Špijunsko-politička posla u Srbiji

Špijuni, tajni agenti ili doušnici – bilo strani, bilo oni za unutrašnju upotrebu – deo su političkog folklora ne vekovima, nego milenijumima, o tome je valjda sve rečeno u bezbrojnim non–fiction i fiction knjigama koje tretiraju temu špijunaže. Među non–fiction delima dominiraju ona koja imaju za cilj tiraž i profit, i barataju neproverenim ili lažnim informacijama, te podržavaju razne teorije zavere. Postoje dakako i ozbiljne knjige, uglavnom istorijske, zasnovane na dokumentima tajnih službi, koje se u demokratskim zemljama otvaraju za javnost posle određenog vremenskog perioda, a koje otkrivaju da špijunski posao predstavlja uglavnom ozbiljnu, čak intelektualnu delatnost.

Pored legendarnih tajnih agenata kakav je, recimo, Rihard Zorge, špijunažom su se bavili i čuveni pisci kao što su Grejem Grin i Somerset Mom (MI6), ili marksista Herbert Markuze, koji je radio za OSS, prethodnicu CIA. Ovom temom se bave i mediji, češće oni neozbiljni, koji kane uvećati gledanost, prodani tiraž ili broj klikova na odgovarajuće linkove. Tema je zgodna za manipulaciju svake vrste, jer se radi o zamagljenoj zoni koju je lako izmaštati, a izmaštano teško argumentima osporiti. O špijunima koje smo voleli ili ih se plašili snimljeno je bezbroj filmova, među kojima se ističu oni o Džejmsu Bondu, liku kojeg je tvorac, književnik Jan Fleming, zasnovao na Dušku Popovu, dvostrukom agentu i naše gore listu, koji je bio ljubitelj brzih automobila i zgodnih žena.

STRANI I DOMAĆI

Sa procvatom tehnologije i eksplozijom informacija do kojih se može relativno jednostavno doći naprednim internetskim alatkama, pred tajne službe je, vele stručnjaci, postavljen novi izazov. Lakše je sada doći do informacija nego ih obraditi i dati smisao beskrajnom moru činjenica. Osim toga, u svakoj iole demokratskoj zemlji postoje organizacije i istraživački centri koji su kontrolori političkih i društvenih procesa, i čiji je posao da, zarad transparentnosti vlasti, dolaze do informacija koje bi vlast najradije sakrila, a koje oni javno prezentuju, zbog čega se često nalaze na udaru moćnika. Ipak, i dalje je ljudski kontakt važan, i dalje u svim zemljama sveta postoje oni koji su zaduženi da na terenu dođu do „skrivenih informacija“ i proslede ih u nekakav analitički centar, u kojem treba da se obrade i eventualno utiču na unutrašnju ili spoljnu politiku neke zemlje. „Države i carstva dolaze i prolaze, ali špijunaža ostaje“, rekao je jedared naš nedavno preminuli kolega Miloš Vasić. Terenska špijunaža je posebno važna u zatvorenim, nedemokratskim zemljama, pogotovo onima koje su potencijalna krizna žarišta. Iako na to nisu imune ni najrazvijenije zemlje sveta, poput Sjedinjenih Američkih Država (frtutma oko učešća ruske tajne službe na izborima za predsednika SAD), postoji pravilo: što je zemlja autoritarnija i što ima tanju demokratsku tradiciju, to je opsednutost špijunskim poslovima veća.

Što se tiče Rusa, upozoravaju stručnjaci, oni u putinovskoj eri pokušavaju da razgranaju špijunsku delatnost i tako zaštite svoje interese. Ali im to nekako ne ide baš glatko. Brojne su afere u kojima su njihovi agenti razotkriveni, takoreći uhvaćeni na delu. Stručnjaci kažu da cilj ruskih agentura na ovim prostorima nije prikupljanje informacija, već „podzemni“ uticaj na političke i društvene procese, a da zapadne službe nisu prinuđene da na to troše preteranu energiju i novac, s obzirom da imaju druge, zvanične i formalne mehanizme uticaja.

