Srbija u gasnoj boci

Nekako baš u protekloj sedmici u kojoj je vlada premijera Mirka Cvetkovića svečano i promotivno obeležavala prvih sto dana svoga rada eksplodirala je „gasna afera“ da slavljenicima zagorča zadovoljstvo i poremeti im varljivi osećaj da obnašanje vlasti i nije težak i mučan posao. Ta „prorđala srpska plinska boca“ koja je izazvala veliki prasak u suštini je već odavno bila sklona raspadu, ali je havarija pokrenuta 9. oktobra kada je Vlada dala saglasnost Agenciji za energetiku Srbije (regulatornom telu) da pokrene Tarifni pravilnik za formiranje cene gasa, to jest da odobri Javnom preduzeću Srbijagas poskupljenje gasa za 59,9 odsto (sic) za domaćinstva, za 37,46 odsto za gradske toplane i za 29,8 odsto za industrijske potrošače. Odluka je stupila na snagu 10. oktobra i pridružila se takođe abnormalnom poskupljenju cene telefonskih impulsa za 100 odsto, koje je, takođe olako, bila odobrila Vlada Srbije.

Naravno, kad bi i žvakaće gume poskupele odjedanput za 60 odsto, neko pri vrhu vlasti bi morao nešto da objasni građanstvu i da pripremi makar propagandnu „medicinu“ za pogođene potrošače, a ne kada na pragu zime toliko skoči trošak za jedan od ključnih energenata za grejanje. No, ovoga puta Vlada nije ništa preduzela „preventivno“, niti je ko smatrao da je dužan da šire obrazloži ovo poskupljenje – pa su to iskoristile Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine, koja drži pet važnih glasova iz većinskog paketa vladajuće koalicije, i na republičkom nivou opoziciona Jovanovićeva Liberalno demokratska partija – da povodom gasnog poskupljenja stave na tapet ne samo Cvetkovićevu vladu, nego i celokupnu energetsku strategiju Srbije koja je počela da se iscrpljuje u poznatom Rusko-srpskom energetskom paket aranžmanu iz januara ove godine.

Za vladajuću koaliciju i proruske stranke u skupštinskoj opoziciji problem je, naravno, u tome što je lepo nazdravljati ruskoj energetskoj zaštiti, pričati bajke o evropskom gasovodu Južni tok u dolini Morave i povratku moći velike Rusije na globalnom planu – ali je mnogo teže platiti ruske energetske cehove o kojima u spomenutom međudržavnom sporazumu sa Gaspromom (onom koji je objavljen) – ništa ne piše.

RUSKI CEH: Jer, u trgovini ruskim energentima, svuda uglavnom važe svetske cene, osim kod gasa i osim u samoj Rusiji. Ruski potrošači i ovih dana plaćaju 1000 kubika prirodnog gasa oko 100 dolara, a nama su poslali račun sa cenom od oko 500 dolara (532 dolara sa troškovima transporta, na ulazu u zemlju kod Horgoša) za istu količinu, što predstavlja poskupljenje u odnosu na prošlu godinu od preko 100 odsto. Cena hiljadu kubika ruskog gasa za Srbiju prošle godine je u maju bila 248 dolara za hiljadu kubika i na toj osnovi je bila formirana domicilna cena koja od tada nije menjana, iako je već od 1. januara ove godine hiljadu kubika gasa Srbija morala da plaća oko 360 dolara.

Ministar energetike Petar Škundrić zbog toga je u Skupštini Srbije izjavio da ni posle predviđenih ogromnih poskupljenja gasa – JP Srbijagas navodno neće poslovati rentabilno – ali su ključni podaci ostali nejasni, jer (sudeći po novinskim izveštajima) nije ništa rekao o problemima koje država ne zna kako da reši da bi platila ovogodišnji uvoz energenata u celini i da li će prošlogodišnji „ruski energetski ceh“ za naftu i gas od oko 1,96 milijardi dolara, ove godine biti veći za 100 odsto ili možda tek za 60 odsto. Iznošenje takvih podataka bilo bi od velikog značaja, jer smo u godini neverovatno krupnih oscilacija cene osnovnih energenata, pa će biti zanimljivo videti kako su uvoznici energije „tajmingovali“ kupovine. Uostalom, ostalo je i nejasno da li Vlada Srbije u poslednji čas pokušava finansijski da konsoliduje one energetske kompanije koje bi u „paketu“ uskoro trebalo da preuzme ruski Gasprom ne bi li zadržala bar famoznih 49 odsto udela u tim firmama (ili je konsolidacija ruski uslov za posao koji se sad njima čini preskup u datoj situaciji).

