»Vreme«, prvih deset godina

Dvadeset devetog oktobra 1990. godine izašao je iz štampe prvi broj beogradskog nedeljnika „Vreme“. Na naslovnoj strani bio je naslov „Srpska ruka u srpskom džepu“. Sećanje me ne vara: smislio ga je Milan Milošević, negde oko tri ujutro, kao repliku na hrvatski poklič iz predvečerja ratnih godina: „Hrvatska strojnica o hrvatskom ramenu“. Taj naslov „Vremena“ svedočio je o nekakvoj aktuelnoj pljačkaškoj aferi a, bogami, mogao bi biti objavljen i danas, deset godina posle.

Prvi broj „Vremena“ štampan je u tiražu od 80.000 primeraka i prodavan po ceni od 3,5 DEM za primerak. Pokazalo se da je tiraž bio nerealno visok (barem upola) ali je cena bila sasvim realna. Deset godina posle, „Vreme“ je štampano u tiražu od 31.642 primerka i prodaje se po ceni od 1,33 DEM. Tiraž je realan, ali je cena nerealno niska. Zemlja se smanjila, publika je osiromašila, a ni mi nismo više isti. Neki misle da smo gori, neki veruju da smo bolji. Evo šta nam je pre neki dan napisao čitalac Dragan Jeremić, student u Beogradu:

„Zahvaljujući vama saznao sam šta se dešavalo na ulicama Beograda onog famoznog 9. marta, iako sam tada imao samo 16 godina. Možda vam ova tvrdnja deluje bizarno, ali ću vam je objasniti. Tada sam živeo u rudarskom gradu na istoku Srbije, gde niko nije znao, pa čak ni moji roditelji, šta se zapravo tada dogodilo. Provevši vikend kod rođaka u Beogradu, došao sam do vašeg lista na stepeništu zgrade u kojoj su rođaci živeli, na vrhu gomile starih novina, spremnih za bacanje. Pročitao sam ‘Vreme’ i video da u njemu piše nešto sasvim drugo od onoga što su mi roditelji i tadašnji Dnevnik RTB a saopštavali o događajima… Kada sam raspravljao sa roditeljima o pročitanim tekstovima iz vašeg lista, upamtio sam reči mog oca, inače obrazovanog čoveka koji se zaglavio u Titovoj, pa zatim Slobinoj demokratiji: ‘Sine, svako piše onako kako mu plate, nema nezavisnih novinara nigde na svetu!’“

Ni mi sami ne volimo da o nama govore kao o nezavisnim novinama i nezavisnim novinarima. Mi verujemo da je naša uloga u prethodnih deset godina (kao što će biti i u narednih 110 godina) bila da štitimo javni interes. Neki put s manje, drugi put s više uspeha. Naravno, i da nam čitaoci plate za tu uslugu, a da nas država ne kažnjava što se trudimo da je popravimo.

Veliki je broj ljudi koji su zaslužni za nastanak i opstanak „Vremena“ i koji će biti zaslužni za njegov dalji razvoj. Svima zahvaljujemo, a oni će se sami prepoznati, kao što se prepoznaju oni koji su nam radili o glavi.

Deset godina i nije baš neki dug istorijski period, ali kada se zna o kojih deset godina se radi, molimo da nam se prizna beneficirani radni staž, barem dve za jednu godinu.

Kad bi čovek sabirao, video bi da je tu bilo ratova maltene koliko i godina, a da ne pominjem permanentni rat s režimom koji je bio mnogo zgodan za opisivanje i crtanje, a mnogo nezgodan za preživljavanje, jer je hteo da precrtava.

Pre šest godina gostovao sam u nekoj emisiji lokalne radio-stanice. Javio se slušalac i pitao me kako me nije sramota da radim u tom antisrpskom đubretu. Mislio čovek na „Vreme“. Po glasu osećam da je iznerviran. Dam mu prosto medicinski savet. „Gospodine“, kažem ja, „ako vas toliko nerviramo, nemojte kupovati novine.“ Odgovara: „Ja ih i ne kupujem.“ „Pa kako ih onda čitate?“ Glas mu je još piskaviji: „Ja to đubre ne čitam!“ Sad se ja iznerviram: „Pa kako znate da smo đubre?“ Slavodobitno: „Bilo je na televiziji.“

Nešto slutim da je sada pravo vreme da se poklonimo i počnemo sve

iz ­početka.