. Ali nije na meni da to procenjujem, Sekcija će to sama morati da proceni, jer on govori u svoje ime a ne u ime Sekcije što nije korektno. S druge strane, među kolegama koji su nastupali u javnosti ovih dana ima ljudi koji su nekoliko godina bili na pozicijama zamenika direktora instituta ili pomoćnika, ima ljudi koji su godinama vodili određene institucije pa ih više ne vode, ima ljudi koji su lično nezadovoljni svojim trenutnim statusom i onda, bojim se, koriste ovu situaciju kao priliku da svoje lično nezadovoljstvo stave u prvi plan, davanjem ovakvih neodgovornih izjava. Mnogi od njih su u okviru podrške EU-a zdravstvu Srbije za projekat Nacionalnog sistema transfuzije konkurisali da rade kao eksperti u tom projektu pa nisu odabrani.

Transfuziolozi tvrde da naša transfuziološka služba nikada nije bila loša, pa čak i da je veoma dobra.

Slažem se. Da Služba nije dobra, mi ne bismo bili u stanju da na ovaj način ispitamo sve okolnosti. Ali nijedna služba nije dovoljno dobra da ne bi mogla da bude još bolja. Postoje određene direktive iz ove oblasti, na primer EU-a, koje kažu da posao koji se odnosi na prikupljanje uzoraka krvi i na davanje transfuzije pacijentima treba da bude razdvojen od posla koji je vezan za testiranje. To su stvari koje kroz ovaj projekat treba da budu promenjene. Reč je o donaciji EU-a od pet miliona evra koja nije mala i biće investirana jednim delom u građevinske radove u tri centralne institucije, drugim delom u opremu. Mi nismo čekali donaciju, nego je oprema kupovana iz budžeta 2002. godine i instalirana početkom 2003. u centralnom Institutu za transfuziju krvi Srbije. Moram reći da smo i tada imali poslaničko pitanje koje se odnosilo na transfuziju, a vezano je za nenamensko trošenje budžetskih sredstava što nije odgovaralo istini. To je na kraju i objašnjeno, jer upravo to što je kupljeno koristi za obradu krvi koja je dobijena donacijama. Podizanje kvaliteta transfuziološke službe, naime, treba da dovede do ujednačavanja dobrovoljnog davalaštva cele zemlje koje je neravnomerno. Hoćemo da ujednačimo standarde u svim delovima Srbije, a sve drugo vezano za detalje oko organizacije jeste pitanje struke i tu su ti transfuziolozi sa dugogodišnjim iskustvom najpozvaniji. Oni treba da daju glavni doprinos, a ne samo da budu protiv, da ne postoji ništa što će podržati. U protivnom, nešto nije u redu.