U raljama odugovlačenja

Kada ukucate u neki internet-pretraživač ime i prezime predsednika Srbije i tome pridodate reč “odugovlačenje” ili frazu “kupovina vremena”, izleteće vam more tekstova iz proteklih deset godina u kojem razni analitičari konstatuju da Vučić iz određenih razloga u određenom periodu namerno prolongira nešto, najčešće donošenje odluka, bilo onih krucijalnih ili onih manje bitnih. Neki će čak reći da celokupna njegova vladavina zapravo predstavlja kupovinu vremena i okretanje ukrug dok se čeka nešto važno da se desi. Cilj toga je održanje unedogled neprikosnovene vlasti i pozicije, te odbijanje da se bilo šta u ovoj zemlji suštinski promeni. Jer, svaka promena nosi opasnost. U tom smislu, kažu, on je zapravo savršen reprezent višedecenijskog napora Srbije da zadrži poguban status quo u svojoj politici i mestu u svetu. On, na kraju, na vlast nije ni došao da nešto promeni – naprotiv.

Nakon estradnog hapšenja Miroslava Miškovića i posledičnog uspona Vučićevog rejtinga među krvlju žednim, tranzicijom isfrustriranim građanima, te potpisivanja Briselskog sporazuma kojim je učvrstio podršku sa zapada, bezmalo deceniju prisustvujemo drami u kojoj se zapravo ništa ne dešava. Čekamo Godoa koji se nikada neće pojaviti. Građani već deceniju džedže da on, samo što nije, “reši kosovski problem”, da Srbija zagalopira ka Evropi, čekaju formiranje raznih vlada i kadrovska postavljenja, rešavanje sudbine određenih visokih funkcionera koji su (privremeno) zglajzali… Čeka se na “istorijsko obraćanje” predsednika koje se nikada nije desilo već se uvek pretvaralo u minhauzensko šibicarenje, političku “crnu rupu”.

Bezobrazni će reči da Vučićeva politika liči na legendarnu epizodu Bate Živojinovića u Grlićevom filmu U raljama života. Ali, nije da se ipak ništa nije promenilo: van svetala javnosti naprednjaci su izvršili preraspodelu društvenog bogatstva i mnogi od njih su stekli imetak za narednih pet-šest generacija potomaka-raspikuća.

Osim što kupovina vremena ima dramski, tenzični efekat za narodne mase i skreće pažnju sa drugih stvari, ona služi i za demonstraciju Vučićeve omnipotentnosti. Predsednik, koji jedini sa brda vidi sve, razmišlja, promišlja, apotekarski vaga odluke koje će doneti dobrobit Srbiji, za koje je on jedini kompetentan i vlastan. Nekada je sporost u donošenju određenih rešenja i razumljiva, jer autoritarni sistemi imaju tzv. problem uskog grla, jer se sve važne “presude” donose na jednom mestu, umesto da to rade civilizacijskim napretkom uspostavljene institucije. Tim pre jer treba napojiti razna žedna usta iz raznih frakcija i interesnih grupa. Nekada je, u kriznim vremenima, autoritarni sistem efikasniji, ali dugoročno on šlajfuje i proizvodi ozbiljne štete po državu i društvo. Pogledajte, na kraju, na šta mi ličimo.

SVAKO DA ZNA SVOJE MESTO

U par navrata, “čekićali” smo mesecima da Vučić donese odluke o sudbini svojih saradnika koji su nešto, je li – zeznuli. Nikada se zapravo nijednog nije odrekao, ali je veoma uspešno – takoreći aikido zahvatom – iskoristio napise o njima u nezavisnim medijima, kako bi ih marginalizovao i ponizio. I inače, svako ko bi iz njegovog okruženja podigao glavu i, u paranoičnim vizijama, predstavljao mu potencijalnu konkurenciju, bivao je javno išamaran, završavao bi i u režimskim medijima, ali mu na kraju ipak ništa ne bi falilo. Tek da svako zna svoje mesto u hijerahiji moći. Najviše ceni saradnike koji se sami šamaraju i ponižavaju, poput premijerke Brnabić.

