Mirjam Goldin (Miriam Golden) je istaknuta američka politikološkinja. Tokom godina, držala je niz akademskih pozicija na prestižnim ustanovama višeg obrazovanja, kao što su Peter Mair Chair iz Komparativne politikologije na European University Institute, Research Professor na UCLA, kao i Visiting Scholar na Univerzitetu Stendford. Tokom svoje naučne karijere bavila se istraživanjem problema klijentelizma i korupcije na primerima u Evropi, Aziji i Africi. Njena knjiga, koju je napisala u saradnji sa Rejom Fismanom (Ray Fisman), Korupcija: Šta svi treba da znaju (Oxford University Press, 2017) postala je standardan tekst iz ove oblasti. Ako se pozovemo na pitanje iz naslova ove knjige, osnovni uvid njenih autora jeste da korupcija uspostavlja jednu vrstu ravnoteže. O čemu je reč? “Ako korupciju posmatramo kao ravnotežu”, kaže Mirjam Goldin, “to nam pomaže da razumemo zašto je ona veoma uporna i veoma teška za promenu. Koncept ravnoteže znači situaciju u kojoj niko nema podsticaj da odstupi od određenog obrasca ponašanja. To može da zvuči apstraktno, pa ću dati primer koji će to malo da razjasni. Ako sam u vrlo korumpiranom društvu u kojem je norma da se mito mora platiti da bi se član porodice primio u bolnicu, onda lekari koji su potplaćeni izimaju mito u ovom fiktivnom scenariju i žele da nastave da ga uzimaju jer im plate ne rastu, a previše je ljudi koji dolaze u bolnicu, tako da ne mogu efikasno da vrše trijažu. Ako ste osoba čija majka trpi bol i mora da bude primljena u bolnicu, umesto da sedite u čekaonici tri ili četiri dana, ako imate novac, platićete jer ne želite da gledate kako vaša majka pati i možda umre dok čekate”.
“VREME”: Dakle, svi daju mito?
MIRJAM GOLDIN: Da, u takvoj situaciji znate da svi plaćaju mito, da je jedini način da dobijete pristup lekaru taj da date mito i ako ga ne platite, čekaćete zauvek. Ako imate ozbiljan slučaj, bićete skloni da platite mito. U tom slučaju ste zaista zarobljeni. Čak i ako znate da je to nemoralno i želite da stvari nisu tako postavljene i voleli biste da budete osoba koja ne plaća mito, ako je izbor između majke koja tri dana vrišti od bola i plaćanja mita, platićete mito. Dakle, kada su svi uključeni u korupciju sa obe strane, postaje veoma teško biti jedina osoba koja kaže: “Neću to da radim”. Dakle, ravnoteža se uspostavlja između onoga ko traži mito i onoga ko ga daje.
U Srbiji svi znaju kako funkcioniše sitna korupcija, ali nije sasvim jasno kako funkcionišu mehanizmi izvlačenja ogromnih suma iz javnih fondova. Možete li objasniti mehanizme najvišeg nivoa korupcije?
Ako svi znaju kako funkcioniše sitna korupcija, znači da ljudi shvataju da čak ni policajac ili bolničar koji iznuđuje novac nisu nužno glavni krivci jer su i oni zaglavljeni u situaciji u kojoj ih država, verovatno, namerno slabo plaća kako bi bili korumpirani. Ljudi često razumeju te komplikovanije dinamike.
Korupcija na vrhu, međutim, veoma se razlikuje i mnogo je teže doći do informacija o njoj. Ona se javlja u različitim oblicima. Ponekad vidimo veoma moćne članove vlade, obično iz izvršne vlasti, koji su uključeni u korupciju radi lične koristi. Oni uzimaju novac iz državne kase i stavljaju ga na inostrane bankovne račune. Takvi ljudi se obezbeđuju za slučaj da režim padne, štite svoje porodice i kradu od države. To je sasvim drugačije od ljudi koji koriste javne resurse za svoje političke kampanje.
Ponekad zakonodavci potcenjuju koliko je zapravo skupo biti ponovo izabran ili ostati na vlasti. U tom slučaju ljudi ne profitiraju nužno lično od onoga što ukradu. Oni kradu za svoju partiju ili grupu. Postoje neravnopravni uslovi. Ali oni su, rekla bih, često dovedeni u tu situaciju jer su propisi o finansiranju kampanja nerealni ili nerazumni.
Treći tip korupcije na vrhu je ono što se naziva “zarobljena država”. To je situacija u kojoj iznuđujete novac od drugih elita, veoma bogatih biznismena, ali i sudija, poslanika i drugih političara, u sistemu “plati pa igraj”. Ako žele određene privilegije, moraju da vam daju novac, a vi im zauzvrat garantujete bolje pozicije, bolje sudske odluke ili nešto drugo.
Takva politička korupcija je veoma opasna, veoma je teško doći do informacija o njoj i veoma se teško suzbija, jer svako ko je u to uključen ima interes da je održi. Ona im omogućava da zadrže monopol nad političkim sistemom i drže konkurente van igre.
U SAD postoji zakon koji kompanijama zabranjuje korišćenje mita u sklapanju međunarodnih poslova. U knjizi navodite primer kompanije Wallmart. Da li postoje međunarodni mehanizmi kontrole priliva sredstava u državu koja ima visok nivo korupcije?
Postoje međunarodne bankarske regulative koje se često krše u ovakvim tipovima korupcije. Postoje i konvencije OECD-a koje zabranjuju multinacionalnim firmama i državama članicama da daju mito u zemljama u kojima posluju. Takvi slučajevi mogu biti otkriveni kroz mehanizme istraga OECD-a. Dakle, postoje međunarodne konvencije koje mogu otkriti i pratiti različite vrste prekogranične korupcije. One očigledno nisu potpuno efikasne, ali su važne.
Potrebno je naglasiti još nešto, a što je sada veoma drugačije nego kada smo Rej i ja pisali našu knjigu: postoji ogroman obim ilegalnih tokova novca preko kriptovaluta i darkneta. Toga tada gotovo da nije bilo. Danas je to, mislim, dominantan način na koji organizovane kriminalne grupe i drugi premeštaju novac globalno. To je potpuno izvan kontrole. I to daleko prevazilazi kapacitete istražnih organa u bilo kojoj pojedinačnoj državi, pa čak i organa poput Interpola ili Evropola.
Proučavali ste korupciju godinama. Šta vas je uopšte privuklo toj temi? Takođe, koliko se pejzaž globalne korupcije promenio tokom godina?
Počela sam da proučavam korupciju 1970-ih i 1980-ih dok sam radila istraživanje o političkim procesima u Italiju. Nisam razumela zašto je ta zemlja bila toliko korumpirana. Vrlo brzo sam otkrila da je razlog taj što je partija na vlasti to dopuštala. Ljudi na vlasti imali su interes da je održavaju. Političari su zaista profitirali od korupcije jer im je omogućavala da ostanu na vlasti. Oni zapravo nisu želeli da pomognu ekonomiji da se razvija jer nisu želeli integraciju na globalna tržišta. Znali su da će to biti previše konkurentno za njih. Bila sam šokirana da se tako nešto dešava i u jednoj evropskoj državi koja je imala opšte pravo glasa već 70 godina. To mi je delovalo neverovatno.
Od tada, korupcija je, po mom mišljenju, u Italiji značajno opala. Ekonomija se prilično razvila i čini mi se da u zemlji ima mnogo manje korupcije. Postala sam zainteresovana za tu temu jer me je iznenadilo to što korupcija često nije nešto što vlade pokušavaju da kontrolišu, već nešto od čega profitiraju. U to vreme to nije bilo mnogo poznato.
U svojoj knjizi govorite o javnim infrastrukturnim projektima kao posebno pogodnim za korupciju. To izgleda kao slučaj u Srbiji. Kod nas je u poslednjih desetak godina bilo mnogo infrastrukturnih projekata, kao što su autoputevi, obnova i rekonstrukcija železnice. Incident koji se dogodio bio je deo jednog od tih projekata. Kako korupcija funkcioniše u ovakvim velikim infrastrukturnim projektima?
Problem je u tome što korupcija može uticati na takve projekte u više faza procesa. To je deo razloga što su tako pogodni za koruptivne radnje. Korupcija može početi već u fazi raspisivanja tendera. Može se pojaviti u procesu nadmetanja i javne nabavke. Može se pojaviti tokom same izgradnje i to može biti potpuno odvojeno od prethodnih faza. Zatim u kasnijim fazama inspekcije i nadzora. Dakle, postoji mnogo načina da javni infrastrukturni projekti budu pogođeni korupcijom.
Zgrade se ruše jer nisu izgrađene prema propisanom kvalitetu. A kada se inspekcija obavi, inspektori zažmure na kršenje propisa. To su vidljivi znakovi korupcije. Ali može biti korupcije i u samoj fazi tendera i javne nabavke.
U knjizi govorite o raznim regionima i državama koje su posebno ranjive na korupciju. Neke delove sveta korupcija pogađa više nego druge. Jedna od zemalja koju analizirate je Kina. Kineske kompanije učestvovale su u rekonstrukciji železnica i železničkih stanica u Srbiji. Da li znate kakva je situacija sa korupcijom u Kini danas?
Iznenadilo bi me kada bi korupcija u tim projektima dolazila s kineske strane. Očekivala bih da je više lokalno generisana. U Kini, naravno, postoji korupcija, ali je veoma teško proučavati. Globalni indeksi korupcije pokazuju da Kina i dalje ima visok nivo domaće korupcije. Ali ne znamo mnogo o njihovim projektima u inostranstvu, poput “Pojas i put”, i da li su oni sistemski korumpirani. Rekla bih da verovatno nisu.
Kinezi te projekte koriste kao marketinško oruđe prema siromašnim državama. Postojao je veliki antikorupcijski talas koji je pokrenuo predsednik Si Đinping. Ta antikorupcijska kampanja bila je pre svega politička kampanja, odnosno način da se njegovi politički protivnici uklone s vlasti i oslabi njihov uticaj, da se uhapse ili eliminšu. Dakle, koristila se za političku korist više nego za istinsko smanjenje korupcije.
Često se osvrćete na antikorupcijske pokrete širom sveta. Možete li navesti neke koji su bili istaknuti i da li iz njih možemo nešto da naučimo?
Antikorupcijski pokreti često su istaknuti, ali često i propadnu. Uspevaju kada korupcija postane jako važno političko pitanje za javnost, kada javnost promeni svoj odnos prema korupciji: kada umesto da misle da to moraju da trpe, odluče da više ne moraju. Tada antikorupcijski pokreti mogu ostvariti veliki napredak.
Strategija koju bih preporučila antikorupcijskim aktivistima jeste da uvek pokušavaju da javno obelodane korupciju. Izuzetno je važno javno iznositi informacije o korupciji, posebno u periodima blizu izbora, i držati je na naslovnim stranama svakog dana kako bi ljudi bili svesni i počeli da razumeju da korupcija nije prirodno stanje stvari.
Takođe analizirate primere antikorupcijskih mera koje uvode vlade. Međutim, kada vlast kontroliše ne samo javne finansije nego i policiju, pravosuđe i medije, šta građani mogu da urade protiv korupcije?
To je izuzetno teško. Građani treba da pokušaju da javno obelodane korupciju i da se, u idealnom slučaju, povežu sa spoljnim međunarodnim akterima. Ako uzmemo primer Srbije, EU ne želi da primi Srbiju ako je veoma korumpirana. Ne žele da “uvezu” korupciju, pogotovo ne ako je povezana sa organizovanim kriminalom. To je veoma opasno za EU. To znači da antikorupcijski aktivisti u Srbiji treba da se obraćaju ne samo domaćoj javnosti, već i EU, i da javno iznose sve probleme u Srbiji jer je EU potencijalni saveznik koji može dramatično ograničiti mogućnost vlasti da nekažnjeno radi šta hoće.
U svojoj knjizi navodite vrlo zanimljiv slučaj Međunarodne komisije protiv nekažnjivosti u Gvatemali. Možete li reći nešto više o tome? Ko je osnovao komisiju? Kako je funkcionisala? Koji su bili rezultati? I koliko je takva praksa zastupljena?
U situacijama kada je sve korumpirano, ponekad spoljašnja sila može vršiti pritisak. To nije uobičajeno. Ovaj međunarodni organ finansirao je UN, što je vrlo neobično, i funkcionisao je dok elita u Gvatemali nije shvatila da komisija otkriva toliko korupcije da im postaje opasna, pa su je brže-bolje raspustili. Dakle, komisija je u početku obavila veoma dobar posao, ali na kraju nije bila uspešna jer se vlast odupire kada je pod istragom i pokušava da ugasi takve institucije. Ponekad međunarodni akteri imaju dovoljno moći da razotkriju korupciju i to nekad može biti efikasno. Ali to definitivno nije jednostavno.
Ne znamo zaista kako će se korupcija u svetu smanjiti danas. Vidimo studentske pokrete i pokrete generacije Z širom sveta koji su antikorupcijski i ti pokreti dobijaju na snazi, ali takođe vidimo da su autokrate širom sveta povezane jedne s drugima. Dele se know–how, strategije, saveti. Oni su povezani i sa organizovanim kriminalom i sa različitim vrstama sajber kriminala, a sve to je prikriveno preko fiktivnih kompanija i legalnih struktura čak i u “čistim” državama koje im pomažu i mislim da to neke vrste korupcije čini opasnijim nego ikad.
Na osnovu svog iskustva, proučavanja brojnih slučajeva, koji je izlaz iz situacije duboke korupcije na najvišem nivou?
Postoji više puteva. Jedan izlaz postoji u državama gde je najviša korupcija uglavnom povezana sa finansiranjem kampanja, što je bio slučaj u Nemačkoj, Austriji, Italiji i u nekoliko drugih evropskih zemalja. Ako promenite zakone o finansiranju kampanja, možete značajno smanjiti podsticaj za korupciju na vrhu i ne morate mnogo ljudi da zatvarate da biste razbili takav sistem, ako je on pretežno vezan za kampanje.
Ako je reč o siromašnim državama gde se ljudi plaše da će izgubiti vlast i pokušavaju da iznesu milijarde iz zemlje, iskreno, jedini izlaz je da država postane bogatija i da ljudi imaju manji podsticaj za takve aktivnosti. Potom, potrebno je uspostaviti pravila u kojima ljudi na vlasti ne strahuju da će biti ubijeni ili primorani da beže iz zemlje ako izgube vlast, već znaju da će tranzicija vlasti biti mirna i da ih neće zadesiti katastrofa. Zbog toga mnogi smatraju da osuđivanje bivših lidera na drakonske kazne može biti kontraproduktivno. Treba ih ukloniti s vlasti, ali ih onda zaštititi da bi sledeća generacija znala da gubitak vlasti nije katastrofa. Ako imate zarobljenu državu u kojoj ljudi zarađuju ogroman novac da bi održali svoje grupe na vlasti, onda mislim da međunarodni biznis i međunarodne organizacije, i globalna ekonomija uopšte, moraju da pokažu tamošnjim biznismenima da ako žele da zaista zarađuju na svetskom tržištu, to nije put kojim treba da idu. Da moraju da se izlože stvarnoj globalnoj konkurenciji i da monopolističke strukture nisu održive ako žele da razvijaju svoju ekonomiju.