Gasprom, koji je ovih dana suočen sa strmoglavom cena Ural nafte na ispod 70 dolara za barel (a koliko juče, to jest krajem septembra, još je koštala preko 100 dolara), prinuđen je da promptno smanjuje cene nafte koje se vezuju za berzanske cene na dan isporuke, ali ne i da smanjuje cene gasa (koje su kod nas povezane sa koktelom cena dizela, mazuta i lož ulja) – a koje se fiksiraju uz cenu nafte u trenutku kada sam ruski gigant proceni da je to za njega najpovoljnije i kada tu njegovu odluku prihvate najveći potrošači. Oni sitniji potrošači, fakture prihvataju onako kako moraju.

Pri tome treba zapaziti da razlike u cenama koje Gasprom ugovara sa različitim zemljama veoma osciluju i ne mogu se uvek protumačiti samo razlikama u transportnim troškovima ili količinama koje se isporučuju. Na primer, što je prilično nelogično, najveći potrošač Nemačka uvek najskuplje plaća ruski gas i njena cena je obično i više od tri puta veća od one koju, na primer, plaća komšijska Belorusija. Istina, beloruska štampa ovih dana i tu nisku cenu komentariše s podozrenjem, pa njihova „Elgazeta“ piše da bi „strateške odluke o saradnji sa ruskim gasnim monopolistom trebalo da budu transparentne i izbalansirane“ kako bi „Lukašenko ostao predsednik nezavisne države“. Ako, dakle, zbog dominantne pozicije Gasproma brinu i oni koji gas plaćaju veoma jeftino, kako da ne brine Srbija, koja se našla u situaciji da zbog objektivne (ali i „subjektivne“) vezanosti samo za jednog stranog isporučioca, svom građanstvu mora da naplaćuje gas skuplje nego Italija, mada je trenutno kooperativnija sa tim isporučiocem čak i od beloruske štampe.

U stvari, danas ni Gaspromu nije lako, jer je svetska finansijska kriza i ovog giganta stavila pred iskušenja nelikvidnosti, pošto je profit galantno trošen, a za poslovanje i razvoj su uzimani strani krediti. Zbog toga je Gasprom bio prinuđen da pre desetak dana hitno proda četvrtinu svog najperspektivnijeg gasnog polja (Nemcima), jer, kako kažu pojedini svetski posmatrači energetskog tržišta, „za nove kredite više nije imao šta da založi“. Feder je u tome što je „tržišna vrednost“ Gasproma u samo nekoliko meseci opala za oko 40 odsto, ili za oko 180 milijardi dolara (drugi ruski velikani su prošli još gore, pa je vrednost akcija na berzi u Moskvi od maja do danas opala za 70 odsto). Pri tome je gotovo frapantna vest da je energetski sektor Rusije sa Gaspromom na čelu, posle razdoblja fantastično visokih cena njihovih proizvoda, ovih dana od Kremlja zatražio hitnu finansijsku pomoć od 50 milijardi dolara!?

GASNI FILTER: U tom kontekstu može se tumačiti i vest koja je do naše štampe stigla u protekli ponedeljak, da se Gasprom navodno koncepcijski vraća jeftinijoj trasi magistralnog gasovoda Južni tok – preko Rumunije. Uzgred, moskovski „Komersant“ spekuliše da toj ideji ide naruku i to što oko tog projekta ima problema i u Bugarskoj i u Srbiji, u kojoj međudržavni sporazum, navodno, ima „ozbiljne probleme u implementaciji“. Ili je to, možda, samo pritisak na Srbiju da ne zateže oko kapaciteta magistralnog gasovoda i oko cene koju Gaspromnjeft treba da plati za NIS. U spomenute spekulacije oko izbacivanja Bugarske i Srbije iz projekta Južni tok zgodno se uklapa najava da se start ovog projekta odlaže za dve godine, to jest za 2015. godinu – ali je realnije očekivati da on uopšte i neće biti građen u dogledno vreme.

Ako se vratimo na našu osnovnu priču o „gasnoj političkoj eksploziji“ u Skupštini Srbije (17. oktobar), uočićemo da su poslanici Čedomira Jovanovića svoj bunt zbog ogromnog povećanja cene gasa usmerili pre svega na veleposredništvo u uvozu gasa, koje je oličeno u naizgled doista bizarnoj okolnosti da naš veleprodavac uvoznog gasa JP Srbijagas taj gas ne kupuje direktno od isporučioca, Gasproma, nego od „filter firme“ Jugorosgas.

