Smrt u Sarajevu

Ćelo Delalić bio je koloritna ličnost: Sandžaklija iz Priboja, odrastao u Sarajevu gde je i krenuo da se bavi svojim zanatom gangstera i reketaša kao zanimanjem pod A. Pod B će se kvalifikovati 1992. kao agent provokator, pa će kasnije – kao i toliki njemu slični – raditi i kao kriminalac i kao poverljivo lice vlasti BiH i kao prijatelj svojih kriminalnih ortaka iz bivše Jugoslavije.

U istoriju je Ćelo Delalić ušao marta 1992, kada je na Baš-čaršiji hladnokrvno ustrelio u glavu Nikolu Gardovića, čoveka koji je upravo u pravoslavnoj crkvi venčao svog sina. Svedoci su ga godinama kasnije prepoznali u stroju u policijskoj stanici i to nije sporno. Sporno je to što je tek ove godine to ubistvo uopšte došlo pred sud, iako se sve znalo od početka; dobro, barem je došlo do suda, ali sada je kasno.

Ćelo Delalić ubijen je u dvorištu kuće u kojoj je bio iznajmio stan, plašeći se – s razlogom, kako vidimo – za svoju sigurnost. Sarajevski policajac, koga ovaj autor slučajno poznaje, kaže da je ubistvo izvršeno veoma stručno, sa minimalnim tragovima na licu mesta; Ćelo je pogođen sa dobro grupisanih nekoliko metaka i dok se komšiluk snašao, počinilac je već bio nestao. Sarajevska policija objavila je da želi da razgovara sa izvesnim g. Bitićijem i još jednim licem, ali njih dvojice nema. Naime, Ćelo se žalio u poslednje vreme da ima neprilike sa albanskom mafijom u Sarajevu, pa se operativnim radom na terenu došlo do g. Bitićija koji bi mogao nešto znati o tome. Priroda pomenutih neprilika može se naslutiti: Ćelo je bio navikao da reketira kafedžije i ostale samostalne zanatlije, kao i da se ugrađuje u razna posla; Albanci to nekako ne vole. Takvi problemi u načelu se rešavaju tako što se unajmi neko spolja da obavi posao, a lokalni ugledni građani za to vreme imaju neoboriv alibi. Sarajevski policajci slute da je o nečem takvom reč. Ćelo se, s druge strane, nije više kotirao u Sarajevu kao nekada: posle niza incidenata ostao je bez oružja, a policija je na njega bila jako ljuta.

Ali, hajdemo ispočetka. Ćelo je 1992. postao jedna od vodećih figura u galeriji „mahalskih prvoboraca“, uz još nekoliko viđenih lokalnih kriminalaca – slično ostalim našim državama, nastalim od bivše Jugoslavije. Njegova 9. brdska motorizovana brigada umešana je u više ratnih zločina protiv civilnog stanovništva svih vera i pasmina. Tokom opsade Sarajeva bio je umešan u trgovinu narkoticima. Ima tu jedna epizoda: Ćelo se ponudio ekipi iz HVO-a da zajedno rade drogu, pa se sporazumeo sa Antom Rosom (bivši legionar) i Matom Šarlijom Daidžom (hercegovački arhiustaša) oko nekih deset kila kokaina. Roso je bio general u HVO-u, a Daidža vojni ataše Republike Hrvatske u Sarajevu, Tuđmanov lični izbor… Kad je trebalo da dođe do primopredaje, umesto Ćele s parama pojavio se Dragan Vikić sa specijalcima i uhapsio Rosu i Daidžu sa sve kokainom. Došlo je, naravno, do skandala: Roso i Dadidža su smenjeni, ali šta je bilo s kokainom – nije se saznalo… Tako je to trajalo do posle Dejtona, jer se za Ćelom vukla prvoboračka reputacija. Radio je malo tamo (kriminal), malo ovamo (tajne službe) – kao i svi njemu slični likovi iz naših novih država. Priča se, na primer, da je uspeo da ozvuči iznutra zgradu hrvatske ambasade u Sarajevu.

Onda se Ćelo obezobrazio preko svake mere: jednom prilikom pretukao je saobraćajca koji ga je zaustavio zbog prekršaja. Policajci su pobesneli, a Ćelo se sklonio u svoju vikendicu na Jablaničkom jezeru. Trebalo je da ga neko uhapsi, ali policajci nisu hteli. Prijavio se jedan ozbiljan inspektor, odbio interventnu ekipu specijalaca i poveo samo jednog kolegu. Kad su stigli, Ćelo je izašao iz kuće držeći rođenu sestru na nišanu pištolja i preteći da će je ubiti ako ne odu. Inspektor nije pao na blef, iako je sestra kukala; na kraju se Ćelo slomio, bacio oružje i počeo da kuka. Ćelo je onda pritvoren, ali je izašao uz kauciju od 300.000 konvertibilnih maraka i smesta se ispalio u Tursku. To je već 2002. godina.

Tamo, u Turskoj, sa Ćelom stupaju u dodir Dušan Duća Spasojević i Milorad Legija Ulemek, sa molbom da im učini kolegijalnu i prijateljsku uslugu na bazi ugovora: da locira i ubije izvesnog Ljubišu Buhu, zvanog Čume, koji se krio u Istanbulu. Sarajevski policajci tek sada su saopštili to saznanje, ali nemaju detalje o honoraru i ostalom. Čume je opazio Ćelu; znao je i kasnije ispričao da ga je locirao „unajmljeni bosanski kriminalac“; u skladu s tim pobegao je u Ankaru i upao u Ambasadu SR Jugoslavije, tražeći pomoć. Ostalo se zna.