Na sednici Senata novosadskog Univerziteta, održanoj u četvrtak 20. novembra, izglasano je da rektor Dejan Madić ostaje na toj funkciji, uprkos činjenici da su sva nastavno-naučna i naučna veća fakulteta i Instituta glasala za njegovo razrešenje, dok istovremeno Jelena Kleut nije izabrana u zvanje redovne profesorke na Filozofskom fakultetu, uprkos tome što ispunjava sve uslove i što je Stručno veće za humanističke nauke prethodno donelo pozitivnu odluku o njenom izboru. Prigovor koji je stigao nakon predviđenog roka, pa nije ni trebalo da bude prihvaćen, tiče se njene monografije – eto, nije je odobrilo, odnosno verifikovalo Ministarstvo, iako je to u stvari uslov za izbor za zaposlene u naučnim institutima.
Jelena Kleut je istraživač u oblasti medijskih studija, osoba krajnje posvećena svojim studentima, cenjena preko granica regiona i, konačno, važan glas u podršci studentskim zahtevima od samog početka protesta. Po svemu sudeći, otuda i ovaj, krajnje ogoljeni revanšizam.
Odluku da nije izabrana u zvanje redovne profesorke još čeka – krajem nedelje ističe joj ugovor o radu, ali je najverovatnije da će joj Fakultet, do okončanja postupka, aneksom produžiti radni odnos.
Između ostalog razgovaramo o blokadama i da li ih je ipak trebalo nastaviti, kako je živeti u paralelnim stvarnostima, šta joj kažu studenti i kakvi će biti njeni sledeći koraci, ali i šta bi nakon što padne ova vlast trebalo uraditi u medijskoj sferi da se ovakva situacija u medijima više ne ponovi.
“VREME”: Nedavno ste izjavili da živimo u paralelnim realnostima. Život se kao odvija uobičajeno, a ništa nije normalno. U centru grada je paravojni kamp, ljudi redovno dobijaju otkaze zato što su protiv vlasti, represija kulja. Kako vidite stapanje te dve stvarnosti u jednu kada je univerzitet u pitanju?
JELENA KLEUT: Jedne noći studenti stanu ispred autobusa Milomira Jaćimovića i tamo im policija lomi noseve. Sutradan ujutru odemo na fakultet i držimo nastavu, kao da je sve u redu, kao da je to sasvim uobičajen početak semestra, kao da je oktobar. Meni je to porazno, i na ličnom nivou mi je gotovo nemoguće da pomirim te dve stvarnosti.
Ovih dana je počelo suđenje “Novosadskoj grupi”, u jednom potpuno nadrealnom postupku. Primorani smo da živimo u toj podeljenosti – s jedne strane teče pobuna, a s druge se vraćamo u svakodnevicu, u svoje profesionalne i privatne obaveze. Ali verujem da na taj povratak nismo smeli da pristanemo, to je prevara. To je od početka i bila želja režima – da vrati privid normalnog života. I oni su najveći profiteri toga. Njihovi glasači sede po kafićima, pijuckaju kafu, šalju decu u škole, kao da u društvu ne postoje nikakvi drugi procesi.
Novinarska profesija je pod posebnim udarom tog pritiska – od nas se očekuje da radimo svoj posao i poštujemo profesionalne standarde kao da je sve u redu. Kao da nismo svakodnevno izloženi napadima fizičkim i verbalnim, te sistematski onemogućeni da radimo ono što nam je posao…
To je deo prevare, kada se vratiš u svoju uobičajenu profesionalnu ili porodičnu ulogu, prirodno očekuješ da neka pravila važe. Ali ne možeš da integrišeš onu drugu stvarnost u kojoj pravila praktično ne postoje. Ovaj režim može da otpušta kako mu je volja, da bije, da koristi nedozvoljene zvučne topove… A ti sebi govoriš: ne možemo da funkcionišemo bez sistema, postoje norme koje moramo poštovati, recimo, nećemo skratiti čas da bismo otišli na protest. U vašem, novinarskom poslu, to je ta dilema: držite se etičkih standarda, kodeksa, odbrane javnog interesa, ne želite da budete strana u konfliktu. Ali režim vas u tu stranu pretvara, hteli vi to ili ne, zato što napadaju novinare, organizuju kampanje, targetiraju vas.
Kažete da nije trebalo pristati na privid normalnosti. A šta je trebalo?
