Kako "Vreme" saznaje, Gordana Đinđić je po prijemu u Valjevsku bolnicu tvrdila da je ubodena u nadlakticu, ali da nije sigurna da li joj je nešto ubrizgano. Inače, porodici sestre ubijenog premijera pretilo se telefonom i na te pozive uglavnom se "javljao" suprug Milomir. Kažu da je i prethodnih godina imala problema zato što je bila sestra Zorana Đinđića
U subotu pred veče, u porodičnoj kući supruga Milomira napadnuta je sestra ubijenog premijera Zorana Đinđića, Gordana Đinđić-Filipović. Kako su policija i istražni sudija Okružnog suda u Valjevu Dragan Obradović saopštili, u predgrađu Valjeva, u selu Beloševac, dva muškarca, u tamnim uniformama, sličnim kombinezonu – jedan je imao motociklističku kacigu sa spuštenim vizirom, a na grudima žuti elipsasti grb sa natpisom „policija“ – ušli su u porodičnu kuću. Kako je izjavila gospođa Đinđić-Filipović, tražili su spisak, o kojem ona ništa ne zna, i pitali za ime nekog ministra, čijeg imena ona ne može da se seti. Posle toga osetila je ubod u predelu leve nadlaktice, izgubila je svest, i od tada se ničega ne seća. Suprugu je, posle devet uveče, našao suprug Milomir. Prebacio je u Zdravstveni centar Valjevo, odakle je, posle anamneze, na zahtev direktora Ilije Tripkovića, zbog osetljivosti slučaja prebačena na Vojnomedicinsku akademiju Beograd.
Kako se u prvim medijskim izveštajima o ovom događaju pojavila informacija da su napadači zapretili Gordani Đinđić da ništa ne prijavljuje policiji, te da će, ako Milorad Ulemek Legija bude osuđen, pobiti sve članove porodice Đinđić, sve je dobilo dodatni zamajac. Na napad su reagovali svi politički faktori, izvodeći svoj vektor iz svega, slučaj je postao prvorazredan, načelnik VMA Zoran Stanković je, u udarnom državnom TV Dnevniku, informisao javnost da je napadnuta gospođa Đinđić-Filipović primljena pred ponoć, da ima masnicu na levoj podlaktici i trag na koži koji podseća na injekcijski ubod. Analize krvi i urina pokazale su da je pacijentkinja „tretirana“ sredstvima za umirenje i kafom. Načelnik VMA je saopštio da je stanje pacijentkinje, koja je u šoku, stabilno, ali da će, zbog iznimnosti situacije, biti dalje hospitalizovana.
Kako je, zbog pretnji članovima porodice Đinđić, premijer Koštunica obećao svu zaštitu, napadom na sestru ubijenog premijera otvorilo se pitanje zašto ona nije bila pod zaštitom. Istražni sudija Obradović je saopštio da je porodica sestre bivšeg premijera to odbila, ali su se pojavila tumačenja da je policija bila obavezna na to, bez obzira na odbijanje. Nakon događaja policija obezbeđuje kuću u Beloševcu, a, sudskim rečnikom rečeno, po izjavi istražnog sudije Obradovića, prilikom uviđaja u kući i dvorištu nisu uočeni vidljivi znakovi premetačine, pa je očigledno da je Đinđićeva sestra bila meta napada. Sudija Obradović je saopštio i da se ovo delo kvalifikuje kao pokušaj ubistva.
Inače, Gordana Đinđić (1951), kasnije Filipović, doselila se u Valjevo krajem sedamdesetih, radila je kao lekar u seoskoj ambulanti u obližnjoj Kamenici, da bi se zaposlila u Medicini rada vojne fabrike Krušik, kao specijalista medicine rada. Tu je radila do kraja devedesetih, kada je otvorila privatnu praksu. Zna se da su u njenoj ordinaciji gostovali lekari za kardiovaskularne bolesti VMA. Pošto je imala problema sa kičmom, pre nekoliko godina napušta privatnu praksu i odlazi u penziju.
Kako „Vreme“ saznaje, Gordana Đinđić je po prijemu u Valjevsku bolnicu tvrdila da je ubodena u nadlakticu, ali da nije sigurna da li joj je nešto ubrizgano. Inače, porodici sestre ubijenog premijera pretilo se telefonom i na te pozive uglavnom se „javljao“ suprug Milomir. Kažu da je i prethodnih godina imala problema zato što je bila sestra Zorana Đinđića. Inače, oni važe za „normalnu“ porodicu, imaju troje dece, od kojih dvoje na fakultetu. Suprug Milomir je odbornik u SO Valjevo i član opštinske vlade, kažu da se, ako se tako može reći, politički angažovao na nagovor supruge. Po struci je mašinski inženjer, takođe je radio u Krušiku, a sada je privatnik.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
