Skrivanje iza zastave

Pojedini delovi Novog Sada, pogotovo Liman I, na kojima je Srpska napredna stranka izgubila izbore za mesne zajednice, pre desetak dana su sistematski prekrečeni u boje srpske trobojke. (Tr)obojeni su bukvalno kilometri javnih i privatnih površina. Time, valjda, vladajuća stranka uteruje patriotizam među „nepoćudne građane“, stavljajući ih u neugodnu poziciju. Ako se usude da protestuju zbog skrnavljenja kvarta i prefarbaju ovaj trobojni cirkuski kič, biće proglašeni za izdajnike, odnosno za nekoga ko uništava državna obeležja. A možda se dobije i batina, jer iza organizovanog farbanja, kažu, stoje „žestoki momci sa vrelih novosadskih ulica“ kojima ne predstavlja odveć veliki deranžman da nekoga izgaze na ulici. Stoga, Novosađani krotko prolaze pored ovog trobojnog čuda i mlako protestuju na društvenim mrežama.

Naš sagovornik Brajan Brković, donedavno aktivista Stranke slobode i pravde, odlučio je, međutim, da izvede politički performans. Preko trobojnog kreča, usred dana, ispisao je nazive nekoliko najznačajnijih afera naprednjačke vlasti, ukazujući time da se iza svakog busanja u patriotske grudi po pravilu krije pljačka građana. U međuvremenu, Brković je napustio SSP zbog, kako kaže, koncepcijskog neslaganja. Stranka, naime, nije podržala ovu akciju, smatrala je da joj je njome Brković naneo štetu, smanjujući joj patriotske kapacitete. SSP ga nije podržao ni kada je, posle performansa, dobijao stotine pretnji i uvreda, među kojima su i najjezivije pretnje smrću. Iza njega su stale neke druge opozicione partije i brojne nevladine organizacije. Brković je, inače, zbog antirežimskih akcija često na meti tabloida i dežurnih patriota na društvenim mrežama, a ima tek 28 godina.

„VREME„: Ko stoji iza suludih, kilometarskih prekrečavanja javnih i privatnih površina u Novom Sadu u boje srpske zastave? Šta je, zapravo, cilj ove akcije?

BRAJAN BRKOVIĆ: Iza prekrečavanja na Limanu stoji Srpska napredna stranka. Dakle, ljudi su viđeni kako sve sa alatom izlaze, pa ulaze u prostorije SNS-a, tu nema dileme. Cilj je, kao i uvek kada se pokreću ovakve kampanje, isti – skretanje pažnje građana sa važnih tema, sa pitanja na koja Vučić ne daje odgovore, sa afera zbog kojih bi vlast u svakoj normalnoj državi odavno pala. To je već toliko puta oprobani mehanizam sluđivanja građana, kako ne bi videli ono u šta gledaju.

Međutim, u SNS-u postaju svesni da ljudi ne reaguju više toliko dobro na ove trikove, pa su sve nervozniji i počinju da koriste apsolutno sve svoje kapacitete i ubacuju all in u kampanju koja će konačno polarizovati javno mnjenje na „patriote“ i „nepatriote“, sve skrivajući se iza srpske zastave, a ne bi li sproveli potpunu i jezivu relativizaciju onoga što rade „iza scene“. U takvoj kampanji se dešava poslednji čin pokušaja da se Republika Srbija zauvek otme od građana i pretvori u mafijaški feud.

Građani su zbog farbanja javnih površina protestovali na društvenim mrežama, ismejavali ovaj „poduhvat„, intervenisali u fotošopu, dodajući na zastave logoe Krušika, Jovanjice i nazive drugih afera naprednjačke vlasti, ali i dalje nemo prolaze pored, ne usuđujući se da išta preduzmu. U pitanju je strah?

Ne bih rekao da je to samo strah, to su nažalost i otrovne udice koje Vučić i njegova propagandna mašinerija konstantno bacaju u naše društvo, a na koje se jedan deo građana i dalje peca. Rezultat toga su odsustvo nade i indiferentnost pojedinca prema društvu. Neki ljudi su jednostavno zgađeni ovakvom vrstom „politike“ i ne žele da ulaze u to blato. A nisu svesni da će to isto političko blato uskoro doći i do njih, ma koliko bili povučeni u sopstvenu privatnost. Naravno, postoji i jedan deo komšiluka koji se plaši Bosketa, koji baš tu negde i živi na Limanu. A poznat je i kao omiljeni biznismen Srpske napredne stranke i „žestok momak“.

I onda se ti odlučuješ da, ako se ne varam, sa stranačkim kolegom, napraviš hrabar politički performans. Šta je bila tvoja poruka?

Moj prijatelj Srđan i ja smo dodali na tu popularnu „trobojku“ neke od afera ove vlasti poput Krušika, Jovanjice, ubistva Olivera Ivanovića, Doljevca, Savamale… To je individualan i autentični otpor, tako bih ga u tom momentu nazvao. To je i pokušaj da ohrabrim druge ljude da ne ćute, da kada im neko pogazi prava, imaju pravo da se protiv toga bune i bore. Zato sam došao usred bela dana sa kolegom i uradio ono što smatram da je ispravno. Ako znamo ko je terorisao komšiluk, znamo i zbog čega, a znamo koji je i cilj toga, onda je to zloupotreba trobojke.

