foto: filip krainčanić / nova.rs
Delovanje Pokreta Levijatan u najmanju je ruku kontroverzno. Iza borbe za prava životinja više se i ne krije mračna suština ove organizacije. Zašto, međutim, tako malo incidenata dođe do policije
Za Pokret Levijatan šira javnost prvi put je čula krajem 2017. godine kada se u javnosti podigla prašina zbog sumnjivog tretmana životinja u kafileriji Avenija MB. Na osnovu informacija koje su dopirale do javnosti, bilo je lako zauzeti stranu: nekakva kafilerija sa životinjama postupa surovo, a neko malo udruženje želi tome da stane na put. Iako su i ime pokreta i estetski dojam ulivali nespokoj, simpatije većeg dela javnosti bile su na strani Levijatana. Niko ih nije do kraja ozbiljno shvatio. Pa ne prete oni stvarno ljudima, mislilo se, kao i da takav izgled i rečnik i nisu loš pristup – zastrašiće zlostavljače životinja. Dobro, nisu baš svi tako mislili, ali ogromna većina jeste.
Danas, pogotovo nakon prošlonedeljnog privođenja šest, a zadržavanja jednog člana Levijatana zbog prebijanja i ugrožavanja sigurnosti čoveka koji je na društvenim mrežama vređao njihovog lidera Pavla Bihalija, javnost malo drugačije gleda na ovaj pokret. Uz izraženu antimigrantsku orijentaciju, kao i antiromske ispade, dobija se njihova kompletna sliku.
Istini za volju, ta nam je slika bila pred očima od prvog dana, ali većina od drveća nije videla šumu. Jedan od prvih postova pokreta na Instagramu, iz januara 2017, jeste fotografija psa koji je, navodno, „spasen“ iz romskog naselja. Ta fotografija, međutim, ostaje slabo primećena, jer ubrzo za njom sledi fotografija grupe nabildovanih momaka sa fantomkama i poruke: „Ne diraj životinje, naći ćemo te“ i „Nekada ste sejali strah, ali sada je strah došao po vas.“
Tada na društvenim mrežama počinju da se šire teorije da je reč o grupi koja se fizički obračunava sa zlostavljačima životinja, ali u to vreme sve još uvek mnogo više liči na šalu, pa čak i na teoriju zavere, jer teško je poverovati da neko tek tako ide naokolo i zastrašuje ljude (pa makar i loše ljude), a prolazi nekažnjeno.
Međutim, stvari počinju naglo da se ubrzavaju, Levijatan stiče sve veću popularnost, zabrinuti građani šalju im snimke mučenja životinja (zlostavljači nisu mnogo bistri, najčešće sami sebe snimaju dok muče nedužna bića i kače to na mreže). Da ih Levijatan nalazi i obračunava se sa njima, više nije teorija. Pozive javnosti da im dostave lične podatke i adrese navodnih mučitelja kače javno, na društvene mreže, opet su najčešće na udaru Romi i pojavljuju se prva video-izvinjenja. Reč je o iznuđenim priznanjima, najčešće maloletnika, često Roma, koji u kameru izgovaraju tekst koji im je naređeno da kažu.
Jedan od najranijih ovakvih snimaka pojavio se iste te 2017. Reč je o maloletnom Romu, na tom snimku nije zaštićeno njegovo lice, iako je maloletan, a da sve bude još gore, mladić izgovara puno ime i prezime i ime mesta u kom živi. Pratioci Levijatana na društvenim mrežama mahom su oduševljeni, psuju „majku cigansku“ i tvrde da oni lično nikada više ne bi, od sramote, izašli na ulicu, da njih neko ovako natera da se izvine.
