Veliki sneg i sitna politika

Posle neuobičajeno blage prve polovine zime, vejavica je prvo zahvatila zapad i jug Srbije, potom se proširila na istok, da bi se u poslednjih nedelju dana proširila na sever: cela Srbija, ceo Balkan, cela srednja i jugoistočna Evropa su zavejani, temperatura vazduha je poduže u debelom minusu, a sneg pada li pada. Kad je u Sandžaku i Pčinjskom okrugu napadao do očiju, u Šumadiji i istočnoj Srbiji do pasa, a u Beogradu i Novom Sadu do kolena, Vlada je, na telefonskoj sednici, proglasila vanrednu situaciju.

Nije neobično da usred zime pada sneg, ali da „sastavi“ skoro mesec dana, da veje pri tako niskim temperaturama, uobičajeno ipak nije. „Kao što je neobično da gasimo šumske požare 20 dana u decembru, tako je neobično i da sneg pada na -10 i na -30. Nešto se menja i toga bi morali da budemo svesni“, kratko će Predrag Marić, načelnik Sektora za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova, i dodaje da „spram onog s čime ova država raspolaže, solidno se držimo: da smo opremljeniji, da nas je više, da je svest malo drugačija, a ne ovako opterećena politikom, bilo bi i bolje. To potpisujem“

„VREME„: Prvo da razlučimo dilemu: proglašeno je vanredno stanje ili vanredna situacija.

PREDRAG MARIĆ: Vanredno stanje se proglašava kad su ugroženi država i društveni poredak recimo terorističkim aktima: takav slučaj je bio 2003. godine kada je ubijen premijer. Vanredna situacija se proglašava u onom momentu kada, na primer, usled dejstva elementarnih nepogoda ili pojavom zarazne bolesti, funkcionisanje društva biva u potpunosti poremećeno: kada snabdevanje hranom i lekovima, medicinsko zbrinjavanje, prohodnost puteva, dostave električne energije, zatim rad škola i obdaništa izlaze iz okvira redovnog života, iz okvira redovne situacije. Zakonom o vanrednim situacijama je precizirano kada i ko ih proglašava: kako nastaju već sam rekao, a proglašava ih Štab za vanredne situacije – opštinski, gradski, okružni ili republički: na čelu opštinskog je predsednik opštine, na čelu okružnog načelnik okruga, na čelu republičkog ministar unutrašnjih poslova.

U mnogim ugroženim opštinama vanredna situacija je proglašena pre skoro mesec dana.

Tako je 60.000 ljudi u Srbiji u ovom trenutku odsečeno od sveta, 25.500 domaćinstava, što je daleko od klasičnog stanja elementarne nepogode koja dođe i prođe. U nekim opštinama traje još od Božića. U početku je u 14 opština proglašeno vanredno stanje, pre nekoliko dana u još toliko.

Sada je proglašena na celoj teritoriji Srbije, mada je, ako ćemo precizno, vanredna situacija baš u tih 28 opština. Ne može se reći da je u Beogradu ili Novom Sadu, bogzna koliko vanredno. Jeste napadao sneg, ali ni prineti onom u Sjenici, recimo.

Vanrednu situaciju na delu ili na celoj teritoriji Republike proglašava republički štab i tu nastaju nove okolnosti: republički štab preuzima određene ingerencije koje po zakonu ima, a to je da naređuje angažovanje snaga, upućivanje snaga na ugrožena područja: to je suština izmena Zakona o vanrednim situacijama koje su usvojene u decembru prošle godine.

U čemu je razlika?

Razlika je ta da smo mi kao Sektor do sada apelovali na solidarnost, da opština koja nije toliko ugrožena pomogne onoj koja jeste, da se negleda pritom ko je iz koje političke stranke, da ne gledaju na lične surevnjivosti, prosto da se pokaže solidarnost, a kada se proglasi vanredna situacija na delu teritorije, ili na celoj teritoriji zemlje, više se niko ne moli, nego se naređuje: uspostavlja se subordinacija – ministar unutrašnjih poslova izdaje naredbe koje načelnik lokalnog štaba mora da izvrši.

A ako ne može, ili ne ume?

Onda se angažuju ljudi koji to umeju. Međutim, niko ne može da kaže predsedniku opštine „ti se pomeri sa tog položaja“. Predsednik opštine je predsednik opštine, njega su glasači birali i njega mogu glasači da smene i niko više, ni komandant republičkog štaba, niti bilo ko, samo glasači. To je vrlo važno, zato što ova služba nije komesarska služba, ne bavi se ocenom političke ili bilo koje druge angažovanosti ljudi koje su birači birali. Može predsednik opštine da bude hiper sposoban, ali ako mu je budžet prazan i ako su mu zalihe nafte na minimumu… To su objektivne okolnosti, mada ima i onih subjektivnih.