Što se tiče domaćih „sreskih špijuna“, oni su „popularni“ tamo gde se tajne službe, kakav je slučaj u Srbiji, na različite načine zloupotrebljavaju. Vlada prava opsesija ljudima koji navodno rade za „duboku državu“. Već je odavno postalo zamorno slušati političke aktere u opoziciji kako se međusobno, što javno, što u kuloarima, optužuju da rade za Službu. Valjda nema niti jednog aktera političkog i javnog života koji u nekom trenutku nije optužen da je DB-ovac, što u prevodu znači da je saradnik jedne od naših nekontrolisanih tajnih službi. Ova fascinacija naravno nije novijeg datuma, ona se urezala u kulturu ovih prostora, a nije ni da je bez neke. Naslednice ozbiljnih organizacija iz perioda procvata socijalističkog samoupravljanja, tajne službe su iz ratnih devedesetih izašle beskrajno bogate i moćne, i ne kane moć prepustiti nekome drugome.

VLAST NA UDARU STRANIH AGENATA

Na celom Balkanu, mediji i „obični ljudi“ su još i više opčinjeni stranim tajnim agentima. One se doživljavaju kao opasna, misteriozna bića koja blisko sarađuju sa domaćim izdajnicima i pokušavaju pošto-poto naneti štetu državnim interesima i aktuelnim vlastima. U Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori „omiljeni“ su špijuni koji rade za srpske ili ruske tajne službe, dok Srbijom, kako se tvrdi, uglavnom špartaju pre svega zapadni agenti, koji podrivaju „sveukupni napredak“ naše zemlje i žele da osakate predsednika. Naprednjačka vlast sve više podržava tu retoriku, koju prate naslovi u režimskim novinama tipa: „Srbija na udaru: čak 150 špijuna i 97 stranih službi vršlja po našoj zemlji“. Koliko je špijunski sindrom ukorenjen u našem društvu, svedoči i iskustvo potpisnika ovih redova dok je boravio u jednom selu u centralnoj Srbiji. Neki meštani su ga upozorili da pazi šta priča pred jednom bakicom, koja je navodno francuski špijun (provela je u Francuskoj skoro ceo radni vek).

Elem, čini se da su naprednjačka vlast i njeni mediji uspeli da potpuno ožive famu o neprijateljskim stranim agentima koji nam rade o glavi, a sa kojom smo onoliko deverali devedesetih. Cilj je isti kao u periodu Miloševića – optužbama da su strani špijuni i domaći izdajnici difamiraju se politički oponenti, nevladine organizacije i nezavisni mediji, a reklamira „državotvorna vlast“. Tom retorikom se poslednjih godina služi i sam predsednik Vučić. Setimo se da je, između ostalog, izjavio da su antivladine demonstracije u gradovima Srbije u julu prošle godine organizovali strani agenti. Režimski mediji su špijunske mračne sile optužili da stoje i iza opozicionih demonstracija „1 od 5 miliona“. Kao krivci za građanski bunt označeni su britanski i američki agenti, a kao dokaz za tu tvrdnju u režimskim medijima su objavljene fotografije na kojima se među demonstrantima vide Dejvid Gerenbek, šef političkog odeljenja Ambasade SAD u Beogradu, i Denis Ibišbegović, službenik tog odeljenja.

NEVLADINE ORGANIZACIJE KAO ŠPIJUNI

Aleksandar Vulin, Vučićeva osoba za pogane izjave, nedavno je, a povodom povlačenja iz procedure Zakona o unutrašnjim poslovima, izjavio da je protiv ovog akta ustao „razni NVO šljam“ i „razne špijunske organizacije“, koje su htele da ga iskoriste kako bi organizovali „masovne demonstracije“ i „sukobe sa policijom i državom“. „Zakon je odličan i nemam ni najmanju dilemu da sam na pravoj strani kada vidim ove NVO špijune i Violu fon Kramon kako su veseli u borbi protiv toga da Srbija bude bezbedna“, rekao je ministar Vulin.

