“Mnoge novinarke su prestale da prijavljuju napade i pretnje jer su shvatile da institucije ne rade svoj posao. Taj proces ne podrazumeva samo višemesečno čekanje, već i ponovno suočavanje sa onima koji su ih vređali, napadali, pretili im… U zemlji u kojoj su novinari ubijani, a slučajevi nikad razrešeni, u kojoj se preti i najuticajnijim novinarima, prirodno je da moje studentkinje i studenti u slušaonici pitaju: ‘Hoće li se to desiti i meni?’”
Iako žene čine većinu u novinarskoj profesiji u Srbiji, retko dolaze do rukovodećih pozicija. Položaj novinarki posebno je težak u lokalnim sredinama, gde redakcije rade sa malim budžetima i bez sistemske podrške.
O izazovima s kojima se novinarke suočavaju i tome šta bi sistem morao da uradi kako bi ih više zaštitio i osnažio, razgovaramo sa Aleksandrom Krstić, profesorkom na Katedri za novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
“VREME”: U Srbiji ima više novinarki nego novinara, ali su rukovodeće funkcije u najvećoj meri rezervisane za muškarce. Zašto?
ALEKSANDRA KRSTIĆ: Oduvek je postojalo veće interesovanje žena za novinarstvo, što vidimo i na Fakultetu političkih nauka, na studijama novinarstva, gde se tradicionalno mnogo više studentkinja upisuje u odnosu na muške studente. Međutim, tokom profesionalnog razvoja, veoma mali broj njih dolazi do rukovodećih pozicija. U većini redakcija i dalje dominiraju muškarci – kao urednici, direktori, menadžeri.
Ako pogledamo i druge zemlje regiona, situacija je gotovo identična. Čak i kada muškarci i žene rade isti posao – kao reporteri, novinari – često postoji razlika u platama, a ta razlika postaje još drastičnija kada je reč o upravljačkim pozicijama.
U Srbiji postoji paradoksalna situacija – žene su masovno prisutne u svim segmentima medijskog rada, ali kada govorimo o čelnim pozicijama, posebno u velikim redakcijama, vrlo retko ćete videti ženu na mestu glavne i odgovorne urednice ili direktorke. Postoji tek nekoliko izuzetaka.
Suštinski problem je što su žene u našem društvu retko percipirane kao rukovoditeljke, kao osobe koje mogu da vode velike strukture u okviru medijskog sistema. Odrasli smo i dalje živimo u duboko tradicionalnom i patrijarhalnom okruženju, u kojem se poverenje za takve pozicije daleko češće daje muškarcima.
Ima li ipak nekog pomaka?
Da, u poslednjih nekoliko godina situacija se delimično menja. U PR i marketinškim agencijama, kao i u velikim komunikacijskim firmama, sve je više žena na rukovodećim pozicijama. To verovatno ima veze sa korporativnim strukturama i uticajem globalnih trendova.
Takođe, na lokalnom nivou, poznajem brojne sjajne žene koje vode male redakcije kao glavne i odgovorne urednice. Ali one rade u vrlo teškim uslovima – često su same u redakciji i obavljaju sve poslove: izveštavanje, fotografisanje, pisanje projekata, traženje sredstava. Lokalni nezavisni i profesionalni mediji bore se za opstanak u finansijski neodrživim uslovima. Zbog toga želim posebno da istaknem pitanje bezbednosti novinarki. Na osnovu istraživanja koje sam sprovela sa BIRN-om i NUNS-om pre dve godine, zaključuje se da su mnoge novinarke – uključujući istaknute istraživačke novinarke i žene na rukovodećim pozicijama – prinuđene da razmišljaju o povlačenju iz profesije upravo zbog ugrožene bezbednosti, i fizičke i digitalne.
Novinarke su češće mete napada od svojih muških kolega, posebno onih na višim pozicijama. Izložene su onlajn nasilju, fizičkom napadu, praćenju i različitim oblicima maltretiranja.
Dakle, s jedne strane, žene su nedovoljno zastupljene na rukovodećim mestima, a s druge – i kada dođu do tih pozicija – suočavaju se s mnogo ozbiljnijim izazovima. Ugrožena bezbednost, pritisci i svakodnevne prepreke znatno otežavaju njihov profesionalni rad.
Pomenuli ste lokalne medije. Upravo je aktualan Verice Marinčić iz InMedije, koja je na udaru usled SLAPP tužbe.
Verica na našoj medijskoj sceni simbolizuje svaku ženu koja je uspela da dođe do određene pozicije u mediju koji voli i poslu kojim se profesionalno i sa integritetom bavi, pa je ovo signal da žena koja želi da dosegne visoku poziciju u novinarstvu mora da bude svesna da će cena koju će platiti biti visoka. To uključuje i suočavanje s ogromnim SLAPP tužbama, kao i sa konstantnim pritiscima iz različitih struktura vlasti, političkih i ekonomskih.
