"Iguman se pakovao tri dana, pakovao se i plakao pred ljudima koji su tamo bili", kaže za "Vreme" Lazar Mišić, traktorista. " Ta dva zvona što je odneo dobio je na poklon"
U subotu 27. oktobra u svim pravoslavnim hramovima obeleženo je rođenje svete Paraskeve. Prazničnoj liturgiji u manastiru Hopovo, prvi put od kako je manastir ’81. godine obnovljen, prisustvovalo je svega nekoliko vernika. Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je manastir poharala ruka doskorašnjeg starešine manastira, arhimandrita Ilariona.
Pošto je pre tri meseca osumnjičen za blud i pedofiliju, a posle sprovedene istrage koja se sada „kiseli“ kod Okružnog javnog tužioca, igumana je dužnosti razrešio episkop Vasilije, poglavar sremske eparhije, i za privremenog starešinu imenovao jeromonaha Savu iz manastira Krušedol. Više od hiljadu vernika sprečilo je primopredaju dužnosti uz tvrdnju da je slučaj iskonstruisan, da je svemu razlog dugogodišnji sukob između vladike i igumana, ljubomore i novca radi.
Po pisanju sremskokarlovačkog „Građanskog lista“, arhimandrit je, skupa sa dva monaha i jednom monahinjom, iznenada zatim napustio manastir i sa sobom poneo sve vredne stvari iz tog zdanja. Spisak odnetih vrednosti je impozantan: zvona sa zvonika manastirskog hrama, svešteničke odežde, prestoni krst, kivot s moštima svete Tekle, kandila sa ikonostasa, poljoprivredne mašine, dva automobila, ogrevno drvo i hrastovu građu, zamrzivač, sitnu i krupnu stoku te seno i kukuruz. Sve iznenada, u toku jedne noći.
RADNICI NAMERNICI: Policijski kapetan Dragan Roljić kaže da se „ne moze još sa sigurnosću reći da je sve te stvari odneo bivši starešina manastira Hopovo“ i da se „istraga radi u više pravaca“. Obim, bizarnost i brzina „posla“, međutim, otvaraju niz pitanja.
„Nemam blagoslov da bilo kome o ovome govorim“, rekla je monahinja tužna pogleda koja je poslovala u manastirskoj crkvi. Posle ponovljene molbe malo se nećkala, zaustila pa se prenula: „Ne, ne, ne mogu. Pitajte oca Savu, on vam može reći. Ili pođite kod vladike. Otac Sava sad ode u Krušedol, ima zakazano venčanje i krštenje, do uveče će se vratiti“, reče i zamače za ugao.
Iza manastira je štala, koš za kukuruz, kokošinjac, tor… U štali krava – videvši neznanca riče, hoće da se otrgne od jasala. Tri praseta se šćućurila u ćošku povećeg boksa i skiče: imaju loše iskustvo sa nepoznatima, svedoci su skorašnjeg odvođenja u nepoznato i plaše se iste sudbine.
Kroz kapiju ekonomskog dvorišta ispresecanog mnogim tragovima većih i manjih vozila dolazi čovek u radnom odelu i gura ručna kolica. Kaže da je izbeglica iz Hrvatske, da radi na manastirskom imanju već nekoliko godina ali da ne zna tačno šta se kritičnih dana događalo, bio je odsutan zbog privatnog posla. Ne zna koliko je sve trajalo, koliko je ljudi učestvovalo, kako su zvona skinuta. Sada pomaže ocu Savi da konak dovede u red, poznaju se odranije. „Sve je ispretumbano unutra, razneto“, kaže. Govori tiho, odmerava reči, luta pogledom, žao mu je što se sve to dogodilo, još mu je žalije što su se novine toga dohvatile. „Nije istina da je sve odneto kako pišu. Brašna ima da se ne može potrošiti, ima ga toliko da i stoku njime hranim, seno je balirano i napakovano na tavan, eno je steona krava, prasići, kokoške, nešto ovaca… Nije istina ni da je manastir bez zvona ostavio. Ta dva zvona što je odneo on je i doneo. Uostalom, zvonilo je jutros za liturgiju.“ Na pitanje šta misli, šta i zašto bî, šta bî, vrti glavom, uzdiše: „Svašta se priča“. O ocu Ilarionu ima samo lepe reči. „Vredan čovek“, kaže. Pokušava da dočara kako je donedavno ekonomija izgledala: „Dvesta kokošaka je bilo, puna štala goveda, deset prasadi i dve krmače.“ Naglo prestaje i polazi prema štali. Kaže još da će čim završi sa ovim poslom, dok se dovede sve u red, napustiti manastir i on, ići će za Ameriku, dosta mu je svega.