Iako su se naprednjački državni funkcioneri po dolasku na vlast, za razliku od režimskih medija, koliko-toliko uzdržavali od mantre o špijunima i izdajnicima, podsetimo da je ona postala sastavni deo političkog života ima već tome dugo. Nevladine organizacije su, recimo, 2018. godine reagovale na izjavu tadašnjeg šefa Vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića, koji je govorio o antisrpskom „organizovanom i sistematskom planu agenturnih mreža stranih država“. Iste te godine oglasio se i Marko Parezanović, predstavnik BIA, koji je na jednoj tribini proglasio delove opozicije, medija, nevladinih organizacija i sindikata „najvećom bezbednosnom pretnjom“ i optužio ih za „subverzivno delovanje“. Ono što je, pre samo tri godine, ipak delovalo kao incident, u međuvremenu je postala uobičajena retorika.

Nevladine organizacije koje deluju u Srbiji i koje se finansiraju iz međunarodnih fondova, kao špijune ne doživljavaju samo predstavnici vlasti, već i oni iz tzv. nacionalne opozicije. Tako su Dveri još početkom 2016. godine tražile da se, po ugledu na Rusiju, uspostavi registar stranih agenata, koji bi bio dostupan javnosti, sa podacima koliko novca kojoj nevladinoj organizaciji pristiže i kako se taj novac i zašto koristi. I novinarka Ljiljana Smajlović se za to godinama zalaže, koristeći kao glavni argument da su zapravo Amerikanci prvi koji su ovakav registar još odavno izradili. Zaobilazi se činjenica da se u SAD ove organizacije ne smatraju neprijateljima društva, već da imaju zakonsko pravo da lobiraju za interese određene države kod najviših organa vlasti najmoćnije zemlje na svetu. Ovakav registar u Srbiji bi se pretvorio u spisak za odstrel špijuna. Zaboravlja se i činjenica da su donacije sa Zapada, za razliku od onih koje pristižu sa Istoka, transparentne i da su uglavnom usmerene na poboljšanje institucionalnih kapaciteta Srbije, razvojne projekte i kontrolu vlasti. S obzirom na to da je država Srbija najveći korisnik fondova sa Zapada, po toj logici bi samoj sebi bila najveći strani agent.

foto: darko vojinović / ap photo

KRATAK PREGLED ŠPIJUNSKIH AFERA

Takoreći vekovna praksa tajnih službi, upozoravaju stručnjaci, glasi: otkrivanje stranih špijuna i rešavanje tog problema najčešće se sprovodi diskretno, međusobnim neformalnim kontaktima zainteresovanih država. Ukoliko je javnost uključena, onda to po pravilu predstavlja stvar političke (zlo)upotrebe. Nekoliko špijunskih afera je dospevalo u režimske medije, uz ciku i vrisku, za vakta naprednjaka. Iako su prilozi prilično konfuzni, poruka je jasna: zli stranci žele da napakoste pravednoj Vučićevoj vlasti. Ako su akteri afera Rusi, onda se aktivira levo krilo onih koji čine vlast, uz tvrdnju da Putin želi zaustaviti put Srbije ka EU. Desno krilo stidljivo ćuti, jer nije popularno građanima poslati poruku da Rusija baš i ne miriše Vučića, a aktivira se kada su u pitanju zapadni špijuni, koji – kao što učimo decenijama – žele da podriju vlast, srpstvo i pravoslavlje.

U novembru 2019. godine, objavljen je snimak kojim se dokazuje da je zamenik ruskog vojnog atašea, a zapravo špijun Georgij Kleban, plaćao izvesnog srpskog zvaničnika ili oficira u Zemunu. Posle toga je Kleban, koji je par godina aktivno učestvovao u javnom i vojnom životu zemlje, ispraćen iz Srbije, a da nikada nismo saznali šta je zapravo bio cilj njegovih aktivnosti. Neki su tvrdili da ovom aferom vlast pokušava da u drugi plan baci aferu „Krušik“, koja je tada bila i te kako aktuelna, a da u ovom slučaju nema zapravo ništa naročito čudno jer je i „posao svih obaveštajaca da vrbuju svoje saradnike“. Vučić je, podsetimo, rekao da iza plasiranja afere „Krušik“ stoji jedna zemlja „koja predstavlja obaveštajnu kanalizaciju zbog toga što obavlja poslove za interese nekih većih zapadnih zemalja“.