Ljude pokušavaju da zavedu ovim banalizovanim, „farbanim patriotizmom“. Patriota je neko ko voli svoju zemlju, predstavlja je u najboljem svetlu poput naših košarkašica ili odbojkašica, ali je u isto vreme patriota i onaj koji pokupi i baci smeće u kontejner. Pre samo sto godina Srbija je bila sjajna zvezda na evropskom i balkanskom nebu, svi su hteli sa nama. Danas, svi beže od nas. Pravi patriotizam je učiniti od Srbije dobro društvo, društvo koje će privlačiti, a ne odbijati ljude. Pravi patriotizam je učiniti sve, ne samo da svake godine 50-60 hiljada ljudi, uglavnom mladih, ne pobegne iz Srbije, već da se i oni koji su otišli – vrate.

Neki će reći da si naseo na provokaciju. Da su oni baš i očekivali takvu akciju, kako bi opoziciju proglasili izdajničkom i nepatriotskom.

Mislim da deo opozicije ima veliki problem što mnogo razmišlja o tome kako će neki njeni potezi biti predstavljeni kroz tabloide. A mislim da je to i smisao tabloida i Vučićev cilj. Pritom, tabloidi mogu uvek i za sve da napišu i izmisle bilo šta, što uostalom i rade. Sa nekim stvarima se moramo pomiriti – ljudi koji čitaju „Informer“ ili druge tabloide uvek će imati negativan stav prema opoziciji, pa makar ne radila ništa, opozicija će konstantno biti u tabloidima. Ipak, daleko od toga da su čitaoci tabloida većina biračkog tela u Srbiji. To je važno znati. Sa druge strane, svako ko u opoziciji kreira politiku u odnosu na to šta će pisati tabloidi ostaće bez – politike. Treba imati na umu mudre reči iz pesme Zabranjenog pušenja: „Ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom ‘Vratniku’“.

Uglavnom, posle akcije postaješ zvezda na društvenim mrežama. Dok te jedni hvale i dive se tvojoj hrabrosti, drugi ti upućuju pretnje i uvrede. Neke od tih pretnji su one klasične pretnje smrću, više nego uznemirujuće. Kako si se osećao, da li si očekivao ovakvu reakciju? Možeš li izdvojiti pretnje koje su te najviše pogodile?

Više od 400 SNS-botova bilo je uključeno u napad na mene. Više od 400 ljudi je, dakle, bilo angažovano da sedi i piše najjezivije uvrede i pretnje. To je slika stranke koja danas vodi Srbiju. Mogu da kažem da nisam iznenađen. Nije prijatno, ali to ide u opis posla svakome ko se bavi opozicionom politikom u Srbiji. Ne bih ja tu izdvajao nijednu poruku. Sve su podjednako jezive i strašne.

Pristižu, međutim, i reči podrške. Nekoliko stranaka i organizacija te je podržalo, a neke baš i nisu. Izostala je podrška tvoje stranke.

Da, bilo je zaista mnogo poruka podrške. Svima zahvaljujem na tome. To ohrabruje i daje nadu. Što se tiče „moje stranke“, ona više nije „moja“, niti sam ja više „njihov“. Nakon ove epizode dao sam ostavku na sve funkcije i članstvo u toj stranci. Mislim da je tako bolje. I za mene i za njih.

Naravno, krenuli su i tabloidi da te prozivaju, kako si „Đilasov fanatik„, ili „Đilasov poslušnik“ koji je oskrnavio „srpsku trobojku dan pred veliki praznik„. Uvek kada te napadaju podsete da si unuk crnogorskog pesnika Jevrema Brkovića, „čoveka koji je bio poznat kao mrzitelj Srbije i Srba„. Koliko te ovakve stvari izvedu iz takta?

Problem je ovde što uvek morate da budete „nečiji“. Dakle, ponosan sam što sam unuk Jevrema Brkovića, ali to je potpuno nevažno u odnosu na politiku u koju verujem.

Možeš li nas podsetiti kada si ranije bio na meti tabloida, i zašto?

To se polako pretvara u neku vrstu „običaja“, manira… Praktično, svaki put me prozivaju ili zbog javno izloženog opozicionog stava, ili zbog urbane političke akcije, ili pak političkog performansa… I uvek sa gotovo identičnim tabloidnim „argumentima“… Trudim se da zaboravim.

Jedan si od najpoznatijih mladih političkih aktivista u zemlji. Stičeš li utisak da ima dovoljno mladih ljudi koji su spremni da se suprotstave Vučićevom režimu? Kako bi ukratko politički opisao svoju i mlađe generacije?

Šta mladi misle o ovom režimu, najbolje pokazuje to što svake godine ogroman broj njih ode iz Srbije. To nije samo demografski gubitak, već i gubitak izuzetno važne socijalne, političke i kulturne energije. Cilj je da svi ovi mladi ljudi koji „glasaju s pasošima“ na graničnim prelazima, počnu da „glasaju s ličnim kartama“ na biračkim mestima. Ali, za to je neophodno pronaći prave teme i pravi način komunikacije. Moj utisak je da mlađa generacija ne prepoznaje sebe u postojećoj političkoj komunikaciji.

Za kraj, trošiš ogromnu energiju na politički aktivizam. A od čega zapravo živiš?

Ja sam diplomirani menadžer u medijima, ali kao i većina pripadnika moje generacije radim poslove koji su trenutno dostupni. To je, uostalom, cena življenja u „produženoj tranziciji“.