Naravno, najogoljeniji i najaktuelniji primer Vučićevog odugovlačenja jeste potencijalno uvođenje sankcija Rusiji, odnosno ulazak Srbije u jedinstveni evropski front nasuprot Putinu i agresiji na Ukrajinu. O tome je već bilo dosta reči. U pitanju je vrlo nepopularna odluka koja će ga definitivno koštati rejtinga, s obzirom na iracionalnu Putinovu popularnost u Srbiji, dok su pritisci sa zapada snažni. A on nije sklon da donosi nepopularne odluke. Dok jedni očekuju da će on na kraju pokleknuti, drugi misle da će i u ovom slučaju pokušati da beskonačno kupuje vreme, odnosno da odlučuje po principu “može da bude, ali ne mora da znači”. S tim u vezi je i odugovlačenje u postizbornom konstituisanju parlamenta i izboru nove vlade. Ali na to bi, po svemu sudeći, takođe čekali mesecima i da nije bilo ukrajinskog rata. Nema sumnje!

NA POKRETNIM STEPENICAMA

foto: darko vojinović / ap

Advokat Božo Prelević iz Skupštine slobodne Srbije podseća da je sadašnja vlast, u vreme dok je bila u opoziciji, stalno postavljala neka pitanja i zahtevala da se uradi ovo ili ono. Međutim, kaže on, kada je preuzela da vodi državu, odlučila je da posluša savet pokojnog Aleksandra Tijanića: “Najmanje ćeš pogrešiti ako ništa ne uradiš!” Prelević kaže da su po preuzimanju vlasti vučićevci nešto i završavali, kao što je potpisivanje Briselskog sporazuma, a potom su radili samo ono na šta su naterani, poput Vašingtonskog sporazuma.

“Vučićeve ‘kupovine vremena’ zapravo predstavljaju mrcvarenje kojim se uništava svaka konkurencija unutar sopstvenih redova i u opoziciji. Kada imate medije, tajne službe i organizovani kriminal uz sebe, vi možete da izdrobite sve – i konkurenciju, i javnu reč, i dijalog, i da celo društvo pretvorite u prašinu. Vučić verovatno misli da je on jedini koji je preživeo, jedini koji nije pretvoren u prašinu. I to je tačno, ali je on zapravo opstao kao nadgrobni spomenik poginulom razumu i sahranjenom društvu. Uništavanjem zdravstva, pravosuđa, medija, i tako dalje, Vučić je dokusurio građane Srbije. On će i dalje da uništava svaku inicijativu, bilo da ona dolazi iz njegovih ili opozicionih redova. Sve što će uraditi, uradiće pod pritiskom i ako nema nikakvu drugu alternativu”, kaže Prelević u razgovoru za “Vreme”.

Prelević ističe da je u Srbiji konstanta politike, dugo vremena, decenijama, održavanje statusa quo. Podseća da je bilo izuzetaka, ljudi koji su pokušavali da menjaju državu i društvo, ali oni su uglavnom prolazili veoma loše.

“A taj napor da se ništa ne promeni, Srbiju je koštao jako mnogo. Pre 30 godina građani Rumunije su preplivavali Dunav da dođu u Srbiju, a danas nam iz te susedne države dolaze EUsmatrači da provere koliko smo napredovali na evropskom putu. Simbolički, Srbiju najbolje prikazuje ona scena kada su 2012. godine naprednjački aktivisti na pokretnim stepenicama išli u suprotnom smeru. Vidimo dinamiku i komediju, ali oni stoje na mestu – koliko se stepenice spuste, oni se toliko popnu. Oni su umorni, znojavi, ali se ne pomeraju. Srbija sa isplaženim jezikom ide na pokretnim stepenicama u suprotnom pravcu”, smatra Prelević.