Ispred manastira stoji žena, nudi na prodaju med, jabuke i rakiju. Posle kratkog razmišljanja pristaje na razgovor. „Gr’ota je da neko o njemu tako govori. On kad je ovde došao, sve je bilo u korovu. Ova lepota je njegova zasluga“, govori i pokazuje oko sebe, na baštu, voćnjak, ribnjak, livade. Nema zbora, imanje je, što bi Sremci rekli, „utegnuto kao tamburica“. Manastir, spolja gledano, takođe. „Meni je žao što je on otišao. Mislim da je razlog samo ljubomora što je ovako lepo manastir sredio, jedini što Irig ima. Ja ne znam što su se na njega tako okomili, pogotovo zašto su morali to u novine da daju“. Nema šta više da kaže, rekla je šta zna, za više informacija upućuje na komšije, vikendaše.
U ograđenom voćnjaku, pored parkinga, planduju ovce. Jedna, dve, tri… ukupno dvanaest.
Na skretanju za manastir sa glavnog puta, ispred svoje kuće, za tezgom stoji Slobodan Vuković, prodaje standardni asortiman: med, rakiju, jabuke, grožđe. Govorljiv, ne štedi reči: „Popovi su postali mafijaši. I taj vladika, i on je mafijaš. Ni oni sami više ne veruju u Boga. Veruju samo u lovu. Pogledajte samo: od rata pa naovamo, svi voze besna kola, mercedese i šta ti ja znam. Sve su se na sirotinji nakrali. I Sava, kada je prvi put došao da ga smeni, odmah je pokupio sve pare, sve ‘cedulje’ za žito što je ovaj izveo, ovce hteo da proda… Ni on u Boga ne veruje, i on je došao da se naćapa.“
Priseća se: „Kada sam se ja ovde doselio ’81, manastir je bio zatvoren, nije bilo nikog. Poslen su došle dve monahinje, služio je pop iz Iriga, neki Dragan. Bitanga, samo je drpisao pare. Ilarion kada je došao, počeo je da stvara. Lepo smo sarađivali u početku.“
Prepričava nedavne događaje, kaže da je sve video: „Ovde prodajem svaki dan, tu sam kao carinik, sve vidim šta rade ali šta su vozili ne bih znao, sramota je da lažem. Kažu da je odn’o mnogo stvari, doduše tu je bio dva’es godina, stvarao. Tri dana je trajalo. Jedan šleper je nosio ku’ruz, sutradan manji kamioni, a zadnji dan je došao jedan ogroman crveni šleper novosadske registracije sa ciradom, volvo. Ranom zorom je otišao nadole, prema Irigu i on je za njim išao kolima. To jutro kada je Ilarion otišao, Sava je došao sa još jednim, natovarili pun auto i išli su od dole sve smejući se. I oni su uzeli na konto ovog. One dragocenosti što je na radiju javljeno da su odnete odneli su oni, ne Ilarion. A njemu će se pripisati. Najbolje je pitati u miliciji, oni će najbolje znati.“
POLICIJA I KAFANA: U policijskoj stanici sedi dežurni, ćaska sa dva-tri pozornika. Kaže da inspektor koji radi na slučaju nije tu, subota je, a on nije ovlašćen da daje izjave. Posle argumenta koji je toga dana više puta „upalio“, da javnost ima prava da zna šta se u „našem, do čijem li, manastiru događa“ ipak pristaje, doduše nezvanično: „Prvo je bilo obaveštenje da je arhimandrit otišao u neki manastir, tamo kod Priboja, posle da tamo nije stigao već da je otišao u manastir Mileševa, kod ‘onog’ Filareta. Poslata je depeša u Prijepolje da se to proveri.“ Naglašava da je popis odnetih stvari dostavljen tek u pet popodne, i to iz Sremskih Karlovaca, ne iz manastira. Ne može ništa posebno da kaže o Ilarionu, ne poznaje ga baš, jedino što zna jeste da je dvaput vozio pripit. Svaki dan je svraćao u kafanu preko puta, tamo se možda nešto više može saznati.