Pošto je „Vreme“ već nekoliko puta pisalo o slučaju Jugorosgasa, koji je kod nas registrovan 1996. godine kao međudržavno društvo u vlasništvu polovine stranih i polovine domaćih „društvenih akcionara“, da bi negde krajem 2006. godine, posle jedne tajanstvene operacije, Progresgastrejding iz Beograda prodao svoju četvrtinu vlasništva u ovoj firmi Centrexu iz Beča (koja je zapravo Gaspromova filijala ili filijala menadžmenta Gasproma), pa su stranci postali većinski vlasnici ove firme. Jovanović i njegovi poslanici sada tvrde da je NIS, po pravu preče kupovine srpskih udela u Jugorosgasu, hteo da kupi Progresov udeo, ali da je Koštiničina vlada otćutala zahtev ovog javnog preduzeća da to izvede i vratila u igru posredništvo Jugorosgasa u uvozu ruskog gasa, koje je pokojni premijer Zoran Đinđić bio izbacio iz posla. Po Jovanoviću, tako je Jugorosgasu (koji ima desetak zaposlenih) omogućen godišnji profit od 40 miliona dolara, navodno po proviziji od pet odsto. Lider LSV-a Nenad Čanak, međutim, tvrdi da je provizija Jugorosgasa još veća, to jest da prosečno iznosi 8,69 procenata – od čega domaćinstva plaćaju čak 13,62 odsto!

Nenad Čanak je, u stvari, dobro osetio da je drastično poskupljenje gasa, sa nemuštim objašnjenjima ministra energetike i ćutanjem ministara koji su zaduženi za smirivanje socijalnih tenzija, dobra prilika da se isprsi u zaštitu naroda, na štetu svojih političkih partnera koji očigledno ignorišu njegov doprinos vladajućoj koaliciji. No, mada je najavio da će raskrinkati celu gasnu mafiju, on se u ponedeljak uglavnom ograničio na distributere i na JP Srbijagas.

MARŽE I OLAKŠICE: Čanak je prvo podsetio da je predlog za visoku cenu prirodnog gasa dao UO JP Srbija gas, koji nije promenjen posle izbora, kao što još nije promenjeno ni rukovodstvo ove firme – što bi se moglo protumačiti i kao izvesna pretenzija. (Uzgred budi rečeno, zašto neko od stručnih ljudi ne preuzme ovo preduzeće, pa makar bio iz Vojvodine.)

Uz to, Čanak je dodao da je njegova stranka uputila zahtev predstavnicima Vlade da se za potrebe domaćinstava u Srbiji – kojih ima oko 200.000 – koristi gas iz domaće proizvodnje, jer se on za 40 odsto manje fakturiše. Ovaj njegov stav je zapravo antivojvođanski, jer se domaći proizvođač gasa Naftagas iz Novog Sada već deset godina žali da mu praktično nije plaćen nijedan kubik gasa od Srbijagasa, a Srbijagas se izgovara slabom naplatom grejanja od toplana u Srbiji (najveći je dužnik Beograd).

Čanak je zatim rekao da su zahtevi te stranke i da se distributerska marža smanji na granicu distributivnih troškova jer, kako je naglasio, distributerima prilikom minimalne godišnje potrošnje gasa od oko dve milijarde kubnih metara ostaje oko 200 miliona evra zarade, što je doista abnormalno. U Srbiji ima 37 distributera gasa, među kojima osam nema licencu niti iko zna kako oni funkcionišu, kakva je vlasnička struktura i ko uopšte upravlja tim sistemima. Na osnovu podataka dobijenih iz Agencije za energetiku Srbije, vidi se da niz preduzeća nije uopšte dostavio kolike marže naplaćuje, a od onih koja su dostavila, možda je najbolji primer Čoka gde se pravnim licima naplaćuje marža od 40 odsto, a domaćinstvima 37,75, istakao je Nenad Čanak.

Verovatno ne zbog Čanka (jer je „rezervna klupa“ poslanika za izglasavanje Vladinih predloga verovatno već oformljena), već možda zbog žestoke reakcije cele javnosti na „gasnu aferu“, premijer Mirko Cvetković je u ponedeljak (20. oktobar) munjevito promenio taktiku prikupljanja novca za budžet i vladine „razvojne planove“ preko „parafiskalnih instrumenata“, pa je najavio da će se računi za gas u domaćinstvima naplaćivati „na odloženo“, to jest cele godine (poskupljenje ostaje, ali se rasteže od grejne sezone na celu godinu, kao kod daljinskog grejanja), poništio je poskupljenje impulsa i najavio povećanje akcize na uvozno gorivo za četiri dinara, kao i povećanje akciza na cigarete.

Ovim potezima Cvetković je pokazao da ume da od nevolje napravi korist – to jest da zaradi i na prividnim „olakšicama“. Jer, cena gasa će se povećati, makar će ona možda biti niža iduće godine, impulsi će poskupeti posle Nove godine; u međuvremenu će odmah biti povećana pretplata na fiksne telefone, a povećana akciza na uvoz nafte će ostati i posle očekivanog pojeftinjenja te nafte na svetskom tržištu, jer se određuje u apsolutnom iznosu. Doista, reč je o „zaječarskom rešenju“ jedne krize i postavljanju temelja za još ambiciozniji državni budžet iduće godine. Pitanje je samo jedno: može li to dinar izdržati?