Prošle nedelje ubijen je Ramiz Delalić Ćelo, istorijska ličnost u Sarajevu: sve vreme je bio kriminalac; ponekad je bio i tajni agent, a ponekad i vojnik. Skončao je kao kriminalac, ali to je bio njegov izbor. Sarajevskim kafedžijama i trgovcima laknulo je, kao i policiji i pravosuđu
Ramiz Delalić „Ćelo“
Ćelo Delalić bio je koloritna ličnost: Sandžaklija iz Priboja, odrastao u Sarajevu gde je i krenuo da se bavi svojim zanatom gangstera i reketaša kao zanimanjem pod A. Pod B će se kvalifikovati 1992. kao agent provokator, pa će kasnije – kao i toliki njemu slični – raditi i kao kriminalac i kao poverljivo lice vlasti BiH i kao prijatelj svojih kriminalnih ortaka iz bivše Jugoslavije.
U istoriju je Ćelo Delalić ušao marta 1992, kada je na Baš-čaršiji hladnokrvno ustrelio u glavu Nikolu Gardovića, čoveka koji je upravo u pravoslavnoj crkvi venčao svog sina. Svedoci su ga godinama kasnije prepoznali u stroju u policijskoj stanici i to nije sporno. Sporno je to što je tek ove godine to ubistvo uopšte došlo pred sud, iako se sve znalo od početka; dobro, barem je došlo do suda, ali sada je kasno.
Ćelo Delalić ubijen je u dvorištu kuće u kojoj je bio iznajmio stan, plašeći se – s razlogom, kako vidimo – za svoju sigurnost. Sarajevski policajac, koga ovaj autor slučajno poznaje, kaže da je ubistvo izvršeno veoma stručno, sa minimalnim tragovima na licu mesta; Ćelo je pogođen sa dobro grupisanih nekoliko metaka i dok se komšiluk snašao, počinilac je već bio nestao. Sarajevska policija objavila je da želi da razgovara sa izvesnim g. Bitićijem i još jednim licem, ali njih dvojice nema. Naime, Ćelo se žalio u poslednje vreme da ima neprilike sa albanskom mafijom u Sarajevu, pa se operativnim radom na terenu došlo do g. Bitićija koji bi mogao nešto znati o tome. Priroda pomenutih neprilika može se naslutiti: Ćelo je bio navikao da reketira kafedžije i ostale samostalne zanatlije, kao i da se ugrađuje u razna posla; Albanci to nekako ne vole. Takvi problemi u načelu se rešavaju tako što se unajmi neko spolja da obavi posao, a lokalni ugledni građani za to vreme imaju neoboriv alibi. Sarajevski policajci slute da je o nečem takvom reč. Ćelo se, s druge strane, nije više kotirao u Sarajevu kao nekada: posle niza incidenata ostao je bez oružja, a policija je na njega bila jako ljuta.
Ali, hajdemo ispočetka. Ćelo je 1992. postao jedna od vodećih figura u galeriji „mahalskih prvoboraca“, uz još nekoliko viđenih lokalnih kriminalaca – slično ostalim našim državama, nastalim od bivše Jugoslavije. Njegova 9. brdska motorizovana brigada umešana je u više ratnih zločina protiv civilnog stanovništva svih vera i pasmina. Tokom opsade Sarajeva bio je umešan u trgovinu narkoticima. Ima tu jedna epizoda: Ćelo se ponudio ekipi iz HVO-a da zajedno rade drogu, pa se sporazumeo sa Antom Rosom (bivši legionar) i Matom Šarlijom Daidžom (hercegovački arhiustaša) oko nekih deset kila kokaina. Roso je bio general u HVO-u, a Daidža vojni ataše Republike Hrvatske u Sarajevu, Tuđmanov lični izbor… Kad je trebalo da dođe do primopredaje, umesto Ćele s parama pojavio se Dragan Vikić sa specijalcima i uhapsio Rosu i Daidžu sa sve kokainom. Došlo je, naravno, do skandala: Roso i Dadidža su smenjeni, ali šta je bilo s kokainom – nije se saznalo… Tako je to trajalo do posle Dejtona, jer se za Ćelom vukla prvoboračka reputacija. Radio je malo tamo (kriminal), malo ovamo (tajne službe) – kao i svi njemu slični likovi iz naših novih država. Priča se, na primer, da je uspeo da ozvuči iznutra zgradu hrvatske ambasade u Sarajevu.
