“Mnoge novinarke su prestale da prijavljuju napade i pretnje jer su shvatile da institucije ne rade svoj posao. Taj proces ne podrazumeva samo višemesečno čekanje, već i ponovno suočavanje sa onima koji su ih vređali, napadali, pretili im… U zemlji u kojoj su novinari ubijani, a slučajevi nikad razrešeni, u kojoj se preti i najuticajnijim novinarima, prirodno je da moje studentkinje i studenti u slušaonici pitaju: ‘Hoće li se to desiti i meni?’”
Iako žene čine većinu u novinarskoj profesiji u Srbiji, retko dolaze do rukovodećih pozicija. Položaj novinarki posebno je težak u lokalnim sredinama, gde redakcije rade sa malim budžetima i bez sistemske podrške.
O izazovima s kojima se novinarke suočavaju i tome šta bi sistem morao da uradi kako bi ih više zaštitio i osnažio, razgovaramo sa Aleksandrom Krstić, profesorkom na Katedri za novinarstvo Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
“VREME”: U Srbiji ima više novinarki nego novinara, ali su rukovodeće funkcije u najvećoj meri rezervisane za muškarce. Zašto?
ALEKSANDRA KRSTIĆ: Oduvek je postojalo veće interesovanje žena za novinarstvo, što vidimo i na Fakultetu političkih nauka, na studijama novinarstva, gde se tradicionalno mnogo više studentkinja upisuje u odnosu na muške studente. Međutim, tokom profesionalnog razvoja, veoma mali broj njih dolazi do rukovodećih pozicija. U većini redakcija i dalje dominiraju muškarci – kao urednici, direktori, menadžeri.
Ako pogledamo i druge zemlje regiona, situacija je gotovo identična. Čak i kada muškarci i žene rade isti posao – kao reporteri, novinari – često postoji razlika u platama, a ta razlika postaje još drastičnija kada je reč o upravljačkim pozicijama.
U Srbiji postoji paradoksalna situacija – žene su masovno prisutne u svim segmentima medijskog rada, ali kada govorimo o čelnim pozicijama, posebno u velikim redakcijama, vrlo retko ćete videti ženu na mestu glavne i odgovorne urednice ili direktorke. Postoji tek nekoliko izuzetaka.
Suštinski problem je što su žene u našem društvu retko percipirane kao rukovoditeljke, kao osobe koje mogu da vode velike strukture u okviru medijskog sistema. Odrasli smo i dalje živimo u duboko tradicionalnom i patrijarhalnom okruženju, u kojem se poverenje za takve pozicije daleko češće daje muškarcima.
Ima li ipak nekog pomaka?
Da, u poslednjih nekoliko godina situacija se delimično menja. U PR i marketinškim agencijama, kao i u velikim komunikacijskim firmama, sve je više žena na rukovodećim pozicijama. To verovatno ima veze sa korporativnim strukturama i uticajem globalnih trendova.
Takođe, na lokalnom nivou, poznajem brojne sjajne žene koje vode male redakcije kao glavne i odgovorne urednice. Ali one rade u vrlo teškim uslovima – često su same u redakciji i obavljaju sve poslove: izveštavanje, fotografisanje, pisanje projekata, traženje sredstava. Lokalni nezavisni i profesionalni mediji bore se za opstanak u finansijski neodrživim uslovima. Zbog toga želim posebno da istaknem pitanje bezbednosti novinarki. Na osnovu istraživanja koje sam sprovela sa BIRN-om i NUNS-om pre dve godine, zaključuje se da su mnoge novinarke – uključujući istaknute istraživačke novinarke i žene na rukovodećim pozicijama – prinuđene da razmišljaju o povlačenju iz profesije upravo zbog ugrožene bezbednosti, i fizičke i digitalne.
Novinarke su češće mete napada od svojih muških kolega, posebno onih na višim pozicijama. Izložene su onlajn nasilju, fizičkom napadu, praćenju i različitim oblicima maltretiranja.
Dakle, s jedne strane, žene su nedovoljno zastupljene na rukovodećim mestima, a s druge – i kada dođu do tih pozicija – suočavaju se s mnogo ozbiljnijim izazovima. Ugrožena bezbednost, pritisci i svakodnevne prepreke znatno otežavaju njihov profesionalni rad.
Pomenuli ste lokalne medije. Upravo je aktualan Verice Marinčić iz InMedije, koja je na udaru usled SLAPP tužbe.
Verica na našoj medijskoj sceni simbolizuje svaku ženu koja je uspela da dođe do određene pozicije u mediju koji voli i poslu kojim se profesionalno i sa integritetom bavi, pa je ovo signal da žena koja želi da dosegne visoku poziciju u novinarstvu mora da bude svesna da će cena koju će platiti biti visoka. To uključuje i suočavanje s ogromnim SLAPP tužbama, kao i sa konstantnim pritiscima iz različitih struktura vlasti, političkih i ekonomskih.