Ruski špijuni, u saradnji sa srpskim tajnim službama i ultranacionalističkim krugovima, bili su navodno umešani u pokušaj državnog udara u Crnoj Gori i planiranje likvidacije predsednika Crne Gore Mila Đukanovića 2016. godine. U pitanju su Eduard Šišmakov i Vladimir Popov, koji su takođe utekli sa ovih prostora, a sud u Podgorici ih je osudio, zajedno sa saradnicima, među kojima su i neki tada opozicioni lideri, na višegodišnju robiju. Posle promene vlasti u Crnoj Gori, podgorički Apelacioni sud je poništio presude i vratio ih Višem sudu na ponovno suđenje. Verovatno nikada nećemo tačno saznati šta se sve zapravo ovde i zašto izdešavalo: u „zaveru“ su bili uključeni ljudi bliski Srpskoj naprednoj stranci, a istovremeno je u tom periodu cvetala politička ljubav između Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića.

Velikom špijunskom aferom proglašen je slučaj bivšeg američkog marinca Danijela Dejvida Korbeta, koji je u Beogradu u februaru 2018. godine uhapšen zbog toga što je kod njega pronađen pištolj CZ-99 sa izbrisanim brojem. Režimski mediji su pisali da je trebalo da likvidira „nekoga važnog“. Među naslovima tih dana izdvajamo ovaj: „Marinac koji je spremao haos u Srbiji u vezi sa Klintonovima!“ Neki su tvrdili da je taj „neko važan“ možda upravo Vučić, koji je, uzgred budi rečeno, podržao Hilari Klinton na izborima za predsednika SAD 2016. godine.

U stanu u Borči je 2015. godine pronađeno raspadnuto telo nemačkog državljanina Tomasa Lederstatera, koji je kod sebe, pored ostalog, imao policijsku značku Nemačke i dokumenta sa opisima poznatih svetskih terorističkih akcija. Režimski mediji su ga odmah proglasili špijunom koji je imao nečasne namere, nesumnjivo nešto protiv srpske vlasti, ali se kasnije ispostavilo da nije u pitanju nikakav špijun već „poremećena ličnost“ i „pripadnik sekte“, koji je ranije hapšen u Nemačkoj.

U septembru 2016. godine agenti Bezbednosno-informativne agencije (BIA) uhapsili su Čedu Čolovića, srpskog i hrvatskog državljanina, koji je proglašen saradnikom hrvatske Sigurnosno-obaveštajne agencije (SOA). Zvaničnici iz Zagreba su to opovrgavali. Organizovano je ekspeditivno suđenje, i on je pred Višim sudom u Beogradu, na zatvorenom suđenju, navodno priznao da je bio hrvatski špijun. Osuđen je na tri godine zatvora. Stručnjaci su tada upozorili da su ovaj slučaj, a pogotovo medijska kampanja koja ga je pratila, višestruko neuobičajeni i nelogični i da je, po svemu sudeći, u pitanju nekakva politička zavrzlama, koja je – u najmanju ruku – imala za cilj da pokaže kako srpske tajne službe odlično rade svoj posao i štite državu i građane od „zle Hrvatske“.

I afera „Havana sindrom“ u Srbiji je dobila svoju propagandnu dimenziju. Ovaj misteriozni sindrom koji pogađa američke diplomate i obaveštajce u mnogim zemljama sveta, od 2016. godine do danas, aktuelizovan je vešću da je jedan agent CIA evakuisan iz Srbije zbog toga što je imao simptome karakteristične za „Havanu“: migrenu, mučninu, vrtoglavicu i poremećaj pamćenja. Neki režimski mediji su tvrdili da vest nije tačna, i da je plasirana u funkciji medijskog rata koji SAD vode protiv Rusije, a u koji pokušavaju da uvuku i našu državu koja, međutim, sa Vučićem na čelu nema vremena da se upetljava u te svinjarije jer je zauzeta silovitim ekonomskim usponom.