Ovo što se dešava Verici vidim kao još jedan u nizu pokušaja da se lokalni nezavisni mediji potpuno degradiraju. Ti mediji mogu da predstavljaju snažan glas javnosti i mogu imati veliki značaj za lokalne zajednice u kojima deluju i o kojima i za koje izveštavaju, a upravo zbog toga što rade u interesu javnosti, postaju nepoželjni za one koji drže vlast i moć. I to je ono što Veričin slučaj jasno pokazuje – on je, u stvari, opomena svim profesionalcima koji pokušavaju da informišu javnost u svojim sredinama, da će – ukoliko se dotaknu interesnih sfera vlasti – proći kao ona i kao mnogi drugi mediji koji su već prošli kroz sličan scenario.
Ne smemo da zaboravimo ni istraživačke novinarke i žene koje se nalaze na čelu istraživačkih medija. One se suočavaju sa višemilionskim tužbama i ozbiljnim oblicima proganjanja, koje pravosuđe gotovo nikada ne procesuira. U Srbiji postoji veliki broj slučajeva koji nikada nisu rešeni ili su rešeni tako da ženama nije omogućeno da nastave svoj posao bezbedno.
Naravno, to ne znači da bi trebalo da se povuku. Meni uliva nadu činjenica da svake godine školujemo nove generacije novinara i, posebno, novinarki. Verujem da će upravo one, kada izađu sa Fakulteta političkih nauka, zauzeti neke od rukovodećih pozicija u medijima i da će ih oblikovati na najprofesionalniji mogući način.
Mislite li ipak da sve ono što se danas dešava novinarkama, posebno onima na rukovodećim pozicijama, može obeshrabriti mlađe koleginice?
To jeste izvesno. Ali čini mi se da ih još više obeshrabruje nestabilna ekonomska situacija. Novinarske plate su i dalje veoma niske – uz retke izuzetke – a novinarstvo je, uopšteno gledano, profesija koja nije plaćena onako kako bi trebalo. Pa sada zamislite mladu ženu koja želi da se bavi novinarstvom, prima minimalnu platu i uz to trpi sve pritiske koje ovaj posao nosi. Sasvim je prirodno da se pita: zašto bih ostala u ovom poslu?
Ipak, iz svake generacije mogu da izdvojim desetak, dvadeset studentkinja i studenata koji stvarno žele da rade u medijima – i oni odlaze u redakcije, menjaju ih, doprinose i profesionalno i suštinski. Drugi deo odlazi u PR, marketing, nevladin sektor, politiku – i tamo grade svoj put ka uticajnim pozicijama koje, osim moći, nose i veliku odgovornost.
U tom kontekstu, želim da pomenem i važnu promenu u našoj akademskoj zajednici – prvi put u istoriji Fakulteta političkih nauka na mestu dekana je žena. To je veliki korak u društvu u kojem je i dalje teško biti žena – bilo u medijima, na univerzitetu ili u drugim sferama – a još teže ako želite nešto da menjate i da date svoj doprinos.
Da li već postoje – pa se nedovoljno primenjuju – ili bi trebalo da postoje bolji podsticaji ili sistemske mere koje bi osnažile žene?
Pre svega, institucije moraju da rade svoj posao. Pritom mislim na tužilaštvo, na sudove, na ceo pravosudni sistem. Ako novinarka ili novinar dobiju pretnju, moraju znati kome da se obrate i imati sigurnost da će neko zaista i da reaguje. Ne samo u prvih 48 sati, koliko zakon nalaže tužilaštvu, već i posle toga. Postupci ne smeju da traju godinu dana, pa da se završe bez efekta.
Na osnovu istraživanja koje sam pomenula, a koje je obuhvatilo novinarke iz cele Srbije, došli smo do zaključka da su mnoge od njih prestale da prijavljuju napade i pretnje jer su shvatile da institucije ne rade svoj posao. Taj proces ne podrazumeva samo višemesečno čekanje, već i ponovno suočavanje sa onima koji su ih vređali, napadali, pretili im. To je retraumatizacija. U zemlji u kojoj su novinari ubijani, a slučajevi nikad razrešeni, u kojoj se preti i najuticajnijim novinarima, prirodno je da moje studentkinje i studenti u slušaonici pitaju: “Hoće li se to desiti i meni?” Moramo s njima razgovarati o tome šta sistem može da im ponudi kao zaštitu.
Dok govorimo o ovome, u poslednjih 48 sati dogodila su se dva femicida. Ako je u Srbiji tako lako ubiti ženu, napasti ženu, zamislite koliko je lako napasti novinarku, koja se nalazi na prvoj liniji fronta. Neophodno je da postoji funkcionalna institucionalna zaštita, koja šalje jasnu poruku: novinarke i novinari ne smeju biti mete.
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