Na primer?

To je ono što je naše nesretno politikanstvo u Srbiji, što nam je politika ušla u privatne živote i u naše kuće do te mere da se sve kroz politiku meri. Ovo što nema blage veze sa politikom ne treba kroz politiku ni gledati. To znači pomoći, ponuditi pomoć, naći se komšiji kada je u problemu, a ne čekati da Sektor za vanredne situacije apeluje, to valjda treba da bude… Iskreno, posle zemljotresa u Kraljevu, jer je tamo fascinantno koliko se ljudi prijavilo da pomogne, pomislio sam: posle dugo, dugo godina ove moralne i kakve god druge apstinencije u Srbiji, da se nešto pozitivno dešava. Nekako, čini mi se kod ovog snega, da li zato što je hladno, da je to malo izostalo.

Na primer, Vlada Republike Srbije donese odluku o opredeljivanju nafte iz robnih rezervi opštinama kojima je nafta potrebna. Ima tome dve nedelje. I šta? Od 14 opština samo je četiri preuzelo naftu. Zašto je to tako? Nisu mogli da se dogovore kako naftu da podele. Ne postoji, naime, cisterna koja može da nosi 2,4 tone nafte, već postoje od 3, 5, 10 ili 20 tona, pa je potrebno bilo da politički neistomišljenici iz susednih opština podele tu naftu.

Pa?

Onda smo mi u Sektoru shvatili da se to nije desilo, pa smo uzeli na sebe ulogu da zovemo svakog od njih i da im objašnjavamo da politika treba da se gurne u stranu i da treba naftu da podele. I opet ništa. U međuvremenu, usledila je druga odluka Vlade, da se dodatne količine nafte opredele ugroženim opštinama i onda smo im rekli: „Ok, ako ne možete da se dogovorite, sjedinite prvu i drugu količinu pa terajte svaki u svoju opštinu.“ Suština je da se nafta dopremi tamo gde je potrebno.

I tako, sneg veje li veje, putevi neprohodni, a na placu nekog tamo privatnog građevinskog preduzeća stoje mašine, ali nema goriva da se pokrenu, na lokalnoj pumpi ima dizela, ali nema para da se plati, pa mora da se transportuje iz robnih rezervi.

Takva je regulativa. Naime, robne rezerve svoje količine nafte kojima raspolažu ne drže po privatnim benzinskim pumpama, nego se nalaze u Rafineriji u Pančevu. I tu je taj problem. Uglavnom su svi ovi predsednici opština angažovali privatnu mehanizaciju i mehanizaciju javnih preduzeća. Dok su mogli privatnicima da plaćaju, bar gorivo, oni su plaćali. Onog trenutka kada više nisu mogli, jer nije bilo para, oni su prestali. Da se razumemo, u nekadašnjoj državi se naređivalo i nije se pitalo za pare, ali to je bio socijalizam, a preduzeća su bila društvena. Pošto smo mi prešli iz socijalizma u kapitalizam, naravno da se pita ko će to da plati. Svi su oni doneli odluku da se angažuje privatna mehanizacija, ali, bato, to košta, neće ovaj iz svog džepa da plati to, prosto nije društveni model.

I šta smo iz ovoga naučili?

Da je sistem postavljen, ali mora da se nadograđuje svakog dana, ne tako što ćemo mi kao pripadnici sektora da imamo visoku svest o tome – država mora da ulaže u ovu službu da bi joj se vratilo i mora da radi jako uporno na podizanju svesti, da se veličaju primeri solidarnosti, da se veličaju dobri primeri, jer je to za čim ovo društvo treba da ide – za isticanjem dobrih primera. Naravno da ne mislim da treba pričati samo ono što je dobro, ako se pokaže da je mnogo toga loše. Treba apostrofirati i one loše primere, ali objasniti ljudima zašto su loši, ne možete se ponašati u jednoj opštini kao mali vojvoda koji drži sve pod kontrolom i ne ferma republičku vlast, ne ferma nikog; njega su građani birali, on je tu zbog njih. Što se sistema tiče, tvrdim da će za dve do tri naredne godine, kao što sam tvrdio i pre dve tri godine kada smo pričali prvi put pa se mnogo toga i realizovalo, tvrdim da će ovo ići na bolje. Potvrda ovoga o čemu govorim je da ja Mađarska ustrojila službu od Nove godine potpuno nalik na našu, da Bugarska ima nameru to da uradi, kao i Rumunija. Šta nam nedostaje kao službi? Nedostaju nam veća finansijska ulaganja, a kao društvu svest.