U kafani, manje-više ista priča: dobar, vredan, itd. „Svako jutro čovek navraćao, pročita novine, popije jednu-dve i ode. Kad je imao službu, nije ni tu jednu.“ Posebno ističe da je postove redovno postio. Ne može ništa više da kaže, sem da je veče pred odlazak navratio, pozajmio trista dinara za „pasoš za kerove“ i otišao. Sutra se tek saznalo da je otišao. Razgovoru se priključuje nekolicina gostiju, ne žele imena da kažu. Sve što je odneo, kažu, njegovo je a onaj audi na kome se insistira je krš iz ’81. godine, za razliku od limuzina u kojima se voze Vasilije i Sava. „Onu građu što se spominje poklonio mu je Slavko ‘Šumar’, njemu lično, da sagradi zvonik, rekao je da će potpisati ako treba.“ Za vladiku i jeromonaha kažu da su se urotili, da je novac u pitanju: „U Hopovo dnevno dođe po trideset autobusa dece, neka svako priloži po deset dinara, pa vidi koja je to para, oni to hoće za sebe, a on je sve u manastir ulagao.“ Preporučuju da je najbolje raspitati se kod ljudi koji su radili na manastirskoj zemlji, pokazuju put do jednog od njih.
„Iguman se pakovao tri dana, pakovao se i plakao pred ljudima koji su tamo bili“, kaže za „Vreme“ Lazar Mišić, traktorista (iako istog prezimena, nije u srodstvu sa igumanom). „Ne znam šta po crkvenim zakonima pripada manastiru a šta njemu, ali mislim da je ono što sam ja kupio za svoje pare moja imovina. Traktor i prikolica, poljoprivredna mašinerija, vode se na ime Boška Mišića iz Gospođinaca, njegovog oca, i to nikako ne može biti manastirska imovina. Poneo je još dva kauča, jedan orman i vitrinu iz svoje sobe… Ta dva zvona što je odneo dobio je na poklon. Jedno je doneo još za vreme rata, iz Bosne, sa Kupresa. Drugo je dobio posle tri godine ubeđivanja i prepiske od jednog Nemca iz Hamburga, naslednika livca zvona iz Vrbasa, sa tamošnje napuštene katoličke crkve. Jedva ga je iskamčio.“
Mišljenja je da je afera sa pedofilijom čista nameštaljka: „Ako je uhvaćen na delu, morala bi postojati optužnica kao kuća velika, a koliko smo mi upoznati optužnice nema.“ Čudno mu je kako se na licu mesta zatekla novinarka „Građanskog lista“ sa sve snimateljem.
DI SU NOVCI: Napominje da je iguman obnovio dva manastira i jednu crkvu. Prvo Grgetek, gde je od ruševine napravio lep manastir, crkvu u Neradinu takođe. Kada je tamo sve sredio, prebačen je ovamo, opet u ruševinu. Sad kad je i ovde sređeno, valjda vladika ima nekog svog da postavi na gotovo. „On se sve nadao da će ostati, dvadeset godina je proveo ovde.“
Ubeđen je da su u pitanju finansije. „Od manastirskih prihoda, od poseta turista i ekskurzija prihod je išao i eparhiji. Čini se da je onima bilo malo što dobiju, a njemu mnogo što daje. Manastir je trebalo i održavati. Otkako smo mi tamo nije bilo dana da ne bude pet-šest radnika, napravio novi sanitarni čvor za posetioce, sa vodokotlićima i lavaboima, kaljeve peći prezidao. Petnaest, dvadeset porodica je u ovoj krizi živelo od rada u manastiru. Pošten je bio, bar što se nas radnika tiče, redovno nas je svake subote isplaćivao. A zvonik je podigao od prodaje dve kuće koje je od oca nasledio.“
Kaže da je bio na utovaru i tvrdi da nije istina da je sve ono on odneo. „Kompletno stado ovaca je ostavio, kravu, prasad, nešto živine, kukuruz, seno i detelinu, ogrev.“ Gde se sve to sada delo, kao i relikvije, ne zna.
„Sve je to rezultat sukoba sa vladikom Vasilijem. Vladika je ovde postavio sve sveštenike iz Bosne, svoje zemljake, a ovaj je Vojvođanin pa se valjda ne uklapa u taj orkestar. Ti sveštenici se ponašaju kao da smo mi zbog njih, a ne oni zbog nas, za opelo po dvesta pedeset maraka naplaćuju, cenjkaju se kao na pijaci, za vreme rata su svu pomoć u Bosnu slali, tamo trgovine imaju.“
Vladika Vasilije je preko svog sekretara odbio da govori za novine i izloži svoje viđenje slučaja. „Vi novinari samo pišete kad se nešto loše dogodi, lepe događaje preskačete“, jetko je primetio sekretar. „Prenos moštiju svetog cara Uroša ste preskočili.“ Ko bi, uostalom, bio kriv što se za ovakve bizarnosti saznaje ako ne novinari. Šta nije objavljeno, poznato je, nije se ni dogodilo.
Afera je ozbiljna i mnoga pitanja ostaju otvorena: šta se zaista dogodilo u zakorovljenoj bašti Vladičanskog dvora pre tri meseca, da li je moguće da su deca u ovako suptilnoj stvari lažno optužila osumnjičenog arhimandrita, zašto tužilaštvo o tome ćuti, gde su relikvije i novac, zašto je istraga tako spora? Zašto se, na kraju krajeva, ne oglašavaju Sinod i Crkveni sud? Zar velikodostojnicima još nije jasno da njihov poslovični autizam samo šteti onome što je ostalo od „najznačajnije srpske nacionalne institucije“? Ili ih je baš briga.
U ulazu u manastir Hopovo, na zidu s desne strane visi uramljena replika baroknog prikaza strašnog suda: arhanđel Mihajlo plamenim mačem brani grešnicima pristup Svetom Trojstvu, pod njegovim nogama Đavo u obliku aždaje skuplja grešne duše i baca u Pakao. Na dnu, u večitom ognju, nalaze se grešnici nad grešnicima: bludnici i srebroljupci. Za opomenu svakome ko u manastir ulazi. Ne samo posetiocima.
Iguman manastira Hopovo Ilarion, u ličnoj karti Jovan Mišić, došao je sa delom monaštva, i prtljagom, u manastir Mileševu. Prtljag iz dva šlepera je istovaren u manastirske zgrade. Iako je viđen na službi u Mileševi, monahinje poriču da je tu. Jedini trag njegovog dolaska ili, bolje rečeno, vidljiv trag njegovog šleperskog prtljaga, jesu morke koje pasu, ili će biti kljucaju, u manastirskoj porti. Trag druge vrste o njegovom boravku u Mileševi jeste izveštaj prijepoljske policije, koji je ova sačinila na zahtev kolega iz Sremske Mitrovice. Ilarion je, vele, sarađivao, i sad je sve u rukama organa.
JESTE LI IZ POLICIJE: No, da krenemo ispočetka i redom. Pođemo u Prijepolje, jašta nego istraživački, zadatak rođen za dokazivanje. Kako smo, naravno, zahvaljujući izvorima, opipali temu, pravo u manastir Mileševa. Kapija, crkva, kameni zid, uređena porta, morke i paunovi… Kad tu smo, uđemo u crkvu, Beli anđeo, u toku zaštita fresaka. Izađemo, jedna monahinja prisutna. Obratimo se, u pola glasa pitamo za igumana Ilariona. Jesmo li iz policije, uzvraća pitanjem, kad kažemo ko smo, nastavlja, pognute glave, šapatom, vladika Filaret zabranio da govore o tome, nikome ne smeju o tome da pričaju, bio jedan kaluđer, sa još dva, i jednom monahinjom, sad je dole, u Prijepolju, u Vladičanskom dvoru. A manastirska imovina, koju je Ilarion „poveo“ sa sobom, mora da je tu negde, tu su mu paščad, u kavezu, veeelika, eto morki.
Meštanka, baš mlađa i baš svetovnog izgleda, sve videla, nije znala o čemu se radi dok na televiziji nije čula. Kad su stigli šleperi i dva auta, monahinje se pogubile, stoka, koze, ko zna šta još, sve je u novoj zgradi koja je namenjena za kokošinjac, sve tu, ali ne možeš prići, dva velika kera, jedino morke napolju. Krenemo da osmotrimo kokošinjac, kad šarplaninac, koga nismo primetili, uze glasno da širi čeljusti. A kokošinjac, ko sastavljene štale, pa dugačak. Vidimo dva civila koji cepaju drva, pitamo za monahe, kad protrča jedan sa bradom, u maskirnoj vojničkoj uniformi, za pojasom mu i platnena futrola za pištolj. Nazva boga, otac Nektarije, pitamo za Ilariona, tu je, dole u Prijepolju, bog će znati šta tu ima, lakrdija, kaže, i ode, trčeći, da mu ne pobegnu ovce. Naiđe starija monahinja, stroga, pita šta ćemo na manastirskoj ekonomiji, kažemo, gleda nas, kao da se čudi kako smemo da postavimo takvo pitanje, odmahuje glavom.