Ovo što se dešava Verici vidim kao još jedan u nizu pokušaja da se lokalni nezavisni mediji potpuno degradiraju. Ti mediji mogu da predstavljaju snažan glas javnosti i mogu imati veliki značaj za lokalne zajednice u kojima deluju i o kojima i za koje izveštavaju, a upravo zbog toga što rade u interesu javnosti, postaju nepoželjni za one koji drže vlast i moć. I to je ono što Veričin slučaj jasno pokazuje – on je, u stvari, opomena svim profesionalcima koji pokušavaju da informišu javnost u svojim sredinama, da će – ukoliko se dotaknu interesnih sfera vlasti – proći kao ona i kao mnogi drugi mediji koji su već prošli kroz sličan scenario.
Ne smemo da zaboravimo ni istraživačke novinarke i žene koje se nalaze na čelu istraživačkih medija. One se suočavaju sa višemilionskim tužbama i ozbiljnim oblicima proganjanja, koje pravosuđe gotovo nikada ne procesuira. U Srbiji postoji veliki broj slučajeva koji nikada nisu rešeni ili su rešeni tako da ženama nije omogućeno da nastave svoj posao bezbedno.
Naravno, to ne znači da bi trebalo da se povuku. Meni uliva nadu činjenica da svake godine školujemo nove generacije novinara i, posebno, novinarki. Verujem da će upravo one, kada izađu sa Fakulteta političkih nauka, zauzeti neke od rukovodećih pozicija u medijima i da će ih oblikovati na najprofesionalniji mogući način.
Mislite li ipak da sve ono što se danas dešava novinarkama, posebno onima na rukovodećim pozicijama, može obeshrabriti mlađe koleginice?
To jeste izvesno. Ali čini mi se da ih još više obeshrabruje nestabilna ekonomska situacija. Novinarske plate su i dalje veoma niske – uz retke izuzetke – a novinarstvo je, uopšteno gledano, profesija koja nije plaćena onako kako bi trebalo. Pa sada zamislite mladu ženu koja želi da se bavi novinarstvom, prima minimalnu platu i uz to trpi sve pritiske koje ovaj posao nosi. Sasvim je prirodno da se pita: zašto bih ostala u ovom poslu?
Ipak, iz svake generacije mogu da izdvojim desetak, dvadeset studentkinja i studenata koji stvarno žele da rade u medijima – i oni odlaze u redakcije, menjaju ih, doprinose i profesionalno i suštinski. Drugi deo odlazi u PR, marketing, nevladin sektor, politiku – i tamo grade svoj put ka uticajnim pozicijama koje, osim moći, nose i veliku odgovornost.
U tom kontekstu, želim da pomenem i važnu promenu u našoj akademskoj zajednici – prvi put u istoriji Fakulteta političkih nauka na mestu dekana je žena. To je veliki korak u društvu u kojem je i dalje teško biti žena – bilo u medijima, na univerzitetu ili u drugim sferama – a još teže ako želite nešto da menjate i da date svoj doprinos.
Da li već postoje – pa se nedovoljno primenjuju – ili bi trebalo da postoje bolji podsticaji ili sistemske mere koje bi osnažile žene?
Pre svega, institucije moraju da rade svoj posao. Pritom mislim na tužilaštvo, na sudove, na ceo pravosudni sistem. Ako novinarka ili novinar dobiju pretnju, moraju znati kome da se obrate i imati sigurnost da će neko zaista i da reaguje. Ne samo u prvih 48 sati, koliko zakon nalaže tužilaštvu, već i posle toga. Postupci ne smeju da traju godinu dana, pa da se završe bez efekta.
Na osnovu istraživanja koje sam pomenula, a koje je obuhvatilo novinarke iz cele Srbije, došli smo do zaključka da su mnoge od njih prestale da prijavljuju napade i pretnje jer su shvatile da institucije ne rade svoj posao. Taj proces ne podrazumeva samo višemesečno čekanje, već i ponovno suočavanje sa onima koji su ih vređali, napadali, pretili im. To je retraumatizacija. U zemlji u kojoj su novinari ubijani, a slučajevi nikad razrešeni, u kojoj se preti i najuticajnijim novinarima, prirodno je da moje studentkinje i studenti u slušaonici pitaju: “Hoće li se to desiti i meni?” Moramo s njima razgovarati o tome šta sistem može da im ponudi kao zaštitu.
Dok govorimo o ovome, u poslednjih 48 sati dogodila su se dva femicida. Ako je u Srbiji tako lako ubiti ženu, napasti ženu, zamislite koliko je lako napasti novinarku, koja se nalazi na prvoj liniji fronta. Neophodno je da postoji funkcionalna institucionalna zaštita, koja šalje jasnu poruku: novinarke i novinari ne smeju biti mete.
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.
Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Pobeda Tise Petera Mađara prevazilazi granice malene Mađarske. Ona se preliva i na susednu Srbiju kao noćna mora za Aleksandra Vučića i motivacija za sve one koji žele da mu vide leđa
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