Onda se Ćelo obezobrazio preko svake mere: jednom prilikom pretukao je saobraćajca koji ga je zaustavio zbog prekršaja. Policajci su pobesneli, a Ćelo se sklonio u svoju vikendicu na Jablaničkom jezeru. Trebalo je da ga neko uhapsi, ali policajci nisu hteli. Prijavio se jedan ozbiljan inspektor, odbio interventnu ekipu specijalaca i poveo samo jednog kolegu. Kad su stigli, Ćelo je izašao iz kuće držeći rođenu sestru na nišanu pištolja i preteći da će je ubiti ako ne odu. Inspektor nije pao na blef, iako je sestra kukala; na kraju se Ćelo slomio, bacio oružje i počeo da kuka. Ćelo je onda pritvoren, ali je izašao uz kauciju od 300.000 konvertibilnih maraka i smesta se ispalio u Tursku. To je već 2002. godina.
Tamo, u Turskoj, sa Ćelom stupaju u dodir Dušan Duća Spasojević i Milorad Legija Ulemek, sa molbom da im učini kolegijalnu i prijateljsku uslugu na bazi ugovora: da locira i ubije izvesnog Ljubišu Buhu, zvanog Čume, koji se krio u Istanbulu. Sarajevski policajci tek sada su saopštili to saznanje, ali nemaju detalje o honoraru i ostalom. Čume je opazio Ćelu; znao je i kasnije ispričao da ga je locirao „unajmljeni bosanski kriminalac“; u skladu s tim pobegao je u Ankaru i upao u Ambasadu SR Jugoslavije, tražeći pomoć. Ostalo se zna.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Odluka studenata da režimu upute zahtev za raspuštanje državnog parlamenta i raspisivanje vanrednih republičkih izbora nije pala s Marsa. O ovoj opciji se na plenumima već dugo žustro diskutovalo, a stvar je presečena onda kada je svima, ali baš svima, postalo jasno da vlast ne samo da ne želi da ispuni studentske zahteve nego na političku krizu odgovara sve jačom represijom i sve prljavijom propagandom. I kada više niko nije mogao da ospori činjenicu da je upravo režim generator svih društvenih i političkih anomalija, te da zahvaljujući njemu novosadska nadstrešnica svakom građaninu ove zemlje visi nad glavom
Kakvo je interesovanje među najvišim univerzitetskim radnicima za direktno učešće u politici, na “studentskoj listi”, ukoliko bi u Srbiji bili raspisani vanredni parlamentarni izbori
Poziv na raspisivanje izbora je poziv režimu, a trebalo bi da se vidi da li će postojati i studentski poziv svim ostalima na društveni dogovor o tome kako se suprotstaviti režimu na budućim izborima. Oni mogu biti raspisani neočekivano brzo, a možda ih i ne bude pre nekog “redovnog termina” ako ne bude izuzetno jakog pritiska na ulici
Možda je tačna verzija da je Aleksandru Vučiću pozlilo pa se zato vratio u zemlju. Ali i dalje cela stvar ostavlja mnogo otvorenih pitanja. Za početak, zašto je predsednik naše zemlje išao na donatorsko veče namenjeno unutarpolitičkim ciljevima druge zemlje? Zašto je išao na događaj na koji se ne može ući ako se ne donira novac? I ko ga je zvao? Ako se ova sapunska opera posmatra kao izolovan događaj, van domaćeg konteksta, zaista je reč o nečemu što izmiče zdravom razumu
Bez razumevanja zla koje je činjeno u našoj neposrednoj istoriji u poslednje tri, četiri decenije, to bi bilo parcijalno i licemerno. Zakasnilo se i za ono što se dogodilo pre šest meseci, sve sada je nadoknada. Ako ne dođemo do ozbiljnog suočavanja sa prošlošću, sa snažnim programom stvaranja nenasilnog društva, promene će imati kratak rok trajanja. A u toj promeni roditelji ubijene dece mogli bi da budu ambasadori procesa normalizacije ovog društva. Oni su spremni na tu ulogu i bilo bi dobro da ih i studenti uključe u svoje debate, da razumeju šta se dogodilo i koji su putevi suočavanja
Klecavo vrhovno biće uzda se u lokalne izbore u Kosjeriću i Zaječaru. Ne sme se zaboraviti da on 13 godina teškim otrovima zasipa naročito u provinciji, te da je detoksikacija dug i mučan proces
Ukoliko različiti oponenti Vučićevog režima nisu u stanju pomoći studentskoj omladini, mogli bi makar da ne odmažu. Suviše dugo su radili na isti način i sa istim poraznim rezultatima da bi mogli očekivati da ih itko išta pita
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