Iz ugla nas koji smo deo univerziteta, mislim da nije trebalo da pristanemo na pritiske države, koji jesu bili izrazito snažni, sa uskraćivanjem plata, inspekcijama, krivičnim prijavama protiv dekana – ogromna mašinerija je bila pokrenuta protiv visokog školstva – ali morali smo da nastavimo da pružamo podršku studentima i ostanemo u blokadi. Ta pozicija je govorila: “Mi ne pristajemo na tu normalnost dok vi oslobađate ljude koji lome vilice našim studentima”.
Jeste li vi lično očekivali ovakvu osvetu?
Očekivala sam određene probleme, ali ne na ovaj način. Pre sam mislila da će posegnuti za nekim od drugih mera koje jednako proizvode neizvesnost, ali nisu tako očigledne, nisu tako eklatantan primer kršenja procedura. A postoji i to očekivanje – radio si najbolje što umeš, u skladu sa pravilima i dosadašnjom praksom. Veruješ da te to štiti, a zapravo te ne štiti. Znam da i danas ima kolega koji misle: “Sama je tražila, što je morala toliko da govori; dok god sam ja ovde, ušuškan i ne pravim veliku buku, meni tako nešto ne može da se desi.”
Važno je reći i ovo: moj slučaj nije prvi. Imate niz kolega, recimo na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, koji su otpušteni tako što im je jednostavno rečeno: “Vi nama više niste potrebni.” Ti ljudi su ostali bez posla i to mnogo tiše, mnogo “efikasnije” i sa znatno manje pravnih mehanizama da se pobune nego što ih ja imam. Koleginica sa Fakulteta tehničkih nauka isto tako je ostala bez posla. Iza mene ipak stoji Odsek za medijske studije, Fakultet… Ovde su posegli za merom koja je drastična upravo zato što je Patrika Drida i Dejana Madića isterala na čistinu.
A zašto mislite da su posegli za tom merom? Zašto tako eklatantan primer, šta se time postiže?
Cilj im je svakako osveta, za početak. Zatim hoće da pokažu da mogu. A onda i da to bude poruka za sve druge koji dižu glas na različitim stranama. Od odgovora akademske zajednice zavisiće u kojoj meri ćemo pristati na to, da li ćemo i koliko snage imati da kažemo: “Ovo nije slučaj samo jedne profesorke, nego se radi o principu.”
Da li ste uopšte dobili tu odluku kojom vam se onemogućava izbor u zvanje redovne profesorke? I koji je vaš sledeći korak?
Nisam, čekam tu odluku, i dalje ne stiže. One inače znaju da putuju dugo, danima, iako su Rektorat i zagrada Filozofskog fakulteta jedna preko puta druge. Situacija je sada delikatna, jer meni ugovor ističe krajem nedelje pa bi bilo dobro da što pre stigne. U odnosu na ono šta tamo tačno piše, videće se u kojoj su meri prekršene procedure i narušena zakonitost odlučivanja na sednici. Tek kad vidimo kako je obrazloženje sročeno – posebno bih htela da pročitam i zapisnik sa sednice – onda će biti jasnije šta se tačno dogodilo. Ali sasvim sigurno je da ću se na tu odluku žaliti.
Odakle vama onda informacije o prigovorima?
Moj Fakultet me je uputio na jedan prigovor koji je podnet izvan procedure i izvan propisanog roka, što je na tragu dokumenta koji je posle izašao u tabloidima. Zapravo, najviše sam i saznala iz tabloida. Taj prigovor je potpisalo četvoro studenata Filozofskog fakulteta iz Studenskog parlamenta i on je morao da bude podnet u predviđenom roku, a nije. Moja komisija je predala izveštaj, o tom se izveštaju pozitivno izjasnilo izborno veće Filozofskog fakulteta, a zatim stručni organ Senata. A onda je taj prigovor pristigao tek na Senat.
Po pitanju vašeg zvanja, dva člana Senata glasala su protiv, poznato je koji su, šestoro za, a čak 12 je bilo uzdržano. Šta vam govori toliko neutralnih glasova?
Slično je bilo i sa izborom rektora. Ljudi koji sede na dekanskim pozicijama očigledno nisu dorasli tom poslu. Oni bi morali da poznaju ta dokumenta bolje od svih drugih i morali bi da imaju integritet u odlučivanju. A mi smo, nažalost, i u slučaju razrešenja rektora i u ovom slučaju, videli šta zapravo znači biti uzdržan. U takvim okolnostima – nemati mišljenje. Uzdržati se od mišljenja! To mi je skandalozno.
Moram priznati da me čak više poražava broj onih koji su bili uzdržani nego sami Drid i Madić, koji su glasali za obaranje mog izbora.
Šta vam kažu studenti?