DOKUMENTOVANO I POROČNO
Prve podele javnosti u percepciji Levijatana kreću sa privođenjem dvojice pripadnika ovog pokreta – Pavla Bihalija i Aleksandra Buhanca – u novembru 2018. godine, upravo zbog Avenije MB, odnosno zbog pretnji upućenih ovom azilu za pse. Bihali i Buhanac privedeni su i odmah pušteni, ali rat sa Avenijom MB vode i dan-danas. Istine radi, ovaj azil je odavno ozloglašen, o nehumanim uslovima u kojima psi jedva opstaju već je pisao Vojvođanski istraživački centar, a dodatno je sumnjivo što od 2013. ovaj takozvani azil ima monopol na „zbrinjavanje“ pasa lutalica u Srbiji. Privatna firma koja se nalazi u okolini Vrnjačke banje ima ugovore sa najmanje 30 lokalnih samouprava širom Srbije, već je dokazano da pse dovoze do azila u jezivim uslovima, pa veliki broj njih ugine usput. Zbog monopola Avenije MB u više navrata reagovao je i Zaštitnik građana. No, to bi bio nekakav legalan i legitiman put borbe protiv zlostavljanja životinja, dok pretnje i zastrašivanja to svakako nisu.
Zanimljivo je, međutim, da su Bihali i Buhanac privedeni samo nekoliko dana nakon što je na Vice.com, u to vreme najvećem sajtu za mlade, izašao dokumentarac o njima. Iako je autor Galeb Nikačević žestoko kritikovan zbog ovog filma, te optuživan da promoviše problematične vrednosti i metode borbe za prava životinja, to prosto nije istina. Nikačevićev film prvi je direktan uvid u sve što Levijatan jeste – i kuce i mace, ali i kriminalna prošlost, preciznije, veze vođa ovog pokreta sa navijačkim grupama i kriminalnim klanovima, kao i agresivne crte ličnosti junaka ovog filma. Takođe, autor vrlo jasno signalizira kako izgledaju akcije Levijatana: dozvolili su mu da ih snima kad idu na teren i nalaze zlostavljača, ali mu je bilo zabranjeno da prisustvuje nečemu što oni zovu „edukacija“ i to je publici jasno stavljeno do znanja. Uz to, Pavle Bihali u ovom filmu pokazuje nož od kog se ne odvaja, kaže da je „malo duži od dozvoljenog“, i na direktno pitanje da li misli da se neki problemi u društvu mogu rešiti nasiljem, ostaje vrlo nedorečen.
Ponovimo još jednom: sve ono što danas znamo o Levijatanu bilo nam je pred nosom sve vreme. Mnogi, a među njima i brojne javne ličnosti, poput Kristine Kovač, Sergeja Trifunovića ili Rodoljuba Šabića, htele su da vide samo lepo, okrećući glavu pred onim što je drugom delu javnosti bilo očigledno – da tu ima i nečeg opasnog i zlokobnog.
Prelomni trenutak u percepciji Levijatana, makar za javnost aktivnu na društvenim mrežama, bio je takozvani „slučaj Baz Kilington“. Korisnik Tvitera sa ovim nadimkom nazvao ih je fašistima. Ubrzo je na Instagram stranici Levijatana osvanula fotografija čoveka za kog su tvrdili da je upravo taj, „Baz Kilington“, da imaju dojavu kako zlostavlja životinje, te traže njegovo ime i adresu. Nekoliko dana kasnije, ovaj čovek poslao im je pismo u kom im se izvinjava, a Bihali i Buhanac pročitali su ga naglas u direktnom prenosu na Fejsbuku. Ime i identitet čoveka sa nadimkom „Baz Kilington“ poznati su redakciji „Vremena“, ali zbog svega što su on i njegova porodica prošli, ne želi da govori za medije na tu temu. Koliko je daleko Levijatan, sa sve svojim simpatizerima, spreman da ide, ovaj slučaj dobro ilustruje. Nađen je potpuno neverovatnim kanalima, ali kako nemamo dozvolu da ih objavimo, ilustrovaćemo analogijom: zamislite da ćerka direktora škole u koju ide dete vašeg komšije vrši pritisak na oca da joj da sve podatke o čitavoj porodici, pronalazi užu i širu familiju, pa svi oni dobijaju neke sumanute pretnje, a ne znaju zašto. E pa, nešto jako slično dogodilo se ovom čoveku. Čim se izvinio, Levijatan je povukao tvrdnje da je reč o zlostavljaču životinja, uz opasku, izrečenu u prenosu na Fejsbuku: „Šta da radimo, nama je tako javljeno, a mi sve dojave proveravamo.“ Izvinjenja nije bilo.