POLITIKA BEZ IDEOLOGIJE

Politikolog Duško Radosavljević kaže da postoji problem sa određenjem Vučićeve politike, koja nije ni konzistentna, niti zasnovana na principima i ideologiji. Javnost se stoga na nju ne može navići, niti u skladu sa njom – očekivati određene zahvate i ishode.

“Ukratko, ako nemate jasnu poziciju, ne znate ni šta je suština! To znači, ako postoje određene vrednosti, vi možete da pretpostavite u kom se pravcu država kreće, da li postoje oslonci u spoljnoj politici, šta jesu prioriteti, ko su nam saveznici, ko nam može opstruirati takav pravac, ko nam jeste objektivni, a ko subjektivni protivnik u međunarodnoj zajednici, šta se od nas očekuje, šta mi tražimo, još pre, šta mi dobijamo imajući u vidu naše interese. Umesto toga, mi imamo svojevrsnu personae dramatis, nezdravo ‘navučenu’ na medije, koja sve svoje dileme umnožava na kvadrat, pa ih tako po sistemu ‘šta sanjam i šta mi se događa’ (što bi rekao Ivo Andrić) plasira u javnost, sa stavom glumca iz vodvilja. I, kako se nešto prvi put događa kao tragedija, a svaki drugi put samo kao farsa, građani tome prisustvuju kao nevoljni učesnici, sa nemim pitanjem – do kada?”, kaže Radosavljević za “Vreme”.

On tvrdi da je “cela ta maškarada i loša gluma” samo kupovina vremena, “potrebna da se obave razni zahvati, maskirani u državne i ine projekte, gde se pogoduje raznim interesnim lobijima, tajkunima, i sličnima, što za ishod ima dalje osiromašenje građana i države”. “Sve je to dosta providno uvijeno u plašt zaštite nacionalnih interesa: i Kosovo, i gas i nafta iz Rusije, i medicinska pomoć iz Kine, briga za siromašne, materijalna pomoć građanima, i put ka EU… Sve u stilu Šekspirove konstatacije – u tome ludilu ipak ima sistema!”, kaže on.

KONSTANTA VUČIĆEVE POLITIKE

Novinar-istraživač portala “Istinomer” Siniša Dedeić još pre nekoliko godina je konstatovao da je “kupovina vremena” – konstanta Vučićeve politike, ne samo na spoljnom nego i na unutrašnjem planu. On danas tvrdi da je ta taktika očigledno poslužila onome što joj je i bila svrha: vladavini kojoj se ne nazire kraj.

“Za sve to vreme naslušali smo se rokova u kojima će se nešto epohalno dogoditi – za dve, najviše tri godine; za 10 do 15 dana; tokom leta; do Nove godine; sledeće nedelje; za 48 sati… Vučić to nekada čini sa namerom da stvori tenziju koja će splasnuti odmah po njegovom nastupu, u kome će se pojaviti kao nosilac rešenja, a neretko je u pitanju puka potreba za postizanjem trenutnog efekta. Tada se mamac zabacuje što dalje u budućnost, a potom se, računajući na zaborav sve slabije koncentrisane publike, uz svakodnevne monologe i nesnosnu medijsku larmu, zatrpava prethodno rečeno. I sam Vučić, u maniru trenera koji ume da se pohvali da je sklon razvlačenju vremena kada se ‘igra na rezultat’, priznaje da je sklon takvim potezima. Tako je, govoreći o briselskim pregovorima, kazao da ‘morate da pregovarate ne zato što volite, nego zato što želite da dobijete vreme za Srbiju’, a u slučaju Nebojše Stefanovića potvrdio je da kupovini vremena pribegava i na domaćem terenu. Kada su mediji bliski vlasti uspeli da nagađanjima o krivici ministra odbrane progutaju celu prvu polovinu prošle godine, pojavljuje se predsednik SNS, odbija zahteve stranačkih kolega da se Stefanović kazni i početkom juna objašnjava da je ‘kupio tri meseca, pa ćemo da vidimo šta će da bude u septembru’. Prošao je taj septembar, a evo došao i novi jun”, podseća Dedeić.