Vratimo se u Prijepolje, do Vladičanskog dvora koji je Filaret podigao na mestu stare policijske stanice. Vladika, na otvaranju, sam prizn’o ko je dao pare, rek’o, „Istina je jedna, kao što je bog jedan, pare je dao Slobodan Milošević“. Velike i crne metalne kapije zatvorile ulicu, rezidencija u četiri nivoa, unutra, oni koji su videli vele, sam mermer, mesing i puno drvo, keramika, džakuzi… samo 1300 kvadrata. Priđemo, pozvonimo, izađe jedan u civilu, somotske pantalone, raskopčana košulja, tregeri, primi nas u predsoblje predsoblja. Čuo za igumana Ilariona, ali, nije tu, imamo informacije da jeste, on nema, ko je on, on je ovde. Upitamo i za vladiku, vladika na sastanku.
DOMAĆIN: Kad je tako, odemo u policiju. Dobili zahtev, po stavkama, šta je odneto iz manastira Hopovo, crkvene relikvije, zvona, stoka, 200 bala sena, preko 20 stavki. Iguman Ilarion, ispitan kao Jovan Mišić, nije sporio da je stvari odneo, pokazao je neku dokumentaciju, govorio o nasledstvu, poklonu od tetke, privatnoj svojini, po svakoj stavci dao izjavu. Izjavio da je seno, drva i stoku rasprodao. Sve prosleđeno policiji u Sremskoj Kamenici. Kad smo već na pravoj adresi, upitamo za džip što se zove „pajero“, koji je Šešelj pre dve godine poklonio Filaretu. Saznajemo da su se iz eparhije raspitivali kako mogu da ga registruju, odgovorili da se mora doneti rešenje o poklonu, ako je predmet vlasništvo vlade Srbije da se prebaci na eparhiju, da se ne može registrovati vozilo čiji je vlasnik na drugoj teritoriji. Posle takvih saznanja Filaret se više nije raspitivao, a i džip se nešto ne viđa.
Inače, i građanstvo i verujući narod u Prijepolju, ne ulazeći u pojedinosti slučaja igumana iz Hopova, kao „otežavajuću okolnost“ mu uzima izbor domaćina. Od kada je, u proleće ’99, postavljan za mileševskog vladiku, narod je dobro upoznao ovog ljubitelja vrlina (što Filaret znači na grčkom). Toliko dobro da je početkom ove godine, nakon što je Filaret otpustio igumana manastira Mileševa Varnavu, sa još dva monaha formirao Odbor za očuvanje pravoslavlja i svetinja Eparhije mileševske, i organizovao potpisivanje peticije za njegov premeštaj. Jeste Filaret, na Saboru SPC, zatražio oprost, od svih koje je, svojim odnosima sa socijalistima, sablaznio i ožalostio. No, narod se nije sablažnjavao samo zbog vladikinog „komunjarstva“, već mu je beležio i praktičnije grehe, pa i prisvajanje novca namenjenog obnovi manastira. Peticija je narasla na nekoliko hiljada potpisnika, i ona je, sa ostalom dokumentacijom, predata patrijarhu
Pavlu, koji je obećao da će o tome Sabor doneti odluku. Pred Sabor, u sve se uključio i Otpor. U Beogradu je lepljen plakat sa porukom „Sinod SPC dobro zna ko je Filaret“, i vladikinim osobinama – gordost, srebroljublje, razvrat, zavist, neumerenost, gnev, nemarnost. U Prijepolju su spremane demonstracije, kažu, hteli su jajima i motkama da oteraju Filareta. I onda se stalo, žestok prijepoljski momak na radu u Beogradu, Sredoje Šljukić Šljuka, poručio je, na razne adrese, da ostave Filareta na miru. I bi ostavljen na miru. I vladika se primirio, kažu, koliko mu osobine dopuštaju. Uporni i dalje beleže primere njegovog podvižništva. Monaha Makarija, koga su monasi u Mileševi uhvatili sa spuštenim pantalonama, proizveo u jeromonaha, dodelio naprsni krst i imenovao za igumana manastira u Pribojskoj banji. Makarije nastavio da ’vata koga stigne, letos privođen u pribojski MUP pod optužbom da je napadao maloletnike. Jedan dečak, izbeglica, u pisanoj izjavi, navodi da mu je Makarije, „kad ga je uhvatio među noge, rekao da je to sasvim normalno, da se opusti i da će mu biti bolje“. Zato i čuđenje, kako iguman Ilarion, koji je letos optuživan za pedofiliju, nađe domaćina i zaštitnika baš u Filaretu.
Dragan Todorović
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