Nekada davno postojala je civilna samozaštita, neki štabovi koji su ili funkcionisali ili nisu, ali je postojao i magacin sa lopatama, sa uniformama, kapama i potkapama, toplom obućom, bilo je i vežbi koje su bile i predmet sprdnje: vežba pod nazivom „ništa nas ne sme iznenaditi“ se u slučaju da padne kiša odlaže. Da li postoji danas civilna zaštita i sve što uz nju sledi?

Ja na to vreme gledam kao na vreme kada je postojao sistem, govorim o sredini sedamdesetih godina, kada je civilna zaštita bila respektabilna, ne samo u okvirima bivše Jugoslavije nego i u regionalnom smislu, kada je vojska bila mnogo brojnija jer je imala regrute, kada je imala mnogo više ljudi. Te su se okolnosti, međutim, promenile. Jedna od uprava u Sektoru je Uprava za civilnu zaštitu i težišni je zadatak da do kraja ove godine formira specijalizovane jedinice civilne zaštite za svaku opštinu, da ti ljudi imaju uniformu, da prođu obuku, da imamo jednu „bek-ap“ snagu u ovakvim situacijama, a ne kao u prethodnim godinama da samo „matoraći“ budu spasioci i da nema nikog iza njih. To je ono na čemu se radi ove godine, ali bilo je nemoguće da se uspostavi danom stupanja na snagu Zakona o vanrednim situacijama. Naša ideja je da te jedinice civilne zaštite ne budu mrtve duše, nego prosto da se zna, ako je 20 ljudi u opštini, da će njih 20 da se pojavi i pomoći kada je neko u nevolji. To je ono što sada pravimo i ja se nadam da će do kraja ove godine taj posao biti okončan. Uveliko se na tome radi, ali potrebno je vreme.

I za to će biti plaćeni ili samo tapšani po ramenu?

Ne, ne, reč je o dobrovoljcima, s tim da ako pristanete da budete deo tih jedinica, onda nema „ja hoću da se pojavim, a ja neću“. Onog momenta kada pristanete da budete deo tog sistema specijalizovanih jedinice civilne zaštite, nadalje morate da budete njihov deo. Ja bih jako voleo kada bi mogli kao u Francuskoj da se plaćaju dobrovoljci 25 evra po satu, ali priznaćete da je to nerealno u Srbiji.

Eto nas opet kod novca.

Okreni, obrni, tako je. Novac koji mi imamo u budžetskom fondu je namenjen da se ova služba „odlepi“ od devedesetih: ono što smo sakupili prošle godine dali smo za radne i interventne uniforme, pare za ovu godinu idu za nabavku novih vatrogasnih vozila, dobićemo od vojske ako bog da 265 „tamova 150“, hoćemo da radimo nadgradnju za šumske požare, hoćemo da nabavimo sisteme za odbranu od poplava, hoćemo da nabavimo neke specijalne setove za gašenje velikih šumskih požara… Znači kada bi ja sada iz tog fonda plaćao dobrovoljce po učinku, mislim da stvar teško tako može da funkcioniše. Povrh svega, ubeđen sam, pošto znam ljude koji vode civilnu zaštitu sada, da će se oni koji budu na spisku zaista pojaviti sutra.

Budžetski fond ipak postoji.

Nije bilo lako, ali ipak prvi put u istoriji smo kao služba dobili sopstveni budžetski fond iz koga ni dinar ne može da se potroši, krivično delo je, mimo onoga što je potrebno službi. Evo pet miliona evra koje smo skupili prošle godine, dati su za nabavku radnih uniformi. Taj vatrogasac iz Vranja o kome pričamo, sedam godina nije dobio radnu uniformu. Ne treba ovo da se shvati kao kuknjava: mi prosto idemo napred, imamo svoju ideju i kao služba znamo šta hoćemo. Ono o čemu intenzivno sada razmišljamo je „šta kada se ovaj sneg naglo otopi?“ To će biti tema za naredno naše viđenje. Odmah da kažem, u preventivnom smislu od proleća pritiskamo sve lokalne samouprave kojima preti opasnost od bujičnih poplava da čiste kanale: neko je uradio više, neko je uradio manje – tu ćemo se malo krviti, biće problema. Bujične poplave su jako opasne, posledice su nesagledive, a uglavnom potuku sirotinju.