Dakle, za sada se zna za najmanje dva slučaja direktnog zastrašivanja ljudi koji nemaju nikakve veze sa zlostavljanjem životinja. Jedan je pomenuti korisnik Tvitera, a drugi M.B. kog je šest pripadnika Levijatana tuklo, a jedan od te šestorice mu je i pretio. Zašto?
Zato što je ispod fotografije Pavla Bihalija na Fejsbuku napisao: „dudlač“. I od M.B. su tražili da snimi izvinjenje.
FIKSACIJA NA ALBANCE, ROME I MIGRANTE
Napad na M.B. još je jedna prilika da se podsetimo kako se Levijatan umrežava sa opskurnim desničarskim organizacijama. Naime, jedini pripadnik Levijatana kome je određen pritvor, N.K., član je i nečega što sebe naziva Četničkom omladinom. Sudeći po njihovim objavama na Instagramu, reč je o ekstremnoj desnici, mada, osim kačenja slika na Instagram, ne izgleda da su mnogo aktivni. Sa druge strane, izvori „Vremena“ bliski N.K. kažu da je poreklom pripadnik jedne nacionalne manjine i da je promenio prezime u neko koje zvuči „srpskije“, da je povezan sa huliganima, navijačima Zvezde, te da već ima popriličan kriminalni dosije.
Ovaj savez Levijatana i Četničke omladine ne iznenađuje nikoga ko prati političko podzemlje u Srbiji. Levijatan je povezan sa Mišom Vacićem, Jovanom Stojković, ali i sa Narodnim patrolama, udruženjem „Hell Angels Srbija“, organizacijom PIT koja je postala poznata po tome što je iz čista mira „oduzela“ konja romskoj porodici u Nišu. Dalje, sve ove organizacije, ili bar neki njihovi pripadnici i lideri, učestvovali su u organizaciji napada na pekaru u Borči. Podsetimo, analitičar Pinka Saša Borojević objavio je fotografiju na kojoj mladić rukama pokazuje simbol „orla“, dakle albanske zastave. Ispostavilo se da je nekada radio u pekari svog strica u Borči, ali to usijane desničarske glave nije sprečilo da opkole pekaru, zastrašuju vlasnika, novinarku BIRN-a Sofiju Todorović koja živi u Borči i na Tviteru je prenosila šta se događa, ubacuju unutra svinjske glave, vređaju javne ličnosti koje su u znak solidarnosti išle na burek u Borču… Sve uz zdušnu podršku Pavla Bihalija iz Levijatana.
Neposredno pred pandemiju, u februaru ove godine, grupa momaka sa kapuljačama patrolirala je po delovima Beograda gde se okupljaju izbeglice sa Bliskog istoka, presretala ih i delila im letke sa nekakvim upozorenjem da ne smeju da diraju srpske žene i da se kreću ulicama posle 22 sata. Nekoliko dana kasnije, 8. marta, u Beogradu je održan protest protiv migranata na kom su viđene i pristalice Levijatana.
Korona virus stiže u Srbiju, počinje vanredno stanje, ali Levijatan se ne smiruje. Dva krupna incidenta obeležila su taj period. Polovinom aprila u kom spasavaju stafordskog terijera iz kandži vlasnika zlostavljača koji ga pripremaju za krvoločne borbe, na društvenim mrežama oglasila se grupa građana koja tvrdi da je u pitanju notorna laž i da je 20 pripadnika ove organizacije „izvršilo rasistički napad“ na romsku porodicu Garip sa Dorćola, i da su, uz najgore uvrede i pretnje otmicom i smrću, ukrali jednog psa iz dvorišta. Apel o ovom događaju podelio je na svom Fejsbuku Beograđanin Filip Otović Višnjić, koji tvrdi da su pripadnici pokreta Levijatan upali na posed njegovih komšija, romske porodice Garip, i oteli im psa rase staford, optužujući ih da ga pripremaju za krvoločne borbe pasa. Ceo komšiluk porodice Garip tvrdi da ovo nema nikakve veze sa istinom.
„Dva puna kombija rasista je smoglo hrabrost da u ‘opasnoj akciji’ napadne tri deteta od 16, 14 i 13 godina i njihovog oca, nepokretnog bolesnog starca. Sve su to objavili na svojim mrežama, a na kraju snimka, u delu u kojem se ne čuje zvuk, oni im psuju majku cigansku i prete da će ih sve pobiti“, rekle su tada komšije porodice Garip. Iako je sve prijavljeno policiji, po onome što do sada znamo deci porodice Garip pas nije vraćen.
Drugi incident dogodio se početkom maja, kada je Filip Radovanović, član Levijatana, ali i Srpske napredne stranke, uleteo automobilom u izbeglički kamp u Obrenovcu i zamalo pregazio policajce, koji su ga ubrzo uhapsili. Nekoliko dana kasnije, Levijatan i pokret Živim za Srbiju protivnice vakcinacije Jovane Stojković na istom mestu organizovali su protest protiv migranata.
Obrazac je sada već očigledan: čim neko od pripadnika Levijatana i okolnih satelita napravi neki incident, vrh pokreta brže-bolje sklepa protest protiv migranata. To se dogodilo posle presretanja migranata u Beogradu, zatim nakon upada Filipa Radovanovića u kamp u Obrenovcu i sada, nakon napada članova Levijatana na M.B.
Policija ćuti i implicitno šalje poruku da sve ovo odobrava. Zašto? Zato što ovoj vlasti treba fiktivna opozicija, ona koju može da drži pod kontrolom i koja će biti njihova radikalska podsvest. Dok vlast hrli u Evropu, ovi proganjaju nacionalne manjine i svakog ko ih nazove fašistom. Ili dudlačem. S druge strane, jako malo incidenata u kojima učestvuje Levijatan uopšte dođe do policije. Razlog je jednostavan: Levijatan udara na slabe, slabo obaveštene koji neretko misle da je upravo policija ta koja im je upala u kuću, našamarala ih i snima ih dok se izvinjavaju.
Peti oktobar 2000. dao je osećaj kratkotrajne pobede nad svim onim silama koje su svoje utočište pronalazile u nacionalizmu i zločinu. Međutim, već za koju godinu počele su da cvetaju i vršljaju Srbijom razne desničarske organizacije.
Sve tribine, debate, šetnje za ljudska prava, i uopšte dešavanja u kojima su mogla da se čuju mišljenja koja nisu spadala u „nacionalnu liniju“, završavala su, u najmanju ruku, na stubu srama. Među glavnim jurišnicima tih organizacija, kao što su Obraz, Nacionalni stroj, „1389“ i Naši, bili su Mladen Obradović, Goran Davidović, Miša Vacić, Ivan Ivanović, Radojko Ljubičić i mnogi drugi. Svi oni zajedno bili su glavni pešadinci za pravljenje meteža i buke u javnosti. U trenutku kada su upravo te ultranacionalističke organizacije počele da se otimaju kontroli, deo državnog aparata je morao da reaguje, te je Ustavni sud zabranio delovanje organizacija Nacionalni stroj (2011) i Obraz (2012).
Međutim, Zoran Petakov, levičarski aktivista, kaže za „Vreme“ da je „od Nacionalnog stroja nastalo nekoliko manjih neonacističkih grupa i organizacija dok je Obraz dodao samo prefiks ‘srBski’ ispred imena i nastavio da postoji i deluje, doduše manje ozbiljno nego do zabrane, ali ipak faktički nije zabranjen“. On dodaje da su „one formirane kao ‘omladinske’ i studentske organizacije na Beogradskom univerzitetu i u suštini su pobedom jedne tvrde desničarske i nacionalističke partije kakva je bila i još uvek jeste DSS dobili priliku za javno delovanje“.
Petakov smatra da su sve te grupe i organizacije nastajale „na idejama kleronacionalizma i rasizma, na idejama negiranja Holokausta i genocida u Drugom svetskom ratu, ali i negiranju zločina u ratovima devedesetih godina prošlog veka. Ratni zločinci su njihovi heroji, a nacionalna, verska i rasna segregacija ideje vodilje. Podjednako su im važni fašisti i kolaboracionisti iz Drugog svetskog rata, poput Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, kao i Karadžić, Mladić, Šljivančanin… Antiprosvetiteljstvo i antihumanizam generalno karakterišu sve te organizacije, a odbacivanje Dositeja Obradovića i reforme jezika Vuka Karadžića postala je redovna praksa. To su, dakle, ideje koje su nastale dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, samo prilagođene današnjem vremenu“, izričit je Petakov.
Na pitanje kakav je odnos tadašnje vlasti bio prema njima, kaže: „Oni su prekidali izložbe, upadali na tribine, širili ulični teror uglavnom u Beogradu, ali i u Čačku, Nišu, Novom Sadu, Zrenjaninu. Međutim, uvek su bili politički zaštićeni od stranaka na vlasti i u opoziciji podjednako, jer niko od njih nije želeo da se obračunom sa desničarima zameri svom glasačkom telu koje pogrešno smatraju većinski takvim.“
Petakov tvrdi i da se „veze između desničarskih organizacija na ulici i političara na vlasti nikad nisu krile“. Upoređuje sličnost veze između Vojislava Koštunice i Obraza nekada i Aleksandra Vučića i Srpske desnice danas: „Država, odnosno njen bezbednosni deo, delimično je formirala te organizacije, a uvek ih je u potpunosti kontrolisala. U vreme Đinđića i Koštunice podjednako su korišćene za suzbijanje protivnika tranzicije, i za širenje antikomunističke ideologije. Država ih je uvek štitila, od Miloševića do danas.“
 
 
Od upada Miše Vacića u CZKD, gde je bila izložba za poginule i povređene u Tuzlanskoj kapiji, preko maskirane ekipe koja upada u galeriju u Staroj kapetaniji, do pokušaja organizovanja neonacističkog derneka u BIGZ-u, slobodno se može se reći da je ultranacionalizam sve prisutniji u društvu.
Aleksandar Matković, filozof i istraživač na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, kaže za „Vreme“ da „vlast pravi sebi novu opoziciju kroz ekstremnu desnicu“. „Ne samo da je ova nova opozicija prorežimska, ona je i desnija od režima – jedna od njenih organizacija čak ima i fašističke korene. Oni otvoreno zastrašuju svakog protivnika režima. Drugo, imate i konkretne ekonomske interese, dve privatizacije: BIGZ je možda već privatizovan, ali vlastima smeta što nije uključen u Beograd na vodi, dok Staru kapetaniju privatizacija tek čeka. U Kapetaniji nije glavni problem nikakva izložba studentskih radova iz 1997, već privatizacija koja preti da kulturni prostor pretvori u kafanu. To su i mesta društvenog otpora, kao i CZKD, u koji je upao Miša Vacić“, objašnjava Matković. Dodaje i da „ti napadi služe desnici da udari dve muve jednim udarcem, da ućutka kritiku i omogući vlastima da ta mesta pretvore u privatno vlasništvo i građevinske projekte – omiljene čeljadi SNS-a“.
Matković podseća da „je na osnivačkoj skupštini Srpske desnice bio prisutan Milenko Jovanov, potpredsednik Glavnog odbora SNS-a, te da je i sam Vacić radio u Kancelariji za Kosovo i Metohiju kao savetnik Marku Đuriću. Postoje čak i fotografije pripadnika policijskih službi sa oznakama Levijatana.“
Sa druge strane, ne može se reći ni da su svi napadi naručeni od vlasti, jer postoji slučaj mladića koji tuče romski par u gradskom prevozu, dok svi ostali gledaju, kao što je zabeležen slučaj presretanja taksista u Apatinu koji prevoze migrante
Na pitanje šta se to dešava, Matković odgovara: „Jednom rečju – eskalacija. Grčki marksista Nikos Pulancas ima lepo objašnjenje. Početak fašizma nisu fašističke organizacije. Koreni su dublji. Kod nas oni sežu sve do devedesetih, kada su i fašističke formacije obarale Jugoslaviju. Eskalacija današnjih organizacija – od ekofašizma, Levijatana i fašizma opozicije, dverjanskog obožavanja Ljotića koji je imao ideju Kraljevine kao korporativne monarhije po ugledu na Musolinija – nezamisliva je bez devedesetih.“
Kako se mnoge vođe ultradesničarskih formacija mogu videti u medijima, Matković kaže da „se time normalizuje odsustvo alternative i ideje da je društvo moguće voditi drugačije“.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