Dedeić kaže da se i u kontekstu ruske agresije na Ukrajinu Vučić poziva na istraživanja koja ukazuju da ovdašnje javno mnjenje nije naklonjeno politici EU.

“Čini se da Vučić nastoji da Zapadu sebe predstavi kao konstruktivnog i nezaobilaznog, ako ne i jedinog koji ima snagu da brod okrene u suprotnom pravcu. Stalo mu je da potcrta da njegova ‘trezvena gledišta’ ne nailaze na razumevanje širokih masa, a da će za promenu svesti, o kojoj je tako često govorio, biti potrebno, naravno šta drugo do – vreme. Kao neko ko negira tvrdnje da kontroliše medije, jasno je da će nezavisnom uređivačkom politikom objašnjavati stavove koji su takvo javno mnjenje i formirali. Vrlo često, i za jednog bivšeg radikala prilično neukusno, pominje Tita i njegovo vreme, pa diveći se valjda njegovoj neograničenoj višedecenijskoj vladavini, u kojoj čvrsta ruka nije bila prepreka za međunarodnu podršku, trudi se da imitira igru na žici između Istoka i Zapada. Ali, deluje da je prostor za tu ekvilibristiku sve uži, a vremena za kupovinu sve manje”, kaže on.

“MNOGO JE ZA MAČKA GOVEĐA GLAVA!”

Radosavljević takođe smatra da Vučić nema previše manevarskog prostora kada je reč o određenju Srbije prema ruskoj agresiji.

“Zapad je visoko podigao lestvicu – na simboličkom nivou, što je jako bitno. On sada vidi višestruku mogućnost disciplinovanja ‘loše dece u školi’, počevši od kolovođe, Putina i Rusije, ali i sitnijih igrača, koji misle da su jako bitni i nezamenjivi, prvenstveno Vučića, u drugoj fazi i Orbana. Vučiću će se osvetiti njegova šibicarska politika. On misli da se može oponašati politika druge Jugoslavije i Tita. Zaboravlja nekoliko stvari – nema više Jugoslavije, odavno nema Tita, nema ni dva velika svetska ideološko-političko-vojna bloka, a posebno je zaboravio veoma poučnu narodnu izreku – ‘mnogo je za mačka goveđa glava!’”, kaže on.

Prelević veli da nema sumnje da je Vučić “par excellence zapadni projekat” i da će u tom smislu zapad odrediti njegovo vreme trajanja. “Zapad na prethodnim izborima nije pomogao opoziciji već njemu, na potpuno neregularnim izborima. Još uvek im je važna stabilokratija na ovim područjima. Verujem, međutim, da će na zapadu nešto da se promeni, da će odlučiti da osnaži racionalni deo srpskog stanovništva. Verujem, takođe, da Vučić ne bira sam do kada on to neće uvesti sankcije Rusiji. Kada zapadu bude trebalo da Srbija uvede sankcije, Vučić će to učiniti u roku od 15 minuta. On nema autonomiju volje. On brzo odlučuje svuda tamo gde je njegova politička glava u pitanju. Setimo se kako je u Vašingtonu potpisao ono što prethodno nije ni pročitao. Ukoliko Evropa nastupi agresivnije, Vučić nema nikakvu mogućnost da ih odbije. A to znaju i Rusi”, tvrdi Prelević.

On kaže da zapad ima odgovor na Vučićevu eventualnu nekooperativnost. “Ukoliko ne bude poslušan, najmanje što može da mu se desi je da u javnost procure neke njegove fotografije ili snimci telefonskih razgovora. Ne mora ništa drugo. Srbija je ucenjena i vezama svoje vlasti sa organizovanim kriminalom”, kaže Prelević.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira NED. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED a.