foto: igor marinković
Nema ničega spornog u tome da poslodavac određuje ritam rada pod uslovom, naravno, da je u okvirima zakona. Za državne službenike poslodavac je Država, a inokosni poslovodni organ je Vlada, pa ni u ovoj odluci o promeni radnog vremena nema ničeg spornog. Sporna je vajda: šta će to biti bolje, ako boljitka uopšte bude?
Poput Marka Porcija Katona Starijeg i njegovog obaveznog završetka svakog govora u rimskom Senatu rečenicom „Uostalom, mislim da Kartaginu treba razrušiti“, bez obzira o čemu je inače bila reč, Aleksandar Vučić od prvog dana svog potpredsednikovanja u prethodnoj vladi nije propuštao priliku da se ne osvrne na „baš me briga“ odnos zaposlenih u državnoj upravi prema radnom vremenu: kad ujutro na posao dođe nikoga ne zatekne, kad sa posla odlazi opet nikoga nema, a u međuvremenu se malo ko pretrže od posla, od kopirera i kurira, preko referenata mlađih i starijih, pa sve do načelnika, savetnika i ministara. Pokušavao je, mučenik, da probudi savest zaposlenika tako što je na ulazu dočekivao i okasnelce prekorno gledao, ali badava: državni službenici su i dalje na posao dolazili kako se kome ćefne, kako se kome ćefnulo sa posla je odlazio, u međuvremenu „igrao se pasijans“, prelistavao Fejsbuk… Tome će se stati ukraj, obećavao je u predizbornoj kampanji.
Teško je to da se razume: defakto, mada ne (tad) i dejure, prvi u hijerarhiji vlasti, dan za danom javno o njima govori, a oni ništa. Štaviše, ništa ni kolege ministri, ništa državni sekretari, ništa načelnici službi, šefovi odeljenja… Kao da Zakon o državnim službenicima ne postoji, kao da ni Zakon o radu, kakav god da jeste, ne postoji, nego ih on skoro pa moli da rade ono za šta platu primaju.
Posle ubedljive pobede na izborima, ostvarene između ostalog i na obećanju da će razmaženi državni službenici morati ubuduće da „zasuku rukave“ i pošteno odrade posao za koji platu primaju, tekst je unekoliko promenjen – žalopojka je prerasla u imperativ.
Po ceremonijalnom preuzimanju dužnosti od svog prethodnika, sad ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, novi premijer je izgovorio rečenicu za istoriju: „Svi će morati da ustaju ranije od 1. maja. Očekujem veliku pobunu i biće zanimljivo.“
Na prvi pogled, kristalno je jasno – gotovo je sa jutarnjim razvlačenjem, sa krivinašenjem i tako tim, jedino što je pomalo nejasno ko su ti „svi“ koji će morati da ustaju ranije, o kakvoj to velikoj pobuni je reč i šta će to biti zanimljivo?
Na sednici simbolično zakazanoj baš na 1. maj – Međunarodni praznik rada, Vlada je donela odluku o promeni radnog vremena u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade, Republičkom javnom pravobranilaštvu i javnim agencijama: odsad pa dok se ne odluči drugačije, radno vreme državne birokratije će umesto od pola devet do pola pet ubuduće biti od pola osam do pola četiri. Ova odluka je doneta radi postizanja bolje i efikasnije organizacije radnog vremena, piše u zvaničnom saopštenju vladine Kancelarije za saradnju sa medijima.
Kako će to pomeranje početka radnog vremena pomoći postizanju bolje i efikasnije organizacije radnog vremena, objasnio je premijer lično: urađeno je „ozbiljno istraživanje“ koje je pokazalo da ljudi u javnom sektoru rade prosečno dva i po sata, od 9.30 do 12, da se onda ide na ručak sa koga se malo ko vraća na posao. „Ovako, neka dođe u 7.30 i neka do 8 popije kafu, ali će raditi do 12 i dobićemo sat vremena više.“
„Smatrali smo da ćemo na taj način moći da krenemo da radimo složnije, radnije i posvećenije“, objasnila je novinarima ministarka za upravu i lokalnu samoupravu Kori Udovički. „Postoji već navika da se ranije izlazi sa posla, pa je bolje da se bar počne ranije.“
PROBAJ OVO, PROBAJ ONO: U novijoj istoriji Jugoslavije/Srbije oprobano je nekoliko različitih modela rada državne uprave. Najduže je trajao onaj od sedam do tri. Sve je to lepo klapalo – kafica, ćaskanje, burek i jogurt, pa malo rad sa strankama, pa opet kafa, ćaskanje…, sve dok negde krajem sedamdesetih, ili je bilo početkom osamdesetih – svejedno je, neko inventivan nije izračunao da danguba građanina pokornog pred šalterima značajno utiče na efikasnost proizvodnog sektora, pa je predložio da službenici kojima je posao komunikacija sa građanima rade „smaknuto“ bar jedan dan u nedelji. Ako sećanje ne vara, taj dan beše sreda. Tako je sve počelo.
Nedge krajem osamdesetih, ili je bilo početkom devedesetih – svejedno je, neko takođe inventivan je pročitao nešto o uticaju bioritma na produktivnost, pa je predložio da gde je to moguće zaposleni sami odrede, doduše u nekom od-do okviru, kada će doći na posao, e da bi shodno svom bioritmu dali najveći doprinos, što je u administracijama svakoraznim, od opštinskih do saveznih, oberučke prihvaćeno.
Radno vreme „po evropski“, od devet do pet, definitivno je uveo Savet ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora odlukom o radnom vremenu u ministarstvima, organizacijama i službama Saveta ministara.
Koju godinu kasnije, biće kad su se Srbija i Crna Gora razdružile, mada je i to svejedno, dolazak na posao državnih službenika pomeren je za pola sata ranije, a sad smo negde između.
Nema ničega spornog u tome da poslodavac određuje ritam rada pod uslovom, naravno, da je u okvirima zakona. Za državne službenike poslodavac je Država, a inokosni poslovodni organ je Vlada, pa ni u ovoj poslednjoj odluci o promeni radnog vremena nema ničeg spornog. Sporna je vajda: šta će biti bolje, ako boljitka uopšte bude?
Šta će biti sa onom navikom „da se ranije odlazi sa posla“ koju pominje Kori Udovički ili sa onim odlascima na ručak sa koga se malo ko vrati a koje pominje premijer lično.
SVI ZA VOĐOM: Nedelju dana otkako je odluka Vlade o kojoj je reč stupila na snagu, početak radnog vremena pomeren je za pola sata ranije i za zaposlene u JP Pošta Srbije: kao, osnivač ovog preduzeća je Vlada Srbije pa je red da njihovo radno vreme bude usklađeno sa onim koji važi za vladine službenike.
I gradonačelnik Beograda Siniša Mali doneo je rešenje kojim je utvrđeno novo radno vreme u Gradskoj upravi, Gradskom veću, Gradskom javnom pravobranilaštvu, zaštitniku građana, Službi za budžetsku inspekciju i Službi za internu reviziju grada Beograda. Cilj takve odluke je, kažu, da se obezbedi efikasnije i racionalnije funkcionisanje organa grada Beograda i ostvarivanje potreba i prava građana i pravnih lica na jednak način. Imajući u vidu da grad Beograd obavlja, pored izvornih poslova iz svoje nadležnosti, i poslove državne uprave koje mu je Republika Srbija poverila kao jedinici lokalne samouprave, bilo je neophodno da se radno vreme u organima grada uskladi sa rasporedom radnog vremena u republičkim organima. Istovremeno, javnim komunalnim preduzećima i drugim preduzećima i ustanovama čiji je osnivač grad Beograd preporučeno je da donesu odluke o promeni radnog vremena, imajući u vidu prirodu posla koji preduzeće obavlja. Svi su oni, uzgred budi rečeno, na posao dolazili u 8, a u kakvoj je vezi administracija Gradske čistoće s republičkom administracijom, to samo Bog i Gradonačelnik znaju, ako znaju.
Brzopotezno je upriličeno i radno vreme stručnih službi Skupštine Srbije. Odluku o tome donela je generalna sekretarka Jana Ljubičić. Inače, prema Poslovniku o radu, zasedanja u parlamentu počinju u 10 i traju do 18 sati, s tim što predsedavajući sednice može da produži radni dan ukoliko za to postoji potreba, a po pravilu (skoro pa) nikad ne počinju na vreme.