Ovih dana stiže salva mejlova i poruka. I jako su me dirnule te poruke. Prvo, što svi ti studenti, sadašnji i bivši, imaju potrebu da se jave. Drugo, što je deo njih jako uznemiren i zabrinut šta će se dogoditi, pitaju šta mogu da učine…
Što opet ima veze sa paralelnim stvarnostima… Šta mislite, kako dalje, odnosno kako izaći iz ove političke, pa i društvene pat–pozicije u kojoj smo se našli?
Deluje mi da smo i dalje na klackalici. Otpuštanja u prosveti, problemi na univerzitetima, zapravo sve služi režimu da kaže: “Držimo konce u svojim rukama.” Svaka mera koja pokazuje da to nije tačno je dobra, bilo da se radi o protestima, akcijama solidarnosti, lokalnim izborima, izborima za REM… Sve te procese režim nastoji da kontroliše, a što ih građani duže i snažnije osporavaju, to je više problema za režim. U jedno sam sigurna – nešto je puklo u ljudima. Način na koji su se povezali i pružaju otpor više ne može da se vrati u stanje od pre godinu dana. Možda je, zapravo, samo pitanje kako to očuvati do izbora i kako se što bolje organizovati za njih.
Pomenuli ste mnoge koji su tiho otpušteni u prosveti, bilo ih je u srednjim školama, gimnazijama i na univerzitetima. Da li smatrate da je društvena, pa i medijska reakcija na to bila adekvatna, ili se moglo učiniti više?
Kada su počela otpuštanja – četvoro profesora srednjih škola ostalo je bez posla i to ne samo tako što im ugovori nisu produženi već im je raskinut radni odnos – u tim zajednicama su organizovani protesti, mediji su izveštavali, a ti ljudi su govorili na skupovima. Ali plašim se da se sada toliko toga akumuliralo da to prestaje da bude vest, te da zapravo ni mediji ne mogu mnogo da pomognu jer je toliki broj slučajeva da ljudi nemaju dovoljnu količinu pažnje. Puno toga gori. Samo ovih dana imamo napade na novinare N1, lex specialis…
S druge strane, postoje različite mreže solidarnosti, koje nisu toliko vidljive ali funkcionišu. Niko od onih koji su pod udarom režima nije rekao: “Sad sam baš ostavljen na cedilu i zaboravljen od svih.”
Jedno pitanje iz vaše naučne ekspertize – šta je najvažnije učiniti u medijskom sektoru u tom danu posle, da se ovakva situacija više nikada ne ponovi?
Prvi korak je preseći sve finansijske veze države i medija dok se ne preispita njihova svrsishodnost u ostvarivanju javnog interesa. Veliki deo paramedija, posebno na lokalnom nivou, biće ostavljen potpuno na suvom pošto žive isključivo od klijentelističkih veza. Sečenje tih kanala finansiranja, koje oni nisu ničim zaslužili, biće dovoljno da se to tržište očisti. Druga važna stvar je da, ko god sledeći dođe na vlast, ne zauzme paternalistički odnos prema medijima. Smatram da ni demokratske vlasti nisu želele pravu reformu medijskog sistema i da nam se to sada obilo o glavu. Ko god bude seo u stolicu ministra informisanja, u Parlament ili birao novi sastav REM, koliko god “naš” bio, profesionalna zajednica mora da se odupre uplivu politike u medije. Politika živi od medija i zato ih ne želi pustiti da budu nezavisni.
Ne sme se dozvoliti preodevanje “Pinka”. Jer je političarima “Pink” važan zato što stiže do birača do kojih oni pre nisu mogli da stignu… Tu logiku ne smemo podržati! Novi konkurs za nacionalnu frekvenciju mora biti zasnovan na kvalitetu programa, na uzusima, a ne političkim interesima.
Konačno, otvoriće se teško pitanje da li nam treba lustracija u medijima. To će biti bolno za celokupnu medijsku zajednicu, ali smatram da je u određenoj meri neophodno, ne zbog toga što su neki mediji propagandna glasila – takvi postoje svuda u svetu – već zbog kršenja ljudskih prava. To je minimum, crvena linija: objavljivanje materijala poput slučaja Nikoline Sinđelić ne sme se ponoviti.
Konačno, da možete da vratite vreme, da li biste nešto uradili drugačije u poslednjih godinu dana?
Dvoje kolega mi je reklo nešto što meni uopšte nije palo na pamet. Naime, neki studenti su im kazali da se osećaju krivim zbog ovoga što se meni dešava. Šta god da se desi s mojim ugovorom, studenti nisu krivi za to! Da razvejemo tu ideju. Sve bih opet isto uradila.