Sva je prilika da će se ovaj ranoranilački entuzijazam proširiti po celoj zemlji, bez obzira što je u odluci precizirano na koga se odnosi – na zaposlene u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade, Republičkom javnom pravobranilaštvu i javnim agencijama. I predsednici opština su inokosni u svom malom zabranu, pa su vlasni, kako bi se izrazio nekadašnji predsednik SR Jugoslavije i republički premijer Vojislav Koštunica, da propišu radno vreme potčinjenim im službi, sve u skladu sa partijskom knjižicom koja im je tu (malu) takoreći inokosnost obezbedila.
„Zaposleni u opštini mora da bude na poslu u 7.30 i sačeka onoga ko traži neku dozvolu, overen papir ili dokument. Mora da ga sačeka kao Boga, jer je plaćen od tog čoveka“, reče onomad premijer Vučić, koliko da ne bude zabune.
INTROVERTNO: „Velika pobuna“ koju je premijer Vučić očekivao, reklo bi se i zazivao, izostala je: tek se tu i tamo čuo poneki argument protiv, uvijen u „glas razuma“: a ko će i kad da vodi decu u školu, jer škole počinju da rade tek u 8, do posla valja i stići, a za to je potrebno neko vreme… Ergo, deca će ili džežati u školskom dvorištu sat i po, ili će morati sama u školu.
Kao i na sve drugo, premijer i za ovo ima instant rešenje: „Od sledeće školske godine videćemo da časovi počinju u 7.30 i roditelji više neće imati te probleme.“
To pitanje i taj odgovor, u stvari, razotkrivaju ozbiljan problem ovog društva: naši dragi državni službenici se s razlogom pitaju a ko će njihovu decu da odvede u školu, ali nekako zaboravljaju da u Srbiji ima još dece čiji roditelji nemaju tu sreću da imaju zagarantovano radno vreme, redovnu platu i sve drugo što uz državnu službu ide, već rade u nekim fabrikama, trgovinama, upravljaju autobusima, rade na gradilištima, ili su lekari, učitelji i profesori, ili nešto već… Svi oni su obavezni da se pojave na poslu mnogo ranije nego što će ovi sad morati. Ko njihovu decu vodi u školu?
I tako, sva deca će od jeseni da se bude ranije, Radio Beograd će morati „Dobro jutro, deco“ da premesti na pola sedam, a sve to da bi državni službenici radili onaj sat duže do podneva, kad se po običaju hvata krivina… Šta je, uostalom, pola sata sna – o školskoj deci mlađeg uzrasta je reč, spram spasa Srbije.
Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja
Postoje stvari koje smo nekritički prihvatili iz velikog sveta. Jedna od njih je radno vreme od 9 do 5: znate, u tim delovima sveta dan malo duže traje i klimatski uslovi su drugačiji, geografija je drugačija. Ovo je radno vreme koje odgovara našem podneblju. Verujem da će nam baš to radno vreme do pola četiri omogućiti da provedemo malo više vremena sa svojom porodicom, da se vratimo onoj instituciji ručka kada vam majka skuva nešto, da se vratimo onom vremenu da imamo malo svetla, malo videla da se vidimo jedni sa drugima.
Zoran Mihajlović, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije
„Pre 14 godina, kada su nam pomerili radno vreme od 9 do 17 sati, ubeđivali su nas da moramo da budemo u trendu sa Evropom. Sada nas vraćaju na 7.30, s ubeđenjem da ćemo tako bolje da radimo. Niko ne brine o suštini, a to je kako se radno vreme koristi i koliko ima efektivnog rada u državnim službama. Izmena početka i kraja radnog vremena za mene je čista demagogija.“
Dr Milanko Čabarkapa, profesor psihologije rada na Filozofskom fakultetu
Prema mojim istraživanjima, najveća efikasnost je do 11-12 sati pre podne. U svakom narodu postoje ljudi koji su efikasniji ujutro, drugi uveče, a treći su nešto između. Našem mentalitetu više odgovara da smena počne ranije, jer ljudi vole da popodne provedu kod kuće, u bašti, s porodicom. Setite se kako su gunđali na uvođenje evropskog radnog vremena od devet do pet.
U Hrvatskoj i Sloveniji za državne službenike predviđeno je klizno radno vreme – od pola osam do pola devet, odnosno do devet, a radni dan traje osam sati, s tim da je u Sloveniji petkom sat kraće. U oba entiteta Bosne i Hercegovine – Federaciji BiH i Republici Srpskoj – radno vreme javne uprave je od osam do četiri, a u Crnoj gori od devet do pet